Nagrađena priča na konkursu Dobro čuvane srpske tajne 2020. godine.
Prva nagrada
„Deo snage sam koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda.”
Gete, Faust
Kada je otvorio oči, pukovnik Apis nije bio siguran da li je izronio iz mučnog sna ili se još davi u njegovim mračnim dubinama.
Java, na čijoj površini se našao, ličila je na nastavak košmara.
Oko njega je vladao potpuni mrak, praiskonska tmina, negacija svetlosti i oblika ali, kako je vreme prolazilo, crna čarolija je popuštala i prostor se ispuni sivim konturama poznatih predmeta koji su se nalazili u njegovoj ćeliji.
To ga malo umiri.
Neko vreme je samo ležao, a onda stade da razmišlja.
U dubini njegovog uma lebdela je neprijatna misao da će ga toga dana streljati, da više nema nade za pomilovanje, ali sada je mozak naprezao zarad drugog cilja – da sastavi deliće mozaika košmara.
Pamtio je samo pojedine detalje koji su brzo kopneli.
Bilo je nečeg mazohističkog u tome poslu, ali bio je uporan sve dok nije uspeo da rekonstruiše dobar deo onoga što je video u snu.
Našao se na mračnom mestu, nalik njegovoj ćeliji, ali prostranijem. Prave mere nije mogao da odredi. Stajao je u mraku sve dok crnilo nije bilo oterano silnom svetlošću.
Video je vola sa Suncem među rogovima kako postojano korača kroz mrak. Pohrlio je prema njemu, zgađen tamom i privučen silinom svetla.
Našao se u sali Oficirskog doma, iz koje su krenuli da okončaju živote Obrenovića one majske noći. Ovaj put se nije čula muzika, samo mukla tišina.
Vo je pak nastavio dalje. Kopitima je postojano gazio po nebu sve dok nije bio van domašaja, dalek kô Sunce, koje je nosio među rogovima. Mogao je samo da prati njegov uspon pogledom.
Video je tada veliku zmiju koja se pruža preko celog neba.
Ogromna, zift crna telesina završavala se glavom koja je bila groteskan spoj čovečijeg i životinjskog.
Zanemeo je od užasa i straha, ali je znao da mora da učini nešto, ne bi li dan svanuo. Ipak, noge su mu bile teške, a srce mu se zaledilo u grudima. Sa ruku mu je kapala krv, kao onog dana u hodniku Dvora… ali ovaj put njegova krv bila je crna i hladna kao senke koje su ga okružavale.
Čuo je bestelesni smeh u visini.
Crna zmija je zgrabila vola. Sunce je u čeljustima svetlelo za časak, a onda sve potonu u mrak.
***
Nije zaspao. Za njega nije bilo mirnog sna.
Ćelija je bila zamka, teskobna zamka čiji su se zidovi skupljali, sve više i više, milimetar po milimetar, ali nije mario.
Širom otvorenih očiju zurio je u tavanicu, a misli su se rojile.
Tama je uvek bila tu. Svetlosti žedan a uvek, tu kraj njega, bila je Senka.
Najgora tama gnezdi se po uglovima. Čak i kad je svetlo jako.
Naročito tad.
Setio se onih sati dok je ležao onomad, oboleo od malteške groznice, kada je u paklenim predelima grozničavih snova video jasno stvari o kojima nije želeo da razmišlja.
Pakleni kaleidoskop pokrenut rukom bolesti, gde su se smenjivali i mrtvi i živi, bez nekog reda.
Lica prijatelja i lica dušmana.
Lica žrtava.
Sve brže i brže, lica su se stapala jedno u drugo.
I tada je čuo smeh u visini kojem nije nalazio uzrok, ali je slutio da zna odgovor.
Bio je namenjen njemu i njegovim naporima.
Ustao je i pripalio cigaretu.
Nikad se nije kajao. Nije ni razmišljao o krvi koja je morala teći.
Ali čovek se pre ili kasnije zapita, znao je, i postavi krajnje neprijatno pitanje.
Vredi li to?
Nije ga iznenadilo Aleksandrovo izdajstvo. Nije plašila ni smrt. Samo koji čas ranije rekao je svešteniku da stoji pored otvorenog groba.
Nešto drugo je bolelo.
Sve to hodanje kroz mrak, od siromašnog detinjstva, te godine borbe i planiranja, spletke i borbe, krv koja kaplje, u mrak. Zarad čega?
Jugoslavije? Srbije?
Zarad Sunca koje ostaje previsoko?
Po njega su došli kada je pepeljara bila puna opušaka i kada je mrak bio najjači.
Pitanje je ostalo bez odgovora.
***
Pošao je na gubilište, jedva primećujući svoje stražare.
Nije se bunio ni kada su im satima čitali presudu, niti kada su ga, kao živinče, vezali za kolac, u plitkom grobu, odmah do njegovih drugova Malobabića i Vulovića.
Stajao je u tami, poluukopan u zemlji, na varljivoj granici između života i smrti.
Tada svetlost dođe.
Podigao je glavu.
Prva svetlost zore počela je da igra na dalekom horizontu u trenutku kada su vojnici punili puške.
Zaboravio je na sve. Na trenutak. Na muke, na krv koja je tekla i koja će teći da napoji zemlju. Na pitanje da li je vredelo.
– Živela Srbija! Živela Jugoslavija! – povika.
Okrenuo je glavu prema Suncu, ali tada mu stražar priđe. U rukama je držao crni povez.
Sve je vodilo ka tome.
Na neka pitanja nema odgovora.
Svetlost Sunca preseče crna zmija poveza.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.