Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Писмо”, Тања Милутиновић

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

Друга награда

 

У скромно намештеном малом стану, Даница је седела за столом и гледала у писмо које је управо стигло. Оклевала је да га отвори. Предосећала је да доноси вести које имају моћ да избаце из колосека. Даница је била превише уморна за велике обрте. Било је потребно више од сат времена да јој се слегну утисци које је име пошиљаоца узбуркало. Скувала је чај, дубоко уздахнула да разбије трему и нервозно отворила коверту.

– Драга Данице – писало је – прошло је много времена и ја се надам да ме ниси заборавила. Ја сам онај младић коме си посветила своје прве стихове. Сетиш ли се каткада наших шетњи? Ја их никада нисам заборавио. Често помислим на витку, лепу девојку, на њено мило лице и нежан поглед. Никада себи нисам опростио што сам дозволио да нам се путеви разиђу. Био сам млад и морао сам да послушам родитеље. Послали су ме на студије у Беч. Када сам се вратио, ти си се већ одселила. Ускоро сам чуо и да си се удала. Потом сам упознао своју супругу.

Катица је била добра, живели смо у слози, али деце, нажалост, нисмо имали. Пре две године је преминула и од тада сам сâм.

У својој чамотињи често одлутам у рану младост и сетим се тебе. Распитао сам се, сазнао сам где си. Пратим твој фељтон у Политици о српско-бугарском рату. Имам и твоју збирку песама Тренуци и расположења и сваки дан наново је ишчитавам. Тражим у њој још неки траг себе. Као да мени певаш:

Ти пролазиш духом по местима оним

Где пролећне воде шуме и с планина

Веје мирис горе дахом осионим,

Где траг наших стопа сребри месечина.

Надам се да ме није заборавила звезда моје младости. Чуо сам за твоје прилике и да си се растала од супруга. Зато сам решио – доћи ћу и потражити своју прву љубав. Ускоро ћу бити у Београду. Волео бих да се сретнемо и обновимо наше познанство. Ако ти будем драг, био бих спреман на озбиљне кораке. Ако смо пропустили прву шансу, ево нам сада нове. Волео бих да коначно спојимо наше животе. Размисли о томе.

Са стрепњом чекам твој одговор.

Воли те и поздравља,

Твој Јован

 

Даница је осетила налет енергије. Устала је и отворила орман. У њему су покуњено висиле две изношене хаљине. Помислила је да купи јефтини материјал и однесе Љерки да јој сашије нову. Љерка би је чекала док не стигне хонорар. Први пут после много времена осетила се живом. Бацила је поглед на своју обућу. Није имала шта да носи уз нову хаљину. Узеће кћеркине ципеле – синуло јој је. Изгледају мало боље од њених. Стала је испред огледала. Коса јој је била скоро сасвим седа. Сневеселила се. Ставила је на главу искрзани шешир.

Ма чему претварање, запитала се. Шта он мисли, да ће срести ону девојку отпре? Нека је види каква јесте. Гледала је зловољно своје бледо лице са усеченим борама на челу и око усана. Саму себе није препознавала, а како ли ће тек неко ко је није видео од ране младости. Кога ли Јован мисли да ће срести; љутила се на њега као да је нешто згрешио. Ко зна шта је увртео у главу. Досадно му је самом, па разоноду тражи у сећањима на младост. Отресито је скинула шешир, бацила га назад у ормар, села за сто и латила се папира и оловке.

– Губим овде време – пребацила је себи – а у редакцији чекају да предам причу. Треба зарадити хлеб.

У соби је поново постало мрачно. Светлост успомена је утрнула.

– Драги Јоване – започела је – врло ме је обрадовало твоје писмо. Радује ме што видим да си жив и здрав. Жао ми је што те је супруга напустила. Истина је, као што си чуо, раздвојена сам од свог супруга. Видим да утеху тражиш у прошлим данима. Морам ти признати да и ја понекад одлутам на место наших некадашњих сусрета. Али, Јоване мој, ми нисмо остали тамо, тамо су само наше мисли, па се можда понекад сретну. Нажалост, сећања нас неће вратити онакве какви смо били некада. Ја више нисам она девојка отпре. Живот ме је окрњио, мој драги пријатељу. Веруј ми, не би ме ни препознао. Разочарао би се. Ја не бих имала срца да ти навалим на леђа свој терет, који је неизмерно тежак. Сама ћу сносити своје невоље, а оне нису мале. Тебе ћу њих поштедети, драги пријатељу. Не волим да се жалим, нити да јадикујем, да не помислиш како мени треба рука спаса од тебе. Овде нема спаса, Јоване. Тешко сам болесна и деца ми нису здрава. Борим се још само због њих и за њих. Носићу свој крст до краја, сама, како знам и умем.

Ипак, неизмерно сам ти захвална. Када сам прочитала твоје писмо, душа ми је била пуна, цело ово кишно јутро. Радовала сам се како нисам годинама. Хвала ти за радост, за поклон. Не тугуј и не кај се. Био си на прагу живота, сувише млад, и мислио си да за све има времена. Знам да су ти твоји желели најбоље. Молим те да ме разумеш и не будеш тужан, јер се ми не можемо више срести. Наши су животи били сувише различити да би се сада спојили. Боље да ме не видиш, већ да се сећаш Данице од некада. Нека ти те успомене каткада донесу светлост у таму и радост у свакодневицу, као што је твоје писмо данас у моју.

Не тражи ме, драги пријатељу, тако ћеш ми најпре исказати љубав.

Остај ми здраво,

Твоја Даница

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу