Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Дотаћи Сунце”, Стефан Брезар

Награђена прича на конкурсу Добро чуване српске тајне 2020. године.

Прва награда

 

„Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда.”

Гете, Фауст

Када је отворио очи, пуковник Апис није био сигуран да ли је изронио из мучног сна или се још дави у његовим мрачним дубинама.

Јава, на чијој површини се нашао, личила је на наставак кошмара.

Око њега је владао потпуни мрак, праисконска тмина, негација светлости и облика али, како је време пролазило, црна чаролија је попуштала и простор се испуни сивим контурама познатих предмета који су се налазили у његовој ћелији.

То га мало умири.

Неко време је само лежао, а онда стаде да размишља.

У дубини његовог ума лебдела је непријатна мисао да ће га тога дана стрељати, да више нема наде за помиловање, али сада је мозак напрезао зарад другог циља – да састави делиће мозаика кошмара.

Памтио је само поједине детаље који су брзо копнели.

Било је нечег мазохистичког у томе послу, али био је упоран све док није успео да реконструише добар део онога што је видео у сну.

Нашао се на мрачном месту, налик његовој ћелији, али пространијем. Праве мере није могао да одреди. Стајао је у мраку све док црнило није било отерано силном светлошћу.

Видео је вола са Сунцем међу роговима како постојано корача кроз мрак. Похрлио је према њему, згађен тамом и привучен силином светла.

 Нашао се у сали Официрског дома, из које су кренули да окончају животе Обреновића оне мајске ноћи. Овај пут се није чула музика, само мукла тишина.

Во је пак наставио даље. Копитима је постојано газио по небу све док није био ван домашаја, далек кô Сунце, које је носио међу роговима. Могао је само да прати његов успон погледом.

Видео је тада велику змију која се пружа преко целог неба.

Огромна, зифт црна телесина завршавала се главом која је била гротескан спој човечијег и животињског.

Занемео је од ужаса и страха, али је знао да мора да учини нешто, не би ли дан свануо. Ипак, ноге су му биле тешке, а срце му се заледило у грудима. Са руку му је капала крв, као оног дана у ходнику Двора… али овај пут његова крв била је црна и хладна као сенке које су га окружавале.

Чуо је бестелесни смех у висини.

Црна змија је зграбила вола. Сунце је у чељустима светлело за часак, а онда све потону у мрак.

***

Није заспао. За њега није било мирног сна.

Ћелија је била замка, тескобна замка чији су се зидови скупљали, све више и више, милиметар по милиметар, али није марио.

Широм отворених очију зурио је у таваницу, а мисли су се ројиле.

Тама је увек била ту. Светлости жедан а увек, ту крај њега, била је Сенка.

Најгора тама гнезди се по угловима. Чак и кад је светло јако.

Нарочито тад.

Сетио се оних сати док је лежао ономад, оболео од малтешке грознице, када је у пакленим пределима грозничавих снова видео јасно ствари о којима није желео да размишља.

Паклени калеидоскоп покренут руком болести, где су се смењивали и мртви и живи, без неког реда.

Лица пријатеља и лица душмана.

Лица жртава.

Све брже и брже, лица су се стапала једно у друго.

И тада је чуо смех у висини којем није налазио узрок, али је слутио да зна одговор.

Био је намењен њему и његовим напорима.

Устао је и припалио цигарету.

Никад се није кајао. Није ни размишљао о крви која је морала тећи.

Али човек се пре или касније запита, знао је, и постави крајње непријатно питање.

Вреди ли то?

Није га изненадило Александрово издајство. Није плашила ни смрт. Само који час раније рекао је свештенику да стоји поред отвореног гроба.

Нешто друго је болело.

Све то ходање кроз мрак, од сиромашног детињства, те године борбе и планирања, сплетке и борбе, крв која капље, у мрак. Зарад чега?

Југославије? Србије?

Зарад Сунца које остаје превисоко?

По њега су дошли када је пепељара била пуна опушака и када је мрак био најјачи.

Питање је остало без одговора.

***

Пошао је на губилиште, једва примећујући своје стражаре.

Није се бунио ни када су им сатима читали пресуду, нити када су га, као живинче, везали за колац, у плитком гробу, одмах до његових другова Малобабића и Вуловића.

Стајао је у тами, полуукопан у земљи, на варљивој граници између живота и смрти.

Тада светлост дође.

Подигао је главу.

Прва светлост зоре почела је да игра на далеком хоризонту у тренутку када су војници пунили пушке.

Заборавио је на све. На тренутак. На муке, на крв која је текла и која ће тећи да напоји земљу. На питање да ли је вредело.

– Живела Србија! Живела Југославија! – повика.

Окренуо је главу према Сунцу, али тада му стражар приђе. У рукама је држао црни повез.

Све је водило ка томе.

На нека питања нема одговора.

Светлост Сунца пресече црна змија повеза.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

 

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу