Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Шукар

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Прва награда

 

Јелена Кујунџић

Шукар

Зашушкета кукурузна ољина у сламарици, губер на кревету мрдну и испод њега извири радознала дечја главица.

– По’ити, баба, заспаћу – замоли танушни гласић.

– А кол’ко пута ’оћеш да ти причам све из почетка? Ниси ти, благо нани, недотупавна. Те ми се твоје плаве окице чине бистре… – смешкала се баба, скидајући дневну, па поново повезујући избледелу и као грудњача разређену ноћну мараму.

Десним дланом је подвукла седу косу под мрко платно, упарила крајеве, па их завезала у меки чвор испод браде. А онда је села на кревет, поред детета. Сламарица је тихо зашуштала. Шушкала је час-два док се баба увукла под поњаве, па се утишала.

– Још вечерас ћу ти све потанко испричати, а онда више немој да ме питаш. Време ја да утувиш у ту твоју лепу главицу све о твом таји, па кад мене једном не буде, кад одем да на небеским ливадама напасам стадо и с Белком трчкарам, да га ти сваки дан подсетиш ко је и чији је, е да би се и он сам једног дана свега сетио. Није добро кад се човек свог порекла не сећа. Кад му је тешко, а он онда нема кога да призове и да му се изјада. Даће драги Бог, неће твој тајо такав остати довека – уздахну, крајичком мараме протрља очи, па настави.

– Видиш, он је прво мене угледô кад је на свет дошô, и седамнêс’ година ме гледô, све док није отишô из куће – па ме се опет не сећа. Родила сам га пре вакта и одгајила га од киле меса. У колевку сам вуну метала, њега свег у њу ушушкавала и дисала уместо њега кад он посустане, а он то више не памти. Можда ја и не би била тако брижна да се нисам још као дете, жељна своје матере, зарекла да ја своје чедо нећу оставити ни по цену живота, а некмоли због другог чо’ека, кô што је моја матер мене и сестре моје. Кад је мом оцу дата четресница, скинула је црну мараму с главе, окачила на трешњу под прозором и отишла. Нисмо ни знали до сутра увече, цели дан је тражили по башчи и поред Дрине, мислили, учинила нешто од себе. Тек увече из Црне Баре стиже глас да је за другог пошла… И више у нашу авлију није укорачила.

А твој тајо, био је момчић, брада му већ стигла до бритве, кад сам га дала на занат код Андрије абаџије. Није ми било тешко да пешке одем у варош само да га видим. Да му по очима познам је ли гладан, боли ли га штогод, може ли издурат… Лепо сам видела како од њега постаје чо’ек, а да је добар – знала сам одраније. Срамота ме је што ти то причам, ал’ ето… да знаш… и мене су тражили удовци и понеки старији момак који је изгубио свој вакат. Ни на крај памети ми није било да се с мојим сином потуцам, ил’ да га, далеко било, оставим коме, а ја дигнем реп и одем. Па да после кажу „каква мајка, таква ћерка”, а јок! А где сам оно стала… ех, сетила сам се – код тајиног шегртовања.

Радовала сам се кô што би се свака матер радовала кад би ми његов мајстор говорио да је задовољан и трудом и памећу његовом. Захваљивала сам Богу на милости све до оног дана кад сам на капији морала сачекати да се за војном колоном слегне прашина, па да се упутим у варош по дете, да га доведем кући, да буде уз мене док црна времена не прођу. Кад сам дошла газда Андријиној кући, имала сам шта и да чујем. „Твој је син отишô за њима”, закукала је газдарица чим ме смотрила на прагу. „За којим њима”, питала сам је, ал’ сам се и сама досетила шта ће да ми каже.

Где ми је тад памет била, да ме сад питаш, не би’ ти знала казати. Уместо да потрчим, да их стигнем, па да га повучем за рукав, да га подсетим да је још дете, да за војску није дорастао, ја сам се стровалила у прашину.

А рат кô и сваки рат – страшан. Ништа лепо да чујеш ни да очекујеш. Мало-мало па се из нечије куће зачује лелек. Није ни чудо што га после прозваше Велики рат. А мој Божа као да је у земљу пропао. На војном списку га нема. Није га ни било, кажу. Ни с ким о њему нисам могла да разговарам, само са Богом. И да чекам. И чекала бих до судњега дана да ме наша куја Белка не одведе до њега.

Никад није тако радосно лајала као тад док је трчкарала испред мене. Кад смо већ иза себе оставиле последњу кућу, дубоко зашле у поља и нисмо више сретале живе душе, почела сам јој приговарати да ме ноге боле. И запиткивати где и зашто ме води. Напослетку сам почела застајкивати, говорећи да толики пут није за моје старе кости, те да ћу се вратити, али се животиња стала умиљавати као никад пре.

А кад ми је дозлогрдило, па сам помислила како би најпаметније било да се окренем и вратим, шаком сам заклонила очи од сунца и загледала се испред себе. Тек тад сам открила да је Белка отрчала толико далеко да није била већа од упљувка мушице на белом чаршаву. Љутито сам завикала за њом и убрзала корак.

Иза прве кривине стала сам као укопана.

Онај мувљи упљувак је сад био много већи и од саме муве и долазио је у сусрет.

И није био сам.

Иза њега је ишао жив створ.

Кад су се примакли довољно близу да разазнам псеће уши и исплажени језик, видела сам и да јој очи сијају од среће. Подигла сам поглед на мушко чељаде иза ње… И сручила се у прашину.

Веселник, није ме препознô, кô што ни кују није, ал’ зато ја њега јесам. Јес’ се много променио у лицу и у стасу, окрупњô и бркове зализô. И глас му више није био детињи, неко би се од њега може бити и уплашио, ал’ мати јок! А кад ме је погледô оним његовим, а очевим плавим очима, пала сам кô проштац.

Кажу да ме је на леђима донео у чергу и прислонио уз дивљу крушку, оскоруша се та крушка зове, а онда сео на пањ и чекао да се пробудим. И твоја мати је дошла с тобом на сиси, питала га ко сам му ја и где ме је нашао. Рекао је да ме нашао на путу, пашче га одвело до мене. И још је рекао да сам пала на џаду кад ми је назвао бога, те да ме је морао пренети у хлад иако ме не познаје. Каква је то божја сила протутњала кроз његову главу и све, кô неспретно ђаче гумицом, збрисала – не бих знала да ти кажем. Тешим се само, боље и то него да га је са животом раставила.

И тако… док је он то матери твојој казивао, пристигли су и остали. Твоји баба и ђед су нешто мрнџали на циганском, она је плакала, ударала се у прса и чупала косу с главе, он се љутио и одгуривао је у страну. Нису ни приметили да сам се пробудила и да се штипам да видим да л’ је сан ил’ мој син ту преда мном одистински. Од среће што га видим, али и од туге што ме он не препознаје, ја занемела. Мисли ми се као пера од мараме везале у чвор, језик одрвенио, не слуша… А мој Божидар се испружио на леђа колико је дуг, главу наслонио на некакав пањ, босе ноге пребацио једну преко друге и зури у небеса као да му је све потаман. А мени се вилице укочиле кô мокра крпа на мразу, никако да истерам глас из себе.

Твој ђед је први проговорио. Не памтим баш сваку реч, била сам још обезнањена, ко у главу ударена. Ал’ кад је и мој син проговорио њи’овим речима, умал’ се нисам опет пресамитила. И би, јамачно, да ми сто година стара крушка није подупирала леђа. И да нисам онолико била жељна да га се нагледам.

– ’Оћеш да сад причам ја, тај део приче ми се највише свиђа, а и да видиш да л’ сам све упамтила – пита дете, чкиљећи одоздо у бабу насмејаним окицама.

– Може, ћери, само што то није празна прича, већ жива истина.

– Знам, јер да није истина, онда ни мене не би било, је л’ тако? Теби су материни отац и мати причали, а онда си ти причала мени, да мој тајо није стигô ни да задужи пушку, Швабе су их дочекале. Преживели војници су мислили да је и он мртав као и сви други што су разбацани лежали на ливади, па су отишли. Али је мој деда наишао са чергом, па су редом цимали једног по једног рањеника, и само је мој тата застењао. Деда га је натоварио на таљиге, а кад се разданило, баба је извадила мелем травке из сандука у ком су држали сир, сланину и ’леб који су им добри људи давали у замену за окрпљене котлове. Деда му је ракијом опрао чело од крви и бабином марамом обмотао главу и јако је стегао… а онда засукао тајине ногавице да види где је још рањен. Изнад колена је месо зинуло за читав прст, ал’ срећа те је његова кост била цела. Запалили су ватру, па је бака на жишку, од јарета живог лоја упарила и ту га намазала. Табани су му били скроз израњављени, морала је на ватраљу да угреје сало дивљег зеца и налепи му по њима, ако какав трн ил’ камичак у месу забоден има, топло зечје сало до јутра да извуче. И сви прсти на левој руци су му били поломљени, као да је неко на њу стао. Деда се сав ознојио док их је између две дашчице исправио и резаним дуваном натрунио, исцепао му рукав од кудељне кошуље и све то лепо увезô да што пре зарасте. Заборавила сам још да кажем да су пре тога тату натерали да попије полић ракије да га мање боли, је л’ тако?

– Тако је, очи моје, тако… А шта је после било? – пита баба и смејуљи се.

– А после… – смешка се и дете. – После му је моја матер доносила да једе јер он није могао на ноге… и учила га да прича јер се ничег више није сећао, па чак ни речи… и много се чудила што тако велики дечко не зна како му се оцо и матер зову… ни одакле је… ни како се он сам зове… па му је наденула име Шукар јер је мој тајо био много леп и није личио на дечаке који су с њом расли, па мама није могла да одвоји очи од њега. И онда је оцо на панађуру купио лицидерско срце и рекао је мојој маји да он нема никог, а и ако има, он не зна ко је то, ни где живи, па је то исто као и да га нема… само њу има… и да ће он остати у Мачви да служи у каквој газдинској кући… неће више да се потуца с њима, ако му је отац њен не да за жену… па је она молила моју бабу да баба моли ђеда… и баба је много молила ђеду… дуго му шапутала на уво све ђинђувама звецкајући му испред носа и шашољећи га по брковима… два дана је облетала око њега, а ђедо је увртô бркове и чак до зулуфа их истезô, ма и за увета их закачивô, димио на лулу целу ноћ и читав дан до подне… али је увече наредио да испеку јањца од две године… и јели су и пили…  певали… и играли до зоре…

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу