Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Pismo”, Tanja Milutinović

„Pismo”, Tanja Milutinović

Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

Druga nagrada

 

U skromno nameštenom malom stanu, Danica je sedela za stolom i gledala u pismo koje je upravo stiglo. Oklevala je da ga otvori. Predosećala je da donosi vesti koje imaju moć da izbace iz koloseka. Danica je bila previše umorna za velike obrte. Bilo je potrebno više od sat vremena da joj se slegnu utisci koje je ime pošiljaoca uzburkalo. Skuvala je čaj, duboko uzdahnula da razbije tremu i nervozno otvorila kovertu.

– Draga Danice – pisalo je – prošlo je mnogo vremena i ja se nadam da me nisi zaboravila. Ja sam onaj mladić kome si posvetila svoje prve stihove. Setiš li se katkada naših šetnji? Ja ih nikada nisam zaboravio. Često pomislim na vitku, lepu devojku, na njeno milo lice i nežan pogled. Nikada sebi nisam oprostio što sam dozvolio da nam se putevi raziđu. Bio sam mlad i morao sam da poslušam roditelje. Poslali su me na studije u Beč. Kada sam se vratio, ti si se već odselila. Uskoro sam čuo i da si se udala. Potom sam upoznao svoju suprugu.

Katica je bila dobra, živeli smo u slozi, ali dece, nažalost, nismo imali. Pre dve godine je preminula i od tada sam sâm.

U svojoj čamotinji često odlutam u ranu mladost i setim se tebe. Raspitao sam se, saznao sam gde si. Pratim tvoj feljton u Politici o srpsko-bugarskom ratu. Imam i tvoju zbirku pesama Trenuci i raspoloženja i svaki dan nanovo je iščitavam. Tražim u njoj još neki trag sebe. Kao da meni pevaš:

Ti prolaziš duhom po mestima onim

Gde prolećne vode šume i s planina

Veje miris gore dahom osionim,

Gde trag naših stopa srebri mesečina.

Nadam se da me nije zaboravila zvezda moje mladosti. Čuo sam za tvoje prilike i da si se rastala od supruga. Zato sam rešio – doći ću i potražiti svoju prvu ljubav. Uskoro ću biti u Beogradu. Voleo bih da se sretnemo i obnovimo naše poznanstvo. Ako ti budem drag, bio bih spreman na ozbiljne korake. Ako smo propustili prvu šansu, evo nam sada nove. Voleo bih da konačno spojimo naše živote. Razmisli o tome.

Sa strepnjom čekam tvoj odgovor.

Voli te i pozdravlja,

Tvoj Jovan

 

Danica je osetila nalet energije. Ustala je i otvorila orman. U njemu su pokunjeno visile dve iznošene haljine. Pomislila je da kupi jeftini materijal i odnese Ljerki da joj sašije novu. Ljerka bi je čekala dok ne stigne honorar. Prvi put posle mnogo vremena osetila se živom. Bacila je pogled na svoju obuću. Nije imala šta da nosi uz novu haljinu. Uzeće kćerkine cipele – sinulo joj je. Izgledaju malo bolje od njenih. Stala je ispred ogledala. Kosa joj je bila skoro sasvim seda. Sneveselila se. Stavila je na glavu iskrzani šešir.

Ma čemu pretvaranje, zapitala se. Šta on misli, da će sresti onu devojku otpre? Neka je vidi kakva jeste. Gledala je zlovoljno svoje bledo lice sa usečenim borama na čelu i oko usana. Samu sebe nije prepoznavala, a kako li će tek neko ko je nije video od rane mladosti. Koga li Jovan misli da će sresti; ljutila se na njega kao da je nešto zgrešio. Ko zna šta je uvrteo u glavu. Dosadno mu je samom, pa razonodu traži u sećanjima na mladost. Otresito je skinula šešir, bacila ga nazad u ormar, sela za sto i latila se papira i olovke.

– Gubim ovde vreme – prebacila je sebi – a u redakciji čekaju da predam priču. Treba zaraditi hleb.

U sobi je ponovo postalo mračno. Svetlost uspomena je utrnula.

– Dragi Jovane – započela je – vrlo me je obradovalo tvoje pismo. Raduje me što vidim da si živ i zdrav. Žao mi je što te je supruga napustila. Istina je, kao što si čuo, razdvojena sam od svog supruga. Vidim da utehu tražiš u prošlim danima. Moram ti priznati da i ja ponekad odlutam na mesto naših nekadašnjih susreta. Ali, Jovane moj, mi nismo ostali tamo, tamo su samo naše misli, pa se možda ponekad sretnu. Nažalost, sećanja nas neće vratiti onakve kakvi smo bili nekada. Ja više nisam ona devojka otpre. Život me je okrnjio, moj dragi prijatelju. Veruj mi, ne bi me ni prepoznao. Razočarao bi se. Ja ne bih imala srca da ti navalim na leđa svoj teret, koji je neizmerno težak. Sama ću snositi svoje nevolje, a one nisu male. Tebe ću njih poštedeti, dragi prijatelju. Ne volim da se žalim, niti da jadikujem, da ne pomisliš kako meni treba ruka spasa od tebe. Ovde nema spasa, Jovane. Teško sam bolesna i deca mi nisu zdrava. Borim se još samo zbog njih i za njih. Nosiću svoj krst do kraja, sama, kako znam i umem.

Ipak, neizmerno sam ti zahvalna. Kada sam pročitala tvoje pismo, duša mi je bila puna, celo ovo kišno jutro. Radovala sam se kako nisam godinama. Hvala ti za radost, za poklon. Ne tuguj i ne kaj se. Bio si na pragu života, suviše mlad, i mislio si da za sve ima vremena. Znam da su ti tvoji želeli najbolje. Molim te da me razumeš i ne budeš tužan, jer se mi ne možemo više sresti. Naši su životi bili suviše različiti da bi se sada spojili. Bolje da me ne vidiš, već da se sećaš Danice od nekada. Neka ti te uspomene katkada donesu svetlost u tamu i radost u svakodnevicu, kao što je tvoje pismo danas u moju.

Ne traži me, dragi prijatelju, tako ćeš mi najpre iskazati ljubav.

Ostaj mi zdravo,

Tvoja Danica

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

 

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu