Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Jabuka

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

 

Radoslav Mandić

Jabuka

 

Stradija. Tako je izgledala Srbija onih ustaničkih godina. Zbegovi po šumama i špiljama, zabrađene starice, čiče sa ogromnim brcima i jagnjećim šubarama na glavama, dečurlija koja vrišti, meketanje koza, košare od pruća na leđima seljanki, dim od mokrih grana sa retkih založenih vatri, koji je štipao za oči, znoj, vlaga, glad, bolest, strah. Sve se komešalo, kretalo, sudaralo po blatnjavim putevima, grabilo u zamišljenu sigurnost, a nigde nije stizalo. Noću su plamtela nebesa od zapaljenih sela, iskrilo je u daljini od sagorelih ostataka slame iz ambara, razlegalo se alakanje janičara i askera preko dubokih šuma šumadijskih, suze su tekle niz skorele obraze zbog izgubljenog imetka, ali su oči slavile život i ruke su se tiho dizale put čela, počinjući da se krste. Usne su se razmicale u tihoj molitvi, zore su rudele, dani su prolazili, suton se pomaljao, sve se teže išlo dalje. Muškarci se nikako nisu vraćali, nekakve su vesti o krvavim bitkama stizale, ali niko ih nije potvrđivao, nagađalo se, strepelo, proklinjalo, nadalo…

Sve mi je ovo pripovedao otac jedne zimske večeri kada ja sneg zavejao sve puteve, kada je tamo od Drine vetar zametao sve tragove okasnelih putnika, zavaravajući ih i mameći ih u svoja hladna nedra. Njemu je opet priču kazivao njegov otac, a onome njegov, dakle, moj pradeda, koji je tada bio dečak. Mnogo toga se kroz godine pogubilo u sećanjima predaka, mnogo se i dodalo, jer kakve bi to priče bile kad ih ne bi malo nakitili raznim događajima od kojih se mašta u dece raspaljuje, a oči širom rastvaraju, zureći u treperavi plamen voštane sveće.

Zašto sam se ovoga setio u ovo sumorno kišno veče, dok ležim u blatnjavoj rupi, čekajući zapovest komandanta našeg desetkovanog puka za konačni juriš u smrt ili u povlačenje za kratki predah od ove ljudske klanice, ovog metalnog ukusa svoje i tuđe krvi u ustima. Zašto sam se setio starih priča dok me odozgo, sa one kose, sad sigurno nišane i čekaju da promolim glavu ne bi li mi rasprsli mozak po ovoj crnoj kaljuzi pomešanoj sa ugaženim, trulim lišćem. Možda zbog osećaja da se sve jednom doživljeno, sav čemer i jad mogu ponoviti, da se Srbima nesreće večito ponavljaju, da nam je puška prirasla uz ruku, pa ne možemo da je odbacimo od sebe, nego nas stalno opominje da je tu, njena cev i sad zjapi ispred mene, čekajući da bljune vatru i usmrti nečijeg oca, sina, brata, supruga tamo preko.

Čelo mi gori iako stud probija kroz šinjel, groznica me trese, ne znam više ni kad sam zdrav, a ni kad sam bolestan, u magnovenju razlučujem obrise stabala čije se senke preteći nadnose nad našim ostacima. Čini mi se da ću, ako oni sada krenu, pucati u senku, a ne u čoveka, u prazninu, umesto u meso. Može li se ubiti senka čovekova i umire li tada i čovek? Misli mi ne dozvoljavaju da se saberem, ne mogu poput ovog Radoja levo od mene da grizem koricu hleba i žvaćem gledajući tupo. Sebičan sam, možda i on misli na onaj buljuk dece i ženu što je negde iza njega, tamo oko Smedereva, možda misli na kuću i okućnicu i onaj jedan vinograd koji ih sve hrani.

Ili ovaj Miloje desno, nesvršeni bečki student prava, zatečen ovde na ferijama, koji, iako je preživeo Mačvu još ne može da poveruje šta je sve video u onim selima gde je strana ordija zatekla preostale koji nisu bežali. Mora da su i oni poput njega mislili kako im od civilizovanog evropskog sveta neće ni dlaka sa glave faliti, kako se rat vodi na frontu, a ne iza njega, pa su se osvestili tek kada su im iscereni, izobličenih lica đavoli u plavim uniformama prinosili bajonet pod grlo, ali tada beše kasno. Iznad mene stoji pukovnik Maslać, njemu niko više i ne govori da se sagne, da ga može kuršum pogoditi i rastaviti sa životom, on taj kuršum zahteva, izaziva. Otkad su mu oba brata poginula na Ceru, s vatrom u očima prvi izleće iz rova i sa strašću ubice ubija sve pred sobom, nikoga ne štedi. On je živ, a mrtav je, ipak, ne zaboravlja da komanduje, trudi se da nas sačuva koliko može iako nas evo već danima guraju tamo gde niko ne sme, pa pukovnik psuje i Vrhovnu komandu i generale, dok mi ćutimo i stupamo, gubeći živote i smanjujući se svakim danom. Ne strepimo više za svoje živote, ne plašimo se smrti, videli smo je dovoljno za ceo vek. Idemo u napad za napadom, ubijamo i ubijaju nas, gazimo preko leševa njihovih i naših, uvukao nam se miris krvi u nozdrve i tamo obitava, nikada ga nećemo izbaciti iz sebe.

Tiho je danas. Kao da su se i oni preko umorili, promrzli kao i mi čekaju neku zapovest, bez volje da krenu napred. Nas zaista samo neki inat još drži u životu, da ne damo svoje, da sačuvamo nejač. Bole nas ruke, bole nas noge, bole nas kosti, tela su nam izubijana, izgrebana, modra i krvava, vaške se legu u našoj kosi, tu gamad koliko god da ubijamo, ona se gamiže ponovo, vodi neki svoj rat. Ranjenika je sve više, a lekara sve manje. Baš pre neki dan, doktor Popović, ljudina od dva metra, pokušavajući da izvuče jednog ranjenika dobi kuršum u čelo. Na mestu pogibe. Pitam se, je li visina u ratu prokletstvo, lakše je mecima da te pronađu i satru, mada karteč briše po nogama, tako da ti dođe na isto. Glupe misli, tek da prođe vreme, groznica ne popušta, i dalje drhtim.

Ne znam zašto li sam se setio one priče od pre više od jednog veka. Pradeda je pričao dedi i ocu da je jednom u zbeg došao ustanički vođa, visok čovek mrkog pogleda koga su se sva deca plašila. Bilo je nekog sevanja u njegovim očima, ali i zamišljenosti, gledao je u narod kao da se kaje zbog nečega, na duši mu sigurno nije bilo lako. Zapovedio je nešto, a onda seo na jedan panj, zavukao ruku u nedra i otuda izvadio samo jednu jabuku kožaru. Hteo je da je zagrize, ali je onda susreo pogled dečaka i pružio mu je, u isto vreme ustajući i odlazeći bez ijedne reči. Dečak koji je dobio jabuku bio je moj pradeda, a onaj vođa, kako će kasnije saznati, glavom i bradom Karađorđe. Možda je ova priča i izmišljena, tek predanje je ostalo u našoj porodici, te je u tom obliku došla i do mene.

O svemu ovome razmišljam dok se iza nas čuje neki žamor, glasovi koji dopiru kroz maglu, kao i šljapkanje cokula. Na trenutak nam se učini da su nam zašli s leđa, ali onda videsmo da su to naši. Hvala bogu, pomislih, popuna, bilo je i vreme. Pukovnik Maslać je izgleda isto pomislio, pa se stuštio, tamo nešto usput mrmljajući svom posilnom, koji ga je pratio u stopu. Iz magle su polako izranjale siluete, oficirski šinjeli i kape napredovali su ka našim rovovima. Đavola popuna, ovo je opet neki obilazak fronta pozadinskih pacova iz ugodnih i toplih štabova.

Jedan među njima bio je starac bele brade i brkova, nosio je pušku o čiji se kundak oslanjao kao na štap, često zastajkujući, koji ga je đavo terao da dolazi ovamo kad ni da hoda ne može? Zaokupljeni ovom iznenadnom posetom, nismo ni gledali preko, a tamo je počelo neko komešanje, povici njihovih oficira, dozivanje. Očigledno su spremali novi napad.

Onaj starac, sada u pratnji našeg pukovnika, stigao je do rovova i polako se spustio u onaj u kome sam ja bio. Najednom je duž zemljanih bedema prostrujao šapat, kralj, kralj. Ljudi su ga gledali s pomešanim strahom i divljenjem u očima, a on je ćutke napredujući, čini mi se baš ka meni, iz kožne torbe okačene o rame vadio sitne jabuke i svakom bi vojniku tutnuo po jednu u ruke, ne čekajući da mu zahvale. Nisam znao šta da mislim, gde da se osvrnem kada se taj stari, umorni čovek postavio pored mene, odloživši onu pušku uz nasip, ćuteći i dalje, zagledan sada preko, u njihove redove koji su počeli da se zbijaju.

U vazduhu se osećala ona napetost pred juriš, kao da je sve stalo, drveće je bilo mirno, tišina je prevladala nad celim bojištem. Odjednom je odmahnuo glavom, tek sada svestan mene, pogledao me kratko, zavukao ruku u torbu i dao mi jabuku. Takođe ćutke pogledah u nju i shvatih u trenutku da je ova jabuka kožara u mojoj ruci otkrovenje mojih misli koje su me zaokupljale celog tog vlažnog, studenog dana. Doplovila je kroz svest vremena do mene iz onog zbega u kom ju je moj predak dobio od kraljevog i sada mi je mirisala u ruci. Mogla bi biti potpuno ista, mogla bi imati isti ukus, ali ja to neću saznati jer sam se u trenutku zarekao da je neću zagristi, već ću je čuvati kao amajliju dok se ne sasuši i nestane u prahu svog i mog tela.

Iznad nas su grunule prve eksplozije od haubica, oni preko su se pomaljali preko rovova i počinjali da trče ka nama, ali mene ništa od toga nije doticalo. Gledao sam u kralja kako polako podiže pušku, nišani i puca, a onda tamo, malo dalje, pukovnika Maslaća, sa sjajem u očima, kako urla nadvisujući svojim dubokim glasom huk bitke: ,,Za mnom braćo, za mnom junaci, za kralja i otadžbinu!”

1 Comment

  • Milan Pajević
    Posted 12. februara 2023. 4:21 pm 0Likes

    Izuzetno Radoslave.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu