Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Раде Велизаров Ерац
Сага о чуду званом фотографија
Добро су нас они простудирали. Не бије се битка само тенковима и авионима. Не осваја се туђе, ни кад чизмом прегазиш ледину… Они су нам у душу ушли и знали су какви смо.
Сваки Шваба је, у горњем џепу униформе, имао фотографију своје породице.
Тамо пред крај рата, кад је Хитлер мобилисао и голобраде дечаке, свакоме су дали слику на којој би био баш тај војник, а онда, поред њега, млада, лепа жена и пешесторо деце.
Нисмо ми ни размишљали много… Нема баш логике да је тај, са својих двадесетак година, успео да поправи толику децу, пре но што га је Хитлер послао овамо, на обале, све три Мораве.
Кажем ти… Они су нас простудирали и знали су какви смо. Ако би који немачки војник пао у заробљеништво, код једних или других, свеједно, вадио би из џепа, баш ту фотографију.
Наш гегула би, у души, зацмиздрио, заједно са тим Швабом. Оружје би му узели, а онда би пала команда:
– Пуштај га, јебеш му матер швапску, немој да грешимо душу, видиш да има децу…
У најгорем случају, тај би добио шут цокулом у задњицу, тек да не буде, без ништа.
Чак су и Руси другачији од нас. Иста смо ми крв, али они су другачији. Причало се да су, тамо под Стаљинградом, опколили целу армију фелдмаршала Пауела. Онда су их пустили да се смрзавају, гладују и злопате по зими и мразу. Док је имало хране, и некако. После су, у ширем кругу, појели све мачке, пацове и кучиће, како не би поцркали од глади.
Све је Хитлер добро предвидео. Али ти велики се увек, да простиш, зајебу на ситним стварима. Заборавио је само на зиму у фебруару, а у фебруару је, увек, зима.
И тамо је сваки Шваба имао у џепу фотографију са женом и децом, али кад баћушка зароби аријевца, на Стаљинграду, онда га полију кофом воде и пусте. Онај мученик се на минус четрдесет заледи после шестог корака и остане ту, као споменик, тачно тамо где га је Хитлер послао да буде.
Ми смо се фотографије бојали, а Шваба је знао да је користи. Код нас је фото-апарат био реткост, а људи се плашили да ће сликањем њихова душа прећи на неки папир и тако нестати. Дуго је времена требало да се ми прилагодимо технолошким чудима.
Мој пријатељ Милоје је тражио свог оца. Ту, у његовом дворишту, испод липе, поздравио се са укућанима. Јер војска је војска и краљ је краљ… Отаџбина је изнад свега. И у лошој држави брани се отаџбина.
Оца је упамтио, тек онако кроз маглу, онолико колико су му то омогућиле ноге, на које је тек стао. И цео живот је осећао његове прсте на танким ребрима, онда када га је подигао и изљубио, последњи пут.
Остало је и пар пожутелих слика… Кроз ту авлијску капију је отишао и више се није вратио..
Милоје је годинама тражио очев гроб, тамо негде, далеко, преко Дрине, у босанским гудурама. Да му бар кости премести у Србију, да га сахрани у Шумадији, као човека, да му се зна гроб…
Деценијама је трајала његова потрага. Зна се… Наши су изгинули, тамо преко Дине, што од комуниста, што од усташа, али свеједно, они су били једна страна, а ми друга. Тако су хтели Енглези, наши вековни непријатељи. Баш тако су нам они скројили судбину…
Требало би да се уведе предмет, још у основној школи, и да се учи…
Предмет би се звао ЕНГЛЕСКА КАО НАШ ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉ… Имало би градива за свих осам година основне школе, па после, како буде…
Крамп и лопата у гепеку старог стојадина и џак за кости, ако их нађе.
Онда, даље преко Дрине, па у босанске гудуре, негде изнад Теслића… Тачно тамо где су му рекли да су закопавали наше.
– Ту копајте, баш ту испред овог камена… – прстом им показа старица, наслоњена на дренову мачугу. – Ту би требало да је гроб… Камен сам ја поставила, још као девојчица, те четрдесет и пете године, око Васкрса, на Лазареву суботу… Нико га није померао, а камен је вечан…
Земља је била сува и песковита. Један ашов дубине и ништа… Други, опет ништа… Трећи такође…
На четвртом ашову закачише кост дужине пет-шест сантима, а онда још четири, сличне дужине. То су кости од шаке… Ту су негде на средини гроба, тачно тамо где су покојнику укрстили руке…
– То је то… – помисли Милоје, у себи.
– Али ко ће га знати… Овуда су пролазиле многе војске. Кост је кост… Шта ако ископам неког другог !? Грех је да туђе кости присвојим као своје, да њих закопам код нас у Шумадији…
Даље је земља била растресита, готово као ситан песак. Појави се и дугмад од војничког шињела. Тај материјал, пластика, бакелит, шта ли већ, не труне у земљи. Али, дугме је дугме. Сви су имали таква или слична, на шињелима, делу униформе или сељачком гуњу.
Онда крамп закачи нешто сјајно, неко стакло…
Милоје, даље, руком очисти земљу око правоугаоног стакла, дужине десетак сантима и ширине, неких седам-осам…
– Огледало…
То су она војничка огледала, каква је сваки војник имао код себе: са једне стране је огледало, а са друге је обично стакло, све то уоквирено са две металне, профилне шипке и стешњено са жицом, у облику слова П. Са њом се огледало постави у усправан положај, приликом бријања…
Онај зарђали метал и жица почеше да се распадају у додиру са ваздухом.
Милоје руком очисти земљу. Две стаклене површине се раздвојише и на оном сунцу између њих заблиста јасна црно-бела фотографија, по ободима оштећена влагом.
Била је то слика његове мајке. То је то… То је поуздан доказ да је и гроб баш онај који је тражио.
Елем, Швабама су лажиране фотографије са женом и гомилом деце служиле да њима спасавају главу. Јер, кажем ти, они су нас добро простудирали.
– Пуштај га, јебеш му матер швапску, немој да грешимо душу, видиш да има децу… – ту команду су они чекали, ако којим случајем падну у руке нашима.
Милоје је, на основу фотографије своје мајке, идентификовао очеве кости и пренео их је у џаку, преко Дрине, готово илегално.
Јер Дрина је граница између Срба и Срба, а такве нигде нема…