Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Ивана Лекић
Јела
Дана 20. октобра 1915. неко је покуцао на врата.
Мајка и свекрва су скочиле да не отварам, да није непријатељ, разбојник! Када су угледале њега, боље да је непријатељ стајао на прагу. Препознале су га, чуле моје дамаре. Чађаво лице скривало је плаве очи, капут испуцале руке и дуге прсте који су некада миловали дирке. Испод грубе површине и даље је био он, мало ослабљен, с пушком о рамену. Ћутао је. По поду су росиле капи крви.
„Водите га у собу”, рекла сам дечацима.
Погледала сам по сокаку. Није било никога. Тиха тама разлила се крајем.
Остао је без свести како се докопао кревета. Метак је прошао кроз раме, а крварење га је исцрпело. Ко зна колико је дуго с раном.
Мајка и свекрва су доносиле воду, чиста платна. У тишини смо се разумеле погледима. Дечаци су се радознало шћућурили у углу собе.
„Можда је гладан?”
„Јешће када се наспава.”
„Цркô дабогда, где код нас да дође!”, мајка више није могла да издржи. Ошинула сам је погледом.
Свекрва је била уздржана, али је кључала од беса.
„Да ниси реч рекла!”, брецнула сам се пре него што је проговорила оно чувено „није прошла ни година, а она увукла другог у кревет”.
Провела сам ноћ крај Милоша. Нисам се усуђивала да га додирнем више него да проверим превијену рану, да му додам воде. Спавао је као да вековима није. „Нека га. Ко зна када ће се поново наспавати.”
Пробудио ме је нежан додир. Као опарена, скочила сам са столице. Додирнуо ми је усне, смирио:
„Јело, неће изаћи на добро. Покупи ствари, децу, мајке.” Погледао је у две љуте жене које су се већ појавиле на вратима собе. „Сада могу да те извучем, изведем из Србије. Знаш шта се дешавало у Мачви, зашто би у Поморављу било другачије? Код Драге, на Јадрану, мало је мирније, више излаза ако затреба. Овде ће бити густо, а спрема се јака зима. После ме не мораш никада више видети.”
Била сам затечена.
„Не веруј ђаволу! Зар да опет…”
„Ћути, матора. Тројство напада, у шта се ти разумеш осим у ова четири зида.”
„Да те је срам погана језика…”, наставила је мајка, али је није слушао.
„Мисли на ове момке”, кренуо је да помилује полусањиве дечаке по коси, али је Душан, као старији, стао испред Уроша, свог братића, да га брани, ако устреба.
Милош је повукао руку:
„А ти си већ за пушку стасао, кад тако одлучно браниш брата.”
„Нисам рађала децу за пушку, већ за слово и науку”, успротивила сам се.
„Е, моја Јело. Учио сам школу, па сам опет с пушком. А код моје сеје биће слова за тебе и за ове момке, слане воде за маторе вештице.”
Маторе вештице, мајка и свекрва, увређено су изашле напоље, да обиђу оно живине што је остало, а Душан и Урош су се опустили, сели крај Милоша, разгледајући пушку.
Доручковао је. Изгледао je знатно боље него претходне ноћи, али му је слабост вирила из праменова валовите косе.
„Хвала ти што си ме се сетио, али остајем овде. Имамо ко ће с непријатељем преговарати у овом граду, те се надам добру”, пресекла сам оно што сам у глави кројила претходних месеци.
„Ја те, Јело, никад нисам заборавио. Живот пише судбине од којих је понекад тешко побећи. Заборави прошлост, остави се обала Црнице, крени док можеш. Ја одлазим с нашима, ка мору.”
„Не говорим ти срџбом прошлости, већ разумом. Из овог краја никуда нећемо ићи.”
Живот није судбина, већ скуп оног што прихватимо, одаберемо. Шкрипале су капије прошлости, сећајући на двориште младости. Он нека иде. Само нека иде, грешна ми душа.
* * *
У мом граду већ је постојала женска школа, те сам нестрпљиво чекала дан када ћу се наћи у клупи. Како је закон био напреднији него друштво, обавеза школовања за дечаке и за девојчице дала је оправдање мојим родитељима зашто женско носи књигу.
Отац ми је био учитељ. Сваког је дана, са истом вољом, путовао до оближњег села, надајући се да победи традицију да мушкима слова не требају, а да женама штете. Газило се ка двадесетом веку, кораци су морали бити одлучнији, сматрао је.
Брат, старији од мене, био је под утицајем стрица, строгог, неумољивог свештеника: „Женино место је у кући, крај огњишта.” Мајка је крила да зна да пише и чита, а мене је гледао намрштеног чела иако му никада на сенку нисам нагазила.
Градић и околина су напредовали, али су у људску свест тешко улазиле промене, па су и саме жене зазирале од школе и писанија.
Још као босоноги девојчурци кренуле смо у школу Марица, Драга и ја. Марицу је отац послао са села код ујака у град, да изучи школу и уда се како доликује. Драга, нежна са здрављем, кренула је за старијим братом, Милошем, који се спремао за правне школе.
Била сам ђак када сам је упознала. Селила се са супругом из Ниша за Београд. Учена дама, са држањем, чврстим ставом, оштрим погледом, драг гост. Имењакиња, мада мене нико пуним именом није звао. Моје Јелена однела је кошава. Била сам Јела. Када је отишла, испратила сам је са осмехом, грлећи дар, књигу њених песама. Расла сам у кући пуној очевих књига, али ова је била намењена мени. Јеленине песме, дражесни стихови, скривене чежње, тајне жена. Мој свет био је крај црвених вода Црнице, сав остали свет био је њен. „То је храбра жена!”, дивила сам се. „Можда немам храбрости да путујем као она, али никада нећу одустати од слова.”
Марица је згрешила с непуних петнаест. Пакао у породици, брука у селу. Мангуп ју је оставио у другом стању, без намере да се њоме ожени, те су је њени избацили из куће, одрекли је се. Драга и ја смо покушале да јој помогнемо, али је једног дана нестала. После две године сазнале смо да је родила дечака, дала га у сиротиште, а она сама живела је и радила у једној од „оних” кућа у другом срезу.
Са седамнаест, Драга се удала за човека који јој се допадао. Била је срећна, а ја срећна због њене среће и несрећна јер је одлазила далеко, пут мора.
„Још је носиш свуда са собом”, задиркивао ме је док сам седела с књигом, без воље да се ухватим у свадбено коло.
Постали смо блиски. Милошу је недостајала сестра, мени другарица и брат, јер је мој одавно напустио кућу, предајући се Богу. Имала сам осамнаест и недолично је било моје дружење са одраслим мушкарцем који ми није био ни муж, ни род, који је повремено долазио, повремено одлазио за Београд.
Узавреле главе, пробуђеног стомака, опијала сам се стиховима, док је свирао на клавиру само за мене. Волела сам га. Волео ме је. Љубио ме је слатко, да су цветови извијали своје вратове не би ли пољубио и њих. Трава под нама била је мека постеља. Имали смо планове, пронашли кућу са оне стране Црнице, чекали да добије посао.
Када је под мојим грудима закуцало још једно срце, била сам најсрећнија на свету.
О, како је срећа варљива!
Рекао је да одлази, да се неће враћати, да му је породица пронашла добру службу и жену у Београду. Плаве очи биле су мутне, а мени су клецала колена и руке дрхтаво пригрлиле стомак.
„Срећно ти било”, ни реч више од мене.
Сетила сам се Марице, њене судбине, али нисам желела да ћутим родитељима.
„Не брини, немој само стриц да сазна”, оцу није било право, али решио је да не дозволи да ми се укаља име.
Радомир је био моје висине, мршав, доста старији од мене, очев колега, који ме је одавно познавао, одавно посматрао. Пружила сам руку на венчању, гутајући сузе, глумећи насмејану младу.
„Не плаши се, Јело. Само буди искрена са мном и биће ти добро”, говорио је разумно, тако и поступао.
Свекрва ме није волела. А и како би када сам донела копиле. После погибије мужа напустила је обронке Маљена и кренула за сином. Умела је да ћути и захвална сам јој. Дете се као родило два месеца раније, али је „чудом” брзо напредовало.
Године су пролазиле. Радомир је имао лепу кућну библиотеку. Делио је са мном школске обавезе, помагао око Душана, прихватио га као рођеног сина. Добар, стрпљив, пун љубави. Мало-помало, омилио ми се. Након неког времена почели смо да живимо као прави муж и жена, да делимо постељу, те сам га напослетку заволела свим срцем. Испунио ми је душу полетом, почела сам да пишем стихове, мењала га повремено на часовима, прегледала задатке.
У време анексије родио се Урош. Нисам размишљала о невољама над Балканом. Била сам срећна, задовољна.
Када је отац погинуо у Првом балканском рату, мајка је прешла код нас. Тада сам схватила терет свих проблема, бесмисао ратовања, значај књига и варљивост слова која су се могла окретати како је коме одговарало. Зато је било добро знати их.
Молила сам Радомира да не одлази, да нас не оставља.
„Какав понос, какво херојство! Остани!”
Атентат нас је дочекао неспремне, наивне. Црни облаци надвили су се над нама, а ми смо се молили кошави, да буде што јача и да их однесе далеко. Узалуд. Ниједан ветар нам није могао помоћи. Сузе су биле узалудне. Радомир, моје питомо јагње, дохватио се пушке и отишао у бој из ког се није вратио. Оставио је кости у свом родном крају, крај Колубаре, напустивши нас заувек.
* * *
Дана 22. октобра 1915. године наша војска напустила је град. Милош је отишао с њом. Исте ноћи у град је ушетала немачко-аустроугарска претходница.
Била сам у праву. Изабрани човек се заложио за грађане и није било толико лоше док непријатељ није покуцао са истока. Како су сви образовани, начитани били мета, морала сам да напустим кућу и повучем се с породицом преко Мораве. Тамо сам пронашла уточиште и пружала уточиште.
* * *
С првим пожутелим лишћем 1918. стигло је писмо за учитељицу Јелену. Згужвани папири у нагорелој коверти прекинули су ми час:
„Извини, Јело. Прешао сам планине, видео море, сахранио другове, чекам даље борбе. Ако ово читаш, нисам преживео. Имам у Београду жену и сина. Њена породица је богата, на положају. Ако ти нешто устреба, помоћи ће ти. Никада им нисам крио да сам те волео. Чувај дечаке. На моменат сам, ономад, помислио да је Душан… Али рекла би ми. Чувај се, Јело. Воли те Милош.”
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.