Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Ana Klaić
Razgovor sa ocem
Beograd, 1896.
U vrtu jedne od beogradskih vila, na adresi Vlajkovićeva broj 9, mlada devojka stajala je zamišljeno kraj grma tek procvetalih ruža. Vidno uznemirena zbog razgovora koji je nedavno imala, pokušavala je da umiri tok svojih misli i još uvek isprekidano disanje. U mislima je ponovo čula strogi glas svog oca koji joj govori:
– Arhitektura nije za ženu, to je muška profesija!
Bila je svesna činjenice da će svojim izborom školovanja naići na osudu ne samo oca već i okoline. Njena odluka bila je smela, neuobičajena za mladu ženu tog vremena, ali jačina njene želje kao da joj je davala hrabrost da se suoči sa svim strahovima od osuda. I uvek je, naravno, ostajala nada da će je otac vremenom razumeti i pružiti joj podršku.
Odjednom se trgla iz razmišljanja, osetivši majčinu ruku na svom ramenu.
– Cajo… poznaješ svog oca i znaš da je nepokolebljiv u odlukama koje donosi. Međutim, sve što radi vođeno je roditeljskom brigom i željom da imaš dobru i sigurnu budućnost.
– Ja u to ne sumnjam, majko – odgovorila je. – Mogu da razumem oca. Sestra, brat i ja smo svesni da sve što radite za nas radite za naše dobro. Nisam imala nameru da ga naljutim.
– Zašto onda ne razmisliš o njegovom predlogu da se posvetiš učiteljskom pozivu?
– Ne! – devojka je brzo odgovorila odlučnim glasom, pogledavši majku pravo u oči. – U tome se ne pronalazim, to nije profesija za mene. Želim da učim ono što me zanima, ono što osećam da je moj poziv. To sam pokušala da objasnim ocu, majko…
Majka je u njenom glasu osetila veliku razočaranost. Podelile su nekoliko trenutaka neprijatne tišine, a zatim je majka pažljivo nastavila da govori:
– Pogledaj Protićevu stariju kći, učiteljica je. Uživa poštovanje okoline i roditelja čiju decu uči.
– Da, jer radi ono što voli, a to isto želim i ja.
Pokušavajući da razume svoje roditelje, uplašila se od pomisli da je oni možda nisu dovoljno ozbiljno shvatili, da su možda smatrali da je njena želja da studira arhitekturu bila proizvod nekog inata ili hira, a ona je zapravo godinama maštala o tome. Setila se svog bloka s crtežima i skicama koji je ostavila u dnevnoj sobi tokom razgovora sa ocem. Ponela ga je da pokaže ocu sve što je godinama radila, da baš ti radovi posvedoče o želji koju je negovala godinama. Oduvek je volela da crta i bila je, kažu, vešta u tome. Kako je rasla, njeni crteži su postajali sve ozbiljnije skice i radovi. Zanimala se za urbanizam, šetala se beogradskom varoši, razgledajući pažljivo građevine i maštala o svemu što može biti drugačije, modernije, jedinstvenije. Trenutak u kojem je saznala da će se na Tehničkom fakultetu Velike škole otvoriti katedra za arhitekturu, radi upisa prve generacije budućih arhitekata, bio je za nju odlučujući. Do tada, jedine arhitekte u Srbiji bili su pojedinci školovani na univerzitetima u Zapadnoj Evropi ili arhitekte koje su za potrebe posla pozivane iz inostranstva. Otvaranje katedre iz ove oblasti bilo je, nesumnjivo, početak brojnih političkih i ekonomskih promena u Srbiji, koje su ukazivale na to da će i Beograd početi da doživljava promene u svom razvoju. Da od jedne omanje varoši jednog dana može da postane moderna evropska prestonica. Snažno verujući u tu viziju, želela je da njenoj realizaciji i lično doprinosi i da tako ostvari svoj san.
– Bez očeve podrške nećeš moći da se školuješ – majčin glas ju je ponovo iz razmišljanja vratio u sadašnji trenutak.
Majka je bila žena realnog vremena, nimalo sklona idealizaciji stvari. Pažljivo je razgovarala s njom, pokušavajući da nađe kompromis između želja svoje kćeri i odluke svog muža. Strepela je što je jedno od njihovo troje dece, tri blaga koja su im ostala nakon deset neprežaljenih, odlučilo da korača putem na kojem će je čekati duga i neprestana borba. Borba da nađe svoje mesto u profesiji u kojoj mesto za ženu tada nije ni postojalo.
– Cajo, tvoja je odluka satkana od želje da probaš da dosegneš nove i veće stvari… Mlada si. Samo imaj na umu da te čeka još mnogo bitnih stvari u životu. Udaja, porodica…
– Udaja! – uskliknula je. – Kako se toga ranije nisam setila! – prozborila je brzo, a zatim se okrenula i trčećim korakom ušla u kuću, ostavivši majku u čudu.
U dnevnoj sobi je pronašla svoj blok. Grčevito ga je prislonila na grudi, duboko uzdahnuvši zatvorenih očiju, pa se hrabro zaputila ka očevoj radnoj sobi. Naslućivala je da bi ponovo moglo da dođe do neprijatne situacije između nje i oca, ali nije imala vremena da sada o tome razmišlja.
* * *
Mihailo S. N., beogradski trgovac na glasu, poznat po svom strogom držanju, sedeo je ozbiljnog izraza lica za svojim radnim stolom, sređujući račune. Na čelu imućne porodice, imao je u svom posedu kočije koje su se iznajmljivale za svečane kraljevske događaje i bio je veoma predan i brižljiv u svom radu, starajući se da sve uvek bude u savršenom redu. Razgovor s jednom od kćeri, na temu njenog školovanja, smatrao je završenim, pa kada ju je iznenada ugledao na vratima svoje radne sobe, pomislio je da je došla da se izvini zbog svoje plahovitosti.
Devojka je napravila par koraka, ušavši u sobu podignute brade, i odvažno rekla:
– Oče, platiću svoje školovanje od svog miraza.
Otac je podigao pogled ka njoj, tražeći potvrdu da je dobro čuo ono što je bilo rečeno.
– Tema tvog školovanja je zatvorena tokom razgovora koji smo imali danas i o njoj više nećemo govoriti. Rekao sam šta sam odlučio.
– Oče, ja nisam došla da razgovaramo o tome. Došla sam samo da te obavestim šta planiram da uradim – rekla je ozbiljno, a zatim se naglo okrenula i sigurnim korakom izašla iz sobe pre nego što je otac stigao da kaže bilo šta. Bio je siguran u to da nikada do sada nije video takvu odlučnost kod nje, takvu smelu rešenost da se bori za ono što želi. Tiha i nenametljiva po prirodi, nije govorila mnogo, a kada je to i činila, svaka reč bila bi joj odmerena i mudra.
– Mora biti da joj je ovo veoma važno – mislio je u sebi, pitavši se kako da je pusti da tako nežna hoda jednim trnovitim i neizvesnim putem, boreći se za opstanak u svetu koji je bio naklonjen samo muškom rodu. Iako se nije slagao s njenim izborom, negde duboko u sebi, još nespreman da to sebi naglas i prizna, njegova očinska ljubav gledala je na njenu odvažnost sa simpatijama…
* * *
Kada se tog dana upisala na željeni fakultet, imala je pomešane osećaje velike sreće i neke neobjašnjive tuge. Zakoračila je u jedan novi svet, kao prva studentkinja arhitekture u prvoj upisanoj generaciji studenata, ali ovaj smeli korak nije naišao na razumevanje i odobravanje kod njene porodice i to je bacalo senku na sve čemu je tog trenutka želela da se raduje. Ni naredni dani nisu doneli olakšanje, ali je ona sve stoički podnosila. Znala je da će morati da se nosi sa svim osudama na koje bude nailazila. Kod kuće, otac se povlačio iz razgovora na pomen svake teme koja je bila u vezi s njenim školovanjem. Kao jedina žena na katedri, pratila je predavanja okružena mladićima i svojski se trudila da nijednog trenutka ne pokaže da je na bilo koji način inferiornija u odnosu na njih. Marljivo je učila, radila i njena posvećenost postajala je sve vidljivija kroz rezultate koje je postizala. Na podozrive, a ponekad i negativne komentare pojedinaca trudila se da odgovara ravnodušnošću i nije se ničim dala obeshrabriti. Čak i u pauzama između predavanja radila je na svojim skicama, primenjujući sve što je učila.
Kada je u proleće 1900. godine, sa dvadeset i dve godine, držala svoju diplomu u rukama, bio je to samo početak niza uspeha, koji je dalje kroz godine nastavljala. Svaki cilj imao je pred sobom novu prepreku, ali njena čelična volja bila je njen glavni pokretač i upornim i vrednim radom postepeno je pomerala granice u svemu. Sticala je iskustvo kao crtač – tehnički pripravnik u Ministarstvu građevina, dok nije ugledala novu šansu – raspisan konkurs za izradu idejnog rešenja za projekat Crkve Svetog Đorđa u Topoli. I pored izuzetno jake konkurencije, osvojila je treću nagradu i od tada se može reći da je njena karijera arhitekte išla samo uzlaznom putanjom: projektovanje prve moderne školske zgrade, prve bolnice za tuberkulozu, prve planski zidane stambene zgrade na Balkanu… Krajem 19. i početkom 20. veka Beograd se postepeno preobražavao u modernu prestonicu i ona je, gradeći ga, konačno živela svoj san.
U to vreme se jedan otac, beogradski trgovac na glasu, ponosio svojom odvažnom, upornom i darovitom kćeri, Jelisavetom Načić, prvom ženom arhitektom u Srbiji.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.