Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Šukar

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Prva nagrada

 

Jelena Kujundžić

Šukar

Zašušketa kukuruzna oljina u slamarici, guber na krevetu mrdnu i ispod njega izviri radoznala dečja glavica.

– Po’iti, baba, zaspaću – zamoli tanušni glasić.

– A kol’ko puta ’oćeš da ti pričam sve iz početka? Nisi ti, blago nani, nedotupavna. Te mi se tvoje plave okice čine bistre… – smeškala se baba, skidajući dnevnu, pa ponovo povezujući izbledelu i kao grudnjača razređenu noćnu maramu.

Desnim dlanom je podvukla sedu kosu pod mrko platno, uparila krajeve, pa ih zavezala u meki čvor ispod brade. A onda je sela na krevet, pored deteta. Slamarica je tiho zašuštala. Šuškala je čas-dva dok se baba uvukla pod ponjave, pa se utišala.

– Još večeras ću ti sve potanko ispričati, a onda više nemoj da me pitaš. Vreme ja da utuviš u tu tvoju lepu glavicu sve o tvom taji, pa kad mene jednom ne bude, kad odem da na nebeskim livadama napasam stado i s Belkom trčkaram, da ga ti svaki dan podsetiš ko je i čiji je, e da bi se i on sam jednog dana svega setio. Nije dobro kad se čovek svog porekla ne seća. Kad mu je teško, a on onda nema koga da prizove i da mu se izjada. Daće dragi Bog, neće tvoj tajo takav ostati doveka – uzdahnu, krajičkom marame protrlja oči, pa nastavi.

– Vidiš, on je prvo mene ugledô kad je na svet došô, i sedamnês’ godina me gledô, sve dok nije otišô iz kuće – pa me se opet ne seća. Rodila sam ga pre vakta i odgajila ga od kile mesa. U kolevku sam vunu metala, njega sveg u nju ušuškavala i disala umesto njega kad on posustane, a on to više ne pamti. Možda ja i ne bi bila tako brižna da se nisam još kao dete, željna svoje matere, zarekla da ja svoje čedo neću ostaviti ni po cenu života, a nekmoli zbog drugog čo’eka, kô što je moja mater mene i sestre moje. Kad je mom ocu data četresnica, skinula je crnu maramu s glave, okačila na trešnju pod prozorom i otišla. Nismo ni znali do sutra uveče, celi dan je tražili po bašči i pored Drine, mislili, učinila nešto od sebe. Tek uveče iz Crne Bare stiže glas da je za drugog pošla… I više u našu avliju nije ukoračila.

A tvoj tajo, bio je momčić, brada mu već stigla do britve, kad sam ga dala na zanat kod Andrije abadžije. Nije mi bilo teško da peške odem u varoš samo da ga vidim. Da mu po očima poznam je li gladan, boli li ga štogod, može li izdurat… Lepo sam videla kako od njega postaje čo’ek, a da je dobar – znala sam odranije. Sramota me je što ti to pričam, al’ eto… da znaš… i mene su tražili udovci i poneki stariji momak koji je izgubio svoj vakat. Ni na kraj pameti mi nije bilo da se s mojim sinom potucam, il’ da ga, daleko bilo, ostavim kome, a ja dignem rep i odem. Pa da posle kažu „kakva majka, takva ćerka”, a jok! A gde sam ono stala… eh, setila sam se – kod tajinog šegrtovanja.

Radovala sam se kô što bi se svaka mater radovala kad bi mi njegov majstor govorio da je zadovoljan i trudom i pameću njegovom. Zahvaljivala sam Bogu na milosti sve do onog dana kad sam na kapiji morala sačekati da se za vojnom kolonom slegne prašina, pa da se uputim u varoš po dete, da ga dovedem kući, da bude uz mene dok crna vremena ne prođu. Kad sam došla gazda Andrijinoj kući, imala sam šta i da čujem. „Tvoj je sin otišô za njima”, zakukala je gazdarica čim me smotrila na pragu. „Za kojim njima”, pitala sam je, al’ sam se i sama dosetila šta će da mi kaže.

Gde mi je tad pamet bila, da me sad pitaš, ne bi’ ti znala kazati. Umesto da potrčim, da ih stignem, pa da ga povučem za rukav, da ga podsetim da je još dete, da za vojsku nije dorastao, ja sam se strovalila u prašinu.

A rat kô i svaki rat – strašan. Ništa lepo da čuješ ni da očekuješ. Malo-malo pa se iz nečije kuće začuje lelek. Nije ni čudo što ga posle prozvaše Veliki rat. A moj Boža kao da je u zemlju propao. Na vojnom spisku ga nema. Nije ga ni bilo, kažu. Ni s kim o njemu nisam mogla da razgovaram, samo sa Bogom. I da čekam. I čekala bih do sudnjega dana da me naša kuja Belka ne odvede do njega.

Nikad nije tako radosno lajala kao tad dok je trčkarala ispred mene. Kad smo već iza sebe ostavile poslednju kuću, duboko zašle u polja i nismo više sretale žive duše, počela sam joj prigovarati da me noge bole. I zapitkivati gde i zašto me vodi. Naposletku sam počela zastajkivati, govoreći da toliki put nije za moje stare kosti, te da ću se vratiti, ali se životinja stala umiljavati kao nikad pre.

A kad mi je dozlogrdilo, pa sam pomislila kako bi najpametnije bilo da se okrenem i vratim, šakom sam zaklonila oči od sunca i zagledala se ispred sebe. Tek tad sam otkrila da je Belka otrčala toliko daleko da nije bila veća od upljuvka mušice na belom čaršavu. Ljutito sam zavikala za njom i ubrzala korak.

Iza prve krivine stala sam kao ukopana.

Onaj muvlji upljuvak je sad bio mnogo veći i od same muve i dolazio je u susret.

I nije bio sam.

Iza njega je išao živ stvor.

Kad su se primakli dovoljno blizu da razaznam pseće uši i isplaženi jezik, videla sam i da joj oči sijaju od sreće. Podigla sam pogled na muško čeljade iza nje… I sručila se u prašinu.

Veselnik, nije me prepoznô, kô što ni kuju nije, al’ zato ja njega jesam. Jes’ se mnogo promenio u licu i u stasu, okrupnjô i brkove zalizô. I glas mu više nije bio detinji, neko bi se od njega može biti i uplašio, al’ mati jok! A kad me je pogledô onim njegovim, a očevim plavim očima, pala sam kô proštac.

Kažu da me je na leđima doneo u čergu i prislonio uz divlju krušku, oskoruša se ta kruška zove, a onda seo na panj i čekao da se probudim. I tvoja mati je došla s tobom na sisi, pitala ga ko sam mu ja i gde me je našao. Rekao je da me našao na putu, pašče ga odvelo do mene. I još je rekao da sam pala na džadu kad mi je nazvao boga, te da me je morao preneti u hlad iako me ne poznaje. Kakva je to božja sila protutnjala kroz njegovu glavu i sve, kô nespretno đače gumicom, zbrisala – ne bih znala da ti kažem. Tešim se samo, bolje i to nego da ga je sa životom rastavila.

I tako… dok je on to materi tvojoj kazivao, pristigli su i ostali. Tvoji baba i đed su nešto mrndžali na ciganskom, ona je plakala, udarala se u prsa i čupala kosu s glave, on se ljutio i odgurivao je u stranu. Nisu ni primetili da sam se probudila i da se štipam da vidim da l’ je san il’ moj sin tu preda mnom odistinski. Od sreće što ga vidim, ali i od tuge što me on ne prepoznaje, ja zanemela. Misli mi se kao pera od marame vezale u čvor, jezik odrvenio, ne sluša… A moj Božidar se ispružio na leđa koliko je dug, glavu naslonio na nekakav panj, bose noge prebacio jednu preko druge i zuri u nebesa kao da mu je sve potaman. A meni se vilice ukočile kô mokra krpa na mrazu, nikako da isteram glas iz sebe.

Tvoj đed je prvi progovorio. Ne pamtim baš svaku reč, bila sam još obeznanjena, ko u glavu udarena. Al’ kad je i moj sin progovorio nji’ovim rečima, umal’ se nisam opet presamitila. I bi, jamačno, da mi sto godina stara kruška nije podupirala leđa. I da nisam onoliko bila željna da ga se nagledam.

– ’Oćeš da sad pričam ja, taj deo priče mi se najviše sviđa, a i da vidiš da l’ sam sve upamtila – pita dete, čkiljeći odozdo u babu nasmejanim okicama.

– Može, ćeri, samo što to nije prazna priča, već živa istina.

– Znam, jer da nije istina, onda ni mene ne bi bilo, je l’ tako? Tebi su materini otac i mati pričali, a onda si ti pričala meni, da moj tajo nije stigô ni da zaduži pušku, Švabe su ih dočekale. Preživeli vojnici su mislili da je i on mrtav kao i svi drugi što su razbacani ležali na livadi, pa su otišli. Ali je moj deda naišao sa čergom, pa su redom cimali jednog po jednog ranjenika, i samo je moj tata zastenjao. Deda ga je natovario na taljige, a kad se razdanilo, baba je izvadila melem travke iz sanduka u kom su držali sir, slaninu i ’leb koji su im dobri ljudi davali u zamenu za okrpljene kotlove. Deda mu je rakijom oprao čelo od krvi i babinom maramom obmotao glavu i jako je stegao… a onda zasukao tajine nogavice da vidi gde je još ranjen. Iznad kolena je meso zinulo za čitav prst, al’ sreća te je njegova kost bila cela. Zapalili su vatru, pa je baka na žišku, od jareta živog loja uparila i tu ga namazala. Tabani su mu bili skroz izranjavljeni, morala je na vatralju da ugreje salo divljeg zeca i nalepi mu po njima, ako kakav trn il’ kamičak u mesu zaboden ima, toplo zečje salo do jutra da izvuče. I svi prsti na levoj ruci su mu bili polomljeni, kao da je neko na nju stao. Deda se sav oznojio dok ih je između dve daščice ispravio i rezanim duvanom natrunio, iscepao mu rukav od kudeljne košulje i sve to lepo uvezô da što pre zaraste. Zaboravila sam još da kažem da su pre toga tatu naterali da popije polić rakije da ga manje boli, je l’ tako?

– Tako je, oči moje, tako… A šta je posle bilo? – pita baba i smejulji se.

– A posle… – smeška se i dete. – Posle mu je moja mater donosila da jede jer on nije mogao na noge… i učila ga da priča jer se ničeg više nije sećao, pa čak ni reči… i mnogo se čudila što tako veliki dečko ne zna kako mu se oco i mater zovu… ni odakle je… ni kako se on sam zove… pa mu je nadenula ime Šukar jer je moj tajo bio mnogo lep i nije ličio na dečake koji su s njom rasli, pa mama nije mogla da odvoji oči od njega. I onda je oco na panađuru kupio licidersko srce i rekao je mojoj maji da on nema nikog, a i ako ima, on ne zna ko je to, ni gde živi, pa je to isto kao i da ga nema… samo nju ima… i da će on ostati u Mačvi da služi u kakvoj gazdinskoj kući… neće više da se potuca s njima, ako mu je otac njen ne da za ženu… pa je ona molila moju babu da baba moli đeda… i baba je mnogo molila đedu… dugo mu šaputala na uvo sve đinđuvama zveckajući mu ispred nosa i šašoljeći ga po brkovima… dva dana je obletala oko njega, a đedo je uvrtô brkove i čak do zulufa ih istezô, ma i za uveta ih zakačivô, dimio na lulu celu noć i čitav dan do podne… ali je uveče naredio da ispeku janjca od dve godine… i jeli su i pili…  pevali… i igrali do zore…

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.

Ostavite vaš komentar

Kupon ne važi za knjige koje su već na specijalnim akcijama
Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu