Jela

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Ivana Lekić

Jela 

Dana 20. oktobra 1915. neko je pokucao na vrata.

Majka i svekrva su skočile da ne otvaram, da nije neprijatelj, razbojnik! Kada su ugledale njega, bolje da je neprijatelj stajao na pragu. Prepoznale su ga, čule moje damare. Čađavo lice skrivalo je plave oči, kaput ispucale ruke i duge prste koji su nekada milovali dirke. Ispod grube površine i dalje je bio on, malo oslabljen, s puškom o ramenu. Ćutao je. Po podu su rosile kapi krvi.

„Vodite ga u sobu”, rekla sam dečacima.

Pogledala sam po sokaku. Nije bilo nikoga. Tiha tama razlila se krajem.

Ostao je bez svesti kako se dokopao kreveta. Metak je prošao kroz rame, a krvarenje ga je iscrpelo. Ko zna koliko je dugo s ranom.

Majka i svekrva su donosile vodu, čista platna. U tišini smo se razumele pogledima. Dečaci su se radoznalo šćućurili u uglu sobe.

„Možda je gladan?”

„Ješće kada se naspava.”

„Crkô dabogda, gde kod nas da dođe!”, majka više nije mogla da izdrži. Ošinula sam je pogledom.

Svekrva je bila uzdržana, ali je ključala od besa.

„Da nisi reč rekla!”, brecnula sam se pre nego što je progovorila ono čuveno „nije prošla ni godina, a ona uvukla drugog u krevet”.

Provela sam noć kraj Miloša. Nisam se usuđivala da ga dodirnem više nego da proverim previjenu ranu, da mu dodam vode. Spavao je kao da vekovima nije. „Neka ga. Ko zna kada će se ponovo naspavati.”

Probudio me je nežan dodir. Kao oparena, skočila sam sa stolice. Dodirnuo mi je usne, smirio:

„Jelo, neće izaći na dobro. Pokupi stvari, decu, majke.” Pogledao je u dve ljute žene koje su se već pojavile na vratima sobe. „Sada mogu da te izvučem, izvedem iz Srbije. Znaš šta se dešavalo u Mačvi, zašto bi u Pomoravlju bilo drugačije? Kod Drage, na Jadranu, malo je mirnije, više izlaza ako zatreba. Ovde će biti gusto, a sprema se jaka zima. Posle me ne moraš nikada više videti.”

Bila sam zatečena.

„Ne veruj đavolu! Zar da opet…”

„Ćuti, matora. Trojstvo napada, u šta se ti razumeš osim u ova četiri zida.”

„Da te je sram pogana jezika…”, nastavila je majka, ali je nije slušao.

„Misli na ove momke”, krenuo je da pomiluje polusanjive dečake po kosi, ali je Dušan, kao stariji, stao ispred Uroša, svog bratića, da ga brani, ako ustreba.

Miloš je povukao ruku:

„A ti si već za pušku stasao, kad tako odlučno braniš brata.”

„Nisam rađala decu za pušku, već za slovo i nauku”, usprotivila sam se.

„E, moja Jelo. Učio sam školu, pa sam opet s puškom. A kod moje seje biće slova za tebe i za ove momke, slane vode za matore veštice.”

Matore veštice, majka i svekrva, uvređeno su izašle napolje, da obiđu ono živine što je ostalo, a Dušan i Uroš su se opustili, seli kraj Miloša, razgledajući pušku.

Doručkovao je. Izgledao je znatno bolje nego prethodne noći, ali mu je slabost virila iz pramenova valovite kose.

„Hvala ti što si me se setio, ali ostajem ovde. Imamo ko će s neprijateljem pregovarati u ovom gradu, te se nadam dobru”, presekla sam ono što sam u glavi krojila prethodnih meseci.

„Ja te, Jelo, nikad nisam zaboravio. Život piše sudbine od kojih je ponekad teško pobeći. Zaboravi prošlost, ostavi se obala Crnice, kreni dok možeš. Ja odlazim s našima, ka moru.”

„Ne govorim ti srdžbom prošlosti, već razumom. Iz ovog kraja nikuda nećemo ići.”

Život nije sudbina, već skup onog što prihvatimo, odaberemo. Škripale su kapije prošlosti, sećajući na dvorište mladosti. On neka ide. Samo neka ide, grešna mi duša.

 

* * *

 

U mom gradu već je postojala ženska škola, te sam nestrpljivo čekala dan kada ću se naći u klupi. Kako je zakon bio napredniji nego društvo, obaveza školovanja za dečake i za devojčice dala je opravdanje mojim roditeljima zašto žensko nosi knjigu.

Otac mi je bio učitelj. Svakog je dana, sa istom voljom, putovao do obližnjeg sela, nadajući se da pobedi tradiciju da muškima slova ne trebaju, a da ženama štete. Gazilo se ka dvadesetom veku, koraci su morali biti odlučniji, smatrao je.

Brat, stariji od mene, bio je pod uticajem strica, strogog, neumoljivog sveštenika: „Ženino mesto je u kući, kraj ognjišta.” Majka je krila da zna da piše i čita, a mene je gledao namrštenog čela iako mu nikada na senku nisam nagazila.

Gradić i okolina su napredovali, ali su u ljudsku svest teško ulazile promene, pa su i same žene zazirale od škole i pisanija.

Još kao bosonogi devojčurci krenule smo u školu Marica, Draga i ja. Maricu je otac poslao sa sela kod ujaka u grad, da izuči školu i uda se kako dolikuje. Draga, nežna sa zdravljem, krenula je za starijim bratom, Milošem, koji se spremao za pravne škole.

Bila sam đak kada sam je upoznala. Selila se sa suprugom iz Niša za Beograd. Učena dama, sa držanjem, čvrstim stavom, oštrim pogledom, drag gost. Imenjakinja, mada mene niko punim imenom nije zvao. Moje Jelena odnela je košava. Bila sam Jela. Kada je otišla, ispratila sam je sa osmehom, grleći dar, knjigu njenih pesama. Rasla sam u kući punoj očevih knjiga, ali ova je bila namenjena meni. Jelenine pesme, dražesni stihovi, skrivene čežnje, tajne žena. Moj svet bio je kraj crvenih voda Crnice, sav ostali svet bio je njen. „To je hrabra žena!”, divila sam se. „Možda nemam hrabrosti da putujem kao ona, ali nikada neću odustati od slova.”

Marica je zgrešila s nepunih petnaest. Pakao u porodici, bruka u selu. Mangup ju je ostavio u drugom stanju, bez namere da se njome oženi, te su je njeni izbacili iz kuće, odrekli je se. Draga i ja smo pokušale da joj pomognemo, ali je jednog dana nestala. Posle dve godine saznale smo da je rodila dečaka, dala ga u sirotište, a ona sama živela je i radila u jednoj od „onih” kuća u drugom srezu.

Sa sedamnaest, Draga se udala za čoveka koji joj se dopadao. Bila je srećna, a ja srećna zbog njene sreće i nesrećna jer je odlazila daleko, put mora.

„Još je nosiš svuda sa sobom”, zadirkivao me je dok sam sedela s knjigom, bez volje da se uhvatim u svadbeno kolo.

Postali smo bliski. Milošu je nedostajala sestra, meni drugarica i brat, jer je moj odavno napustio kuću, predajući se Bogu. Imala sam osamnaest i nedolično je bilo moje druženje sa odraslim muškarcem koji mi nije bio ni muž, ni rod, koji je povremeno dolazio, povremeno odlazio za Beograd.

Uzavrele glave, probuđenog stomaka, opijala sam se stihovima, dok je svirao na klaviru samo za mene. Volela sam ga. Voleo me je. Ljubio me je slatko, da su cvetovi izvijali svoje vratove ne bi li poljubio i njih. Trava pod nama bila je meka postelja. Imali smo planove, pronašli kuću sa one strane Crnice, čekali da dobije posao.

Kada je pod mojim grudima zakucalo još jedno srce, bila sam najsrećnija na svetu.

O, kako je sreća varljiva!

Rekao je da odlazi, da se neće vraćati, da mu je porodica pronašla dobru službu i ženu u Beogradu. Plave oči bile su mutne, a meni su klecala kolena i ruke drhtavo prigrlile stomak.

„Srećno ti bilo”, ni reč više od mene.

Setila sam se Marice, njene sudbine, ali nisam želela da ćutim roditeljima.

„Ne brini, nemoj samo stric da sazna”, ocu nije bilo pravo, ali rešio je da ne dozvoli da mi se ukalja ime.

Radomir je bio moje visine, mršav, dosta stariji od mene, očev kolega, koji me je odavno poznavao, odavno posmatrao. Pružila sam ruku na venčanju, gutajući suze, glumeći nasmejanu mladu.

„Ne plaši se, Jelo. Samo budi iskrena sa mnom i biće ti dobro”, govorio je razumno, tako i postupao.

Svekrva me nije volela. A i kako bi kada sam donela kopile. Posle pogibije muža napustila je obronke Maljena i krenula za sinom. Umela je da ćuti i zahvalna sam joj. Dete se kao rodilo dva meseca ranije, ali je „čudom” brzo napredovalo.

Godine su prolazile. Radomir je imao lepu kućnu biblioteku. Delio je sa mnom školske obaveze, pomagao oko Dušana, prihvatio ga kao rođenog sina. Dobar, strpljiv, pun ljubavi. Malo-pomalo, omilio mi se. Nakon nekog vremena počeli smo da živimo kao pravi muž i žena, da delimo postelju, te sam ga naposletku zavolela svim srcem. Ispunio mi je dušu poletom, počela sam da pišem stihove, menjala ga povremeno na časovima, pregledala zadatke.

U vreme aneksije rodio se Uroš. Nisam razmišljala o nevoljama nad Balkanom. Bila sam srećna, zadovoljna.

Kada je otac poginuo u Prvom balkanskom ratu, majka je prešla kod nas. Tada sam shvatila teret svih problema, besmisao ratovanja, značaj knjiga i varljivost slova koja su se mogla okretati kako je kome odgovaralo. Zato je bilo dobro znati ih.

Molila sam Radomira da ne odlazi, da nas ne ostavlja.

„Kakav ponos, kakvo herojstvo! Ostani!”

Atentat nas je dočekao nespremne, naivne. Crni oblaci nadvili su se nad nama, a mi smo se molili košavi, da bude što jača i da ih odnese daleko. Uzalud. Nijedan vetar nam nije mogao pomoći. Suze su bile uzaludne. Radomir, moje pitomo jagnje, dohvatio se puške i otišao u boj iz kog se nije vratio. Ostavio je kosti u svom rodnom kraju, kraj Kolubare, napustivši nas zauvek.

 

* * *

 

Dana 22. oktobra 1915. godine naša vojska napustila je grad. Miloš je otišao s njom. Iste noći u grad je ušetala nemačko-austrougarska prethodnica.

Bila sam u pravu. Izabrani čovek se založio za građane i nije bilo toliko loše dok neprijatelj nije pokucao sa istoka. Kako su svi obrazovani, načitani bili meta, morala sam da napustim kuću i povučem se s porodicom preko Morave. Tamo sam pronašla utočište i pružala utočište.

 

* * *

S prvim požutelim lišćem 1918. stiglo je pismo za učiteljicu Jelenu. Zgužvani papiri u nagoreloj koverti prekinuli su mi čas:

„Izvini, Jelo. Prešao sam planine, video more, sahranio drugove, čekam dalje borbe. Ako ovo čitaš, nisam preživeo. Imam u Beogradu ženu i sina. Njena porodica je bogata, na položaju. Ako ti nešto ustreba, pomoći će ti. Nikada im nisam krio da sam te voleo. Čuvaj dečake. Na momenat sam, onomad, pomislio da je Dušan… Ali rekla bi mi. Čuvaj se, Jelo. Voli te Miloš.”

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.