Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Никола Марковић
Завет црне ризе
*
Отац Иларион стоји на осунчаној страни Калуђерске чуке и посматра орла како лепетом крила плаши змије што су се угнездиле поред старе римске зидине на којој je православни манастир.
Он је великосхимник[1].
Поред њега Гаврило, једва пунолетни искушеник, покушава да добије макар потврду да се спрема велико зло. Мали Јастребац се тек пробудио из безбојне студени. Доле, кроз стену, свој потпис исписује поток што извире повише манастира. Добричко поље претворило се у димну завесу. Иза тог хоризонта што личи на ноћну опсену виде се турски чадори.
– Хоћемо ли заиста морати да бежимо? – упита Гаврило, слутећи потврдан одговор.
Иларион климa главом, гледајући према порти, где су браћа већ конопцима спуштала позлаћено звоно у бунар. Изнад олтара је покопано тело дечака кога су монаси претходне седмице пронашли у селу. И над чијим су се гробом заклели на вечну тајну ћутања.
– Спуштај! – говори риђокоси монах, стресајући каљугу са ризе. Звоно као да се закачи о бунарски камен, па упаде у воду.
Наочиглед једног младог грабовог дрвета, затрпавају бунар.
Прекривају гранама тек олисталог дрвећа и пењу се на кола у која су упрегнути брави.
Колона монаха, њих дванаесторица, са Иларионом и Гаврилом на репу, започиње свој кас према Змијиној глави.
Биће да нису прошли ни Голешницу када у даљини угледаше како се пуши читава присојна страна Јастрепца.
Потом су додали корак да Черкезима не падну шака.
**
Када се Станко Петровић тог јутра 1876. пробудио благо мамуран од шљивове ракије, у коју је, да замирише, додао и мало дивље крушке, његова два малолетна сина већ су довукла брашно из воденице, у којој је сву ноћ млело.
– Тата, причају у воденици да је горе према Зидини пре петсто година укопано звоно – изговара Марко бојажљиво, док оца полива леденом водом.
– Код црквиче? – пита Станко и наставља да струже бритвом прескочене длаке.
– Кажу да је неки игуман наредио да се звоно убаци у бунар и да се више нико од монаха није вратио.
– Био је манастир. Све ово где имамо њиве зато зову Калуђерски рибник. Ту су пролазили Латинци, и ишли даље за Бугарску. Манастир је био важан чвор за трговину.
– И знаш шта кажу још? Да је горе, изнад олтара, закопано неко дете.
– Ко то каже?
– Луда Наталија.
– Па ти би требало да пазиш ког слушаш. Не би њу тако звали да не виђа мртву децу по шумама – каже Станко, који већ опасује кубуру и полази пут Зидине.
Дечаци се погледаше, знајући да је управо ту у селу Крајковац вечна стража старе Србије. Караула преко које је Кнежевина Србија. Баш на том месту, што носи име јер је на крају низа, регрутује се војска за правцати рат што буја према Мрамору и Нишу.
Ово крило држи Нишлија Коле Рашић, који је на челу Нишког комитета. Ту су још и Тодор Станковић и Таса Узуновић.
Станко пољуби децу, па каже како ће до вечери бити у планини.
Путем дуж реке гибао се кроз шипражје, чинећи обазриве кораке. Сваки погрешан шум могао је да му открије траг. На месту где се састају потоци двапут се осврнуо, па наставио десном страном шуме.
Код места Пиштавац још једном погледа да га неко не прати, а потом удари трипут у шупаљ камен. Кад зачу исти такав звук са висине, настави да хода. Пред њим се из потпорног зида, што личи на јерусалимски, исцрта линија од ражи и схвати да је близу.
На окуци што змијолико завија према Језеру и даље ка Јасеновим водама, затрпан камењем, назире се олтар. Лево од Станка остаје један извор бакарноцрвене воде, изнад кога се надвија дрво граба, довољно да направи хлад за чету војске.
Нешто касније, доле у селу, на плоту од јастребачког камена, послаганог у висини струка, седе деца и посматрају сумрак.
Црна дуга коса, расплетена из кике, клепеће по Наталијиним плећима. Тамне, угасле очи и памучна спаваћица на њој. Прилази једном од дечака и каже:
– Ти си мој Милун.
Дечак се уплаши, па потрча кући. Наталија са унезвереним погледом, као да нешто скину са зида.
– Свугде су ови двоглави даждевњаци. А моја кућа зарасла у коров – погледа другог, који, знајући да Наталија потиче из тог дела села, рече:
– Тета Нато, опет си побегла од куће.
Она направи смушену фацу, па крену горњом стазом, пут шуме. Тамо где је неколико сати раније корачао Станко.
Скоро ће мрак.
Пред ноћ код манастира стиже и она. Поздрави присутне и стане задихана поред људи који држе руке на кубурама. Међу њима и двојица црноризаца. Један од њих рукама стеже Требник, међу чијим страницама је и мапа Манастира Свети Јован. Та књига преноси се годинама међу монасима посебног реда, а овај пут служи као сакрални предмет над којом се заклињу добровољци. Добрички део Нишког комитета.
– Заклињемо се јединим Свемогућим Богом да ћемо верно и братски сложно радити противу петовековног крвопије, у име миле и жељене слободе и династије Обреновића. Да уз божју помоћ развијемо победоносно заставу нашег једино верног Обреновића на бедему нишком. УРА! УРА! УРА! Живео нам витешки књаз Милан. Живела мати Србија!
– Браћо, ви знате да овде не лежи било ко! Овде је последњи сведок страдања наше старе Србије – каже отац Петар, погледајући према хумки изнад које је маховина обликовала природни јастук.
Станко поносито погледа Наталију, што су је доле у селу називали лудом, мислећи да се из шуме враћа по ноћи јер је сишла са ума. Њима двома припао је тежак задатак да од свих крију наслеђену тајну монашког реда Светог Марка, о последњем српском Немањићу. Њих двоје једини су на овом збору из тог села.
Ту, поред њих, док се млади месец већ гостио небеском трпезом, а они заривали зубе у свеже печену рибу, у хумки старој пола миленијума, лежао је син Стефана Уроша, оног ког су због немогућности да се обрачуна са лешинарима Душановог царства, још називали и нејаким.
– Кажу да су малог, након што је војска пошла на Марицу, пронашли баченог покрај пута, пребијених ногу и руку и да је био још жив – говори један од устаника.
Станко пребира прстима по костима гргеча и каже:
– Говорио ми је деда да се тај Иларион, који је последњи напустио манастир, замонашио тек након што је Душанов брат отео своје јужно парче царства. Његово наследство било је све одавде до Дечана, па даље на море.
Отац Петар посведочи да су се монаси овог краја увек истицали по својим горштачким цртама лица, јер су манастир бранили и мачем, кад год је требало.
– А то звоно? – упита Наталија, на чијем лицу су оштри мразеви већ исцртали рељеф стасите жене, чије су јагодичне кости толико очврсле да је некако подсећала на вука.
– Њега су бацили у бунар – говори Станко. Кажу, ко га нађе, вратиће Србији стари сјај.
***
У години 2020. велико је безнађе у свету. Кужна клица надвила се над читавом планетом. Пршти ваздух од сукоба са непомеником.
Монах Милутин стоји испод шестовековног граба, чији се листови пресијавају попут рибље крљушти. Пипајући дрво по дрво, од конака, пролази поред крстионице на потоку, па потом узбрдо.
Одлучио се за испоснички живот, далеко од друге браће.
Живи неколико километара од последње куће у селу. Понекад наиђе локални шумар, или већ оседели потпуковник у пензији. Потомак Станка, који је извојевао слободу својим синовима и по чијем је сину Марку, цело братство понело презиме.
Милутин седи поред роја пчела што су одбегле из нечије кошнице.
Не може да их види.
Слеп је.
Ево већ триста шездесет и пети пут Милутин се сагиње да исцрпи бакарну воду, за коју тврде да исцељује вид.
Умива се трипут, клањајући велику метанију[2].
Начас, као да му се учини како ниже, поред реке, прилази дечак обучен у племићко рухо, сричући нешто.
Милутин већ онемоћао од старости као да први пут у животу виде силуету.
– Чији си ти, мали? – каже Милутин, кроз измаглицу
– Урошев.
– Ког Уроша?
– Немањића – одговара дечак.
Потом са неба види белу светлост јачу од сунца, и паде у каљ.
Ово ће бити први монaх кога ће сахранити у порти обновљеног Манастира Светог Јована.
Двојица радника обликују раку. На летњиковцу са западне стране цркве посна је трпеза. Вино је насуто у бокале. Понеко замера оморини позног пролећа.
Потпуковник Марковић прилази двојици радника и сипа им по ракију.
– Аман, тврдо, никако да пробијем – говори један од њих.
Други силази у раку и удара мотиком. Једном, па још једном. Окруни се парче златастог пешчара.
– Бунар – сасу себи у браду стари војник.
– Нешто кажеш? – пита радник.
– Бунар, БУНАР. Копај дубље! – и дотрча међу људе што су чекали опело.
Потпуковник дохвати крамп, па се спусти да са оном двојицом убрза копање.
Први ударац чуо се као пригушени позив на молитву.
Други као позив клепетала на великопосно богослужење.
Када је ударио трећи пут, звоно се зачуло јаче. Пред његовим очима пролазе легије војника обучених у црне монашке ризе.
Марковић клекну и пољуби звоно. Потом позва остале.
У неверици су, док су целивали звоно, мештани гледали код олтара дечака у ланеној туници, кројеној равно, без набора, са појасом који пада на кукове.
Потпуковник направи две фотографије. На првој се јасно видео обрис у оделу са кафтаном, над којом се сви саблазнише.
Неколико дана касније село су преплавили војни обавештајци, Марковићеве бивше колеге, истраживачи, археолози, историчари, тражећи потпуковника због фотографије.
Тражили једини доказ да је последњи син цара Уроша постојао.
—
Деценију касније, на Светој Гори, чин великосхимника примио је отац Иларион.
У његовом ноћном сточићу још увек стоји војна легитимација, на којој већ избледелим словима пише – потпук. Н Марковић.
[1] Велика схима тј. анђеоски образ је трећи монашки степен, који примају монаси који свој даљи живот проводе у ћутању, послушању и нестицању материјалног богатства.
[2] Метанија (μετάνοια метаноја) – покајање попраћено земним поклонима, па је отуда сваки облик поклона попримио назив метанија.