Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Кумаревци

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Бојан Тасић

Кумаревци

Око Врање, у зиму 1878.

Промрзле шаке стискав „огањ”, са који ће утепам човека. Још малка, видим га, не знаје да смо у мрак… његову нану нека бол ће пресече у с’н. Ако његову не пресече, моју ће сигурно. Зато ме мене сад боли кад удахнем, сеца ме кроз груди оштар ваздух. Гледам ги ови до мене како се церив, посивели зуби, у тај низ одје’ан пут наиђем на рупу и мрак. Како и онај Турчин што види кад погледа у овеј тарабе испод које смо угнездени. Несмо војска, не знамо да живимо с’с туђ живот у руке.

Оне, теј руке, жуљевите и ’рапаве, навикле су слте на копач, на рало и мотику… не знајем ти ја сас овај „огањ”. Ови моји, мајке им га сељачке, подгуркујев се, једва чекав. Викав, тој си му је работа, војник је, ће гине. Кој га терао у Врање? Мислим се, кој га натерао, нек га је натерао. Ал’ овај, тај ту војник, човек, он сигурно неје хтео да „законачи” пред Кумарево. Мене нико неје терао, тој си је тачно, него друго је с’д. Кад по’одиш, не ’ајеш, ама после стра’ лојзе чува.

Не знајем више што се чека. Ако останемо на земљу, ил’ ће осванемо укочени, ил’ ће нас открије први стражар који крене на мочање, треће нема. Море ови моји се нешто узмували, ал’ не чујем што зборив. Видим, маше ми нешто с’ руке. К’д неко дрекну: „Огањ!” Стварно, и беше огањ. Припуца се на све стране, а ови моји сељаци се тол’ко осилили и разгаламили да смо више на галаму него на снагу потерали Турци. К’д смо у Кумарево ушли, с’ватио сам што је војнички посо. Док сам се окренуо куде да идем и што да радим, сатрели су све турско што носи пушку.

Неки Арнаути, сељаци, ко и ми што смо, побацаше пушке и бегај како их ноге носе. Чујем викав по мене: „Држи тамо! Утекоше!”, ал’ ти се ја мислим: „Батали, ми смо овде добровољно, њи’ су натерали да дођу.” Опалим огањ изнад њи’ове главе, па слегнем с раменца. Ту поручник, после ми рекоше да га викају Степа, потапша ме по раме и насмеја се. Све ми се чини, ил’ се мислио да сам говедо, ил’ је видео кроз мене како кроз бистри поток. Како да је било, нек је било, добро сам прошо.

Гореле су турске куће, тачно од живу гре’оту. Нас, сви добровољци, построја поручник, па не прозваше Кумаревски одред. Неје имало што да се чека, него одма’ даље. Сва се војска растури, куд који. Гацамо кроз мокру земљу, трљамо испуцале руке од мраз. Ови артиљерци су тек „угасили свећу” с воловски кола по ову мртву ноћ. Испред војску смо ишли ми што знамо пут, према Ранутовац, Бресницу и Моштаницу. Већ ме умор ломи, ал’ ми ни стра’ не да мир. Можда је срамота да се призна… драго ми што никог нисам убио ноћас.

Тако ходам као шантрав и шунтав, идемо испред, знамо као пут, а погубили смо се ко у маглу. Иза нас тихује батаљон, а ми ги као храбримо. Леле, кад би знали кол’ко ме стра’ једе… Верујем, и ови моји, само нико не показује. Сигурно би нам се смејала војска. Море кој ће ти знаје, можда и не би. Можда је њи још повећи стра’. Све се такој мислим можда ово, можда оно… кад, већ одавно се разданило, пређемо једну чуку према Ранутовац – Турци. Каква смо претходница, тако смо и прошли.

Тукли смо се пуна три сата, побратиме, што оно кажу, и брдски и пољски. Тучу топови, тучу пушке… само ми нешто зуји око главу. Космајски батаљон су одсекли према Моштаницу, много их је изгинуло. Нас су, срећом, послали на Чеврљуге и Ћвик.

Тукли су топови, бар три сата. Кад нам издадоше наредбу за јуриш, малко ми је фалило да ударим тутањ. На срећу, неки инат ме ухвати, па се стиснем и јурнем кол’ко ме ноге носив. Срећу смо имали што земља више неје била разводњена, него се добро стегла од мраз. Прелетели смо до турски положај, па ги ударимо у бок. Они се збунили, не могу главу да нађу. Војска баталила огањ, па с кундаци и бајонети, прса у прса. На мене се намерио неки Турчин, могија би баницу од главу да му једем, ама брз. У два корака беше иза мене, на срећу га потегнем с кундак у окрет, иначе ме прекла како пиле. Ови моји (видим) држив се, чврсто је, ал’ се не дава врањска сиротиња! Турци ударише у бегање, на нашу радос’. Да л’ сам неког утепао, тој несам сигуран, више не знам ни да л’ је тој важно.

Добили смо време за предах и да склонимо рањени… ништа страшније у живот нисам видео. Искасапљени, избушени, разнети… мртве очи као да те гледав, живи јаучу, а боље да су мртви. Ноге, руке, главе… најгоре ми било кад сам видео једног мртвог момка са дроб у руке, а мртва уста му чујем како молив за помоћ. После тој се не спије, после тој се не живи, после тој само може да се пије.

Наредни дан сам ходао као без памет, знам да су топови кренули на Пљачковицу, а ми на Девотин. Много се трчало, нисам дао на себе, ал’ се нисам ни гурао у највећу гужву. Тукли смо се дуго и крваво… Сећам се само да сам у залет оборио два војника, умало нисам главу изгубио. Срећом те се нашо поручник Стојићевић, па их у два пута покоси. Гледам га онако збуњен, ко шумоглава овца, а он ми се смеје. Утом га нађе куршум, како му потече крв на уста, тако осетим да ми се намокрише чакшире…

Међу осталу војску сам сазнао да је тај Стојићевић из неку старославну фамилију. Не мења то ништа, човек ко човек, жао ми га, па ми га жао.

Стиже наредба да се направи одред што ће гони непријатеља, да се не саставе ваљда и крену на нас. У тај одред смо допали и ми, тј. ја. Командант је неки мајор, викав га Путник. Да л’ он воли да путује, то не знам, једино знам да ја више не могу да спијем, ни да је’м лебац. Гледам у моје сељачке руке, неје да што су жуљевите и рапаве, него су упрљане. Могу ли сутра моју нану са ове руке да загрлим, како да се умијем.

Дубоко у ноћ мало ме савлада сан, па ми се указа онај Турчин, што га видо преко тарабу још оно вече. Стоји тако и гледа ме, гледам и ја њега… Ту ме пробуди војска, кренули смо у марш.

Ја пуштам кораци, ама као да несу моје ноге. Заносим се некако, па ми се један војник насмеја. Чим сам га погледао, није ме више ни погледао, камоли смех да му чујем.

Како идемо кроз шуму, мени као да све делује познато, а нисам био у њу. Командир нареди тишину, и ја видим неку турску десетину, а међу њи’ и онај Турчин. Леле као с’н што ми беше, тако и на јаву. Сетим се одма’ све. Дошло ми било да полетим, да га згрнем и исцеливам: „Батке, бегај си, што још тражиш овде.” Тако да му рекнем јер што они пре ударив у бегање, тој и ми пре дома ће пођемо. Сви дома, они и ми, куде ћеш поубаво. Ники да не умре, зашто је живот убав.

Ал’ не лега ђавол, командант нареди: „За мном јунаци!” и он’ј мој с’н разнесе се како маслачак у лето. Полето’, чини ми се, и пре коњицу… ожежем ја куршум на побратима, ожеже и он, гледамо се. Познава ме, сетија се да смо Кумаревци. Паде побратим на колена. Тако и ја, гледам у њега, па у крв рујну што ме облила. Некако продиса’. Промрзле шаке зали с’с топлу крв, па се насмеши. Мислим се: чисте су, готово је.

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу