Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Radiša Dragićević
KAKO JE REVOLUCIJA TEKLA
Mi, deca iz pedeset i neke, nismo učestvovali u revoluciji koja teče (pozajmljeno od S. V. Tempa), ali je neko neovlašćen u naše ime nekome obećavao da računa na nas.
Istoriju, koja se ne sastoji od mira i pesme, već od krvavih ratova i revolucija, učili smo iz udžbenika koje su pisali pobednici, onakvu kakva je bila i slika na prvim katodnim cevima koje su se najpre iz trgovinskih izloga useljavale u seoske zadružne domove, pa u bogatije kuće…
Kasnije, mnogo kasnije – za nas i prekasno, shvatili smo da istorija nikada nije bila crno-bela i teško je zaključiti da li smo veću štetu imali od pogrešno interpretiranih ili prećutanih segmenata. Takvo učenje je, dakle, do naše rasuđujuće svesti dopiralo samo kao eho dalekih kanonada, koje nisu svedočile pravom slikom.
Istoriju sveta grade nacionalne istorije, a nacionalne mikroistorije sačinjene su od pojedinačnih priča krajeva i likova. I ona (istorija) je puna iznenađujućih obrta, neprincipijelnih koalicija i dogovora, tajnih savezništva i podlih izdaja, koje se čuvaju kao tajne najmračnijih pećina i u koje je, ako ikada dospeju na svetlo dana, teško verovati. I nisu samo takve velike priče, o proslavljenim pobednicima i gubitnicima (slavu, čini se, podjednako dele), već i one male.
Takva je i ova priča, koja dotiče i jednu (danas ne tako važnu, mnogima potpuno nepoznatu) ličnost – Dobrivoja Radosavljevića Bobija (1915–1984), tada sekretara OK KPJ Zaječar, koji je otkriven u timočkom selu Jelašnica (rodno mesto novinara Vladimira Stankovića – Montevideo) i gonjen od poternog odreda, pregazio hladan Timok i kosama levo od Debelice (mesto Stanike Gligorijević, ubijene na naplatnoj rampi), mokar do pojasa i drhteći od jesenje studi, stigao do kolibe Milijića u Srednjem delu, atar sela Manjinac. Dok se sušio uz vatru sa ognjišta, koju su domaćini – Rista Ilijić (1900–1988) i sinovi Aleksandar (1922–1999) i Miljko Miljković (1924–2004) – odmah potpalili, Bobi je pričao neveštu priču da je meštanin podalekog Vlaškog Polja i da je išao po mlivo u debelički mlin, pa su mu nepoznati ljudi oteli džak brašna i jedva im je pobegao. Videći nevericu na njihovim licima (sticajem okolnosti poznavali su sve Vlaškopoljčane), brzo je otkrio pravi identitet i zamolio za pomoć.
Otada najveći deo vremena (kratko je boravio u Debelici, kod Velimira Jovanovića Džode – poznatog po tome što je više puta menjao stranu i prebegavao od partizana četnicima i obrnuto, sa oružjem, a doživeo sa boračkom penzijom), Bobi Radosavljević je dane provodio u toj i u susednoj kolibi Ristićevog rođaka Ranđela Ilijića (1891–1981), a uveče odlazio u Manjinac na spavanje u Ranđelovoj kući. U kolibama je primao kurire i komunističke aktiviste, sve do avgusta 1942, kada ga je CK KPJ odredio za instruktora u CK KPJ Makedonije, gde se ustanak nije odvijao očekivanim intenzitetom. Za put su mu pribavljene duple isprave (Aleksandar Miljković i Velimir Jovanović Džoda), i on je krenuo vozom 25. avgusta 1941. godine. Ubrzo potom komandant bataljona formacije Draže Mihailovića, Vukadin Radosavljević (1914–2001) iz Manjinca, Aleksandra je mobilisao u četnike.
Rat se završio, Bobi Radosavljević dospeo na visoke republičke funkcije u novoj vlasti, i nikada se više nije vratio u Manjinac. Ali ga Ilijići nisu zaboravili, naročito deda Rista, kad uz kazan povuče iz toplog žbana (drveni sud u koji je najpre tekla vruća rakija) „civkom” (cev od suvog stabla konoplje, kojom se pilo), i tada je, nezadovoljan svačim, pretio da će već sutra da sedne na voz, da ide „kod Bobi” da se žali.
Pretnje su trajale do odlaska u krevet ili jutarnjeg mamurluka sve dok ih, teran od meštana, nije ostvario. Naime, Manjinac je još od devetnaestog veka, od prvih administrativnih ustrojstava, iako ne mnogoljudno naselje, imao status opštine. Posle Drugog svetskog rata status je preinačen u NOO (Narodnooslobodilački odbor, predsednik je bio baš Rista Ilijić), a potom preveden u status mesne zajednice, a Manjinac pripao opštini susednog Koželja (mesto porekla prof. dr Miodraga Sibinovića). Rista se tako, sa istkanom torbom na leđima (cedilom), u koju je smestio ljutu tekućinu i sušeno meso, uz pratnju mladog meštanina Dobrosava Radenkovića (1921–1984), jedinog koji je mogao da ga prati kraj kazana, popeo na voz i stigao u Beograd. Iz Beograda se vratio sa Bobijevom odlukom da je Manjinac opet opština. Već sutra su slavodobitno otišli u Koželj i izuzeli opštinsku arhivu. Idući natrag izlokanim poljskim putevima, koji su tog dana bili sa više zavoja nego obično, kod Manjinačkog groblja su pogubili svu arhivu, ali su sutradan (tek kad su videli da im je torba prazna), pronašli samo jedan manji deo.
Tridesetjednogodišnji Dobrosav Radenković je tako postao prvi poratni predsednik opštine Manjinac, a njegov vršnjak Žika Jelenković (1921–1995) sekretar.
Ipak, „svet koji je na mladima ostao” nije bio dugovečan – opština Manjinac je konačno ukinuta 1955, a Manjinac pripao opštini Minićevo, do njenog gašenja (sada Knjaževac).
Deda Rista, već u godinama, nije više bio uputan za Beograd, pa je na žalbu kod Bobija otišao stariji sin Aleksandar Miljković i otud se vratio bez opštine, ali sa partijskom knjižicom.
Godinu dana pre Bobijeve smrti (čulo se već da je bolestan), u Beograd su ponovo otišli Aleksandar Miljković i (ovog puta) Staniša Gavrilović (1921–2010), sin Ranđela Ilijića.
Vratili su se sa statusom prvoboraca i boračkim penzijama, što je izazvalo podsmeh meštana. Član formacija Draže Mihailovića od 1942. do sloma 1944, Čedomir Milovanović (1921–1990), inače nerazdvojni prijatelj pored kazana, pitao ih je zašto su dobili penziju. „Dala država”, odgovarao je Miljković. „A što vam dala?”, ljutio se Milovanović. „Kakvi si ti prvoborac? Pa, ja sam ti bio komandir u Dražinima, je l’ se sećaš, a ti sad prvoborac?” „Pa čuvali smo Bobija”, pravdao se Aleksandar. „Vi ste čuvali Bobija – sutra malo! Ja sam znao gde je Bobi i mogao sam da odem i da ga ubijem, ali nisam. Ja sam ga čuvao! Meni treba da daju penziju, a ne vama!”
Milovanović je, pri tome, izostavio činjenicu da nije kao većina pripadnika Dražinih formacija streljan po dolasku partizana, i da se posle kraćeg skrivanja mirno vratio kući. Njegov komandant bataljona Vučko Radosavljević se skrivao po svršetku rata 1945, kada ga je poterna jedinica locirala i uhvatila. Znalo se za slučaj kada je Vučko, iz gorskog štaba JVO u Novom Koritu (selo porekla Mirka Cvetkovića, Tadićevog predsednika Vlade, kao i Božina Jovanovića i njegovog „čuvenog” sina Miće Jovanovića de Božinofa – Megatrenda), prilikom smene komande Timočke brigade između Vitomira Popovića i Blaže Boričića, krišom prepisao spisak od 22 meštanina iz sela Debelice (sačinio ga Debeličanin Sava Živković), koji su kao simpatizeri komunista bili predviđeni za streljanje, i preko osvedočenog prebega Velimira Jovanovića Džode (samo nekoliko dana ranije Džoda je ponovo iz partizana prebegao u četnike i, da bi se iskupio, sa sobom doneo partizanski mauzer i poklonio ga komandantu Boričiću) poslao u Debelicu, uz napomenu da ti sa spiska ne noće u kući. Polovina njih je poslušala Vučkov savet, a polovinu su uhvatili Dražini – jednog su obesili na opštinski balkon, a deset njih streljali na potesu Lepenska Gorica (Lepena je rodno mesto bivšeg ministra Zorana Sokolovića). Ipak strahujući, rekao je partizanskoj vlasti: „Znam, ubićete me, ali će nekom posle da leti glava. Zato zovite odmah Bobija u Beograd. Ako on kaže da me streljate, dajte mi pištolj – sam ću da se ubijem.” Toliko je bio ubedljiv da su ga poslušali. Pustili su ga istog dana kući, a on se ubrzo zaposlio kao knjigovođa u rudniku lignita Lubnica kod Zaječara. Tamo je i stekao penziju.
Konačno, krivudavo-ponorne tokove revolucije može da potvrdi i priča o čuvenoj komunističkoj porodici Marković (najpoznatiji Dragoslav-Draža, Momčilo-Moma i njegova vanbračna kći Mira), nepobitnim poreklom iz sela Manjinac, čiji je predak (po kome nose prezime) Marko Gojković ovde rođen 1893. godine. U vreme kada je Draža, još na jednoj od najvećih funkcija u Srbiji (predsednik Skupštine), potražio svoje korene i počeo da posećuje Manjinac, njegovog najbližeg mladog rođaka su opštinari u Knjaževcu dočekivali tresućih gaća; kad su se komunisti raspali, on se među prvima opredelio za SPO, a kada je početkom dvehiljaditih jedna od Mominih kćeri došla u Manjinac, u tu kuću nije bila primljena.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.