Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Sin

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

 

Snežana Maldaner

Sin

 

– Marko, čuješ li ti ovo? Šta li je to bilo? – Stanija je uplašeno drmusala svog muža, koji je čvrsto spavao. Selom je odzvanjao lavež pasa koji se mešao s povicima na nemačkom jeziku. Marko bunovan skoči iz kreveta i u tom času se začuše pucnji. On brzo priđe prozoru. Zora je tek počela da sviće, još je bilo mračno, ali prepoznao je Relju, koga su Austrijanci vodili vezanog.

– Uhvatiše ga – prošaputao je.

– Jadna mu majka – dodade Stanija i prekrsti se.

Relja se mesecima krio u šumi od austrougarskih vojnika koji su ga progonili zbog mnogih nedela. Ubio je dva njihova vojnika, ali i jednog mladića iz sela, a po iznudama, pretnjama i napastvovanju žena je bio poznat nadaleko. Prgav i bahat, od rane mladosti izazivao je nevolju na svakom koraku. Ako bi se ko prevario da ga pogleda u oči, odmah bi postajao njegova žrtva. Najmanje što bi se tome moglo dogoditi jeste da mu se Relja, kezeći se, unese u lice i zapreti. Što se duže krio, to su se više ispredale priče o njegovim nedelima. Ljudi su se bojali da će im banuti u kuću u potrazi za hranom ili prenoćištem. Majke nisu puštale svoje ćerke da same idu po selu. Mada narod nije voleo Austrougare, svi su se molili da što pre uhvate Relju, njihovu noćnu moru.

Reljina majka Draga je bežala od ljudi koliko god je mogla. Skoro da iz kuće nije izlazila, a kad bi izašla, više je trčala nego hodala. Noćima je plakala i molila Boga da ljude sačuva od njenog sina. U noći kada je Relja ubio mladića rukama je čupala kosu i udarala se po grudima, ne puštajući glasa od sebe. Svu noć je slušala lelek majke ubijenog mladića. Po ko zna koji put se preispitivala gde je pogrešila. Mlada je ostala bez muža i brinula se o sinu koliko je umela i mogla. Koliko puta je zaspala gladna da bi Relja imao šta da večera. Pokušavala je da se priseti trenutka kad je prestao da bude nežni dečak koji trči majci u zagrljaj, gledajući je očima punim ljubavi. Jedno drugom su bili sve. U glavi joj odzvanja njegov zvonki glasić. Kada se promenio, kada je sve pošlo po zlu, nije mogla da objasni sebi. Nije primećivala prve znake, prvi bes, prvu ružnu reč, prvi hladan pogled. Nije primećivala, ili nije smela da vidi, da prizna, da prihvati istinu.

Kada je prvi put plakala zbog njega? Kada je prepoznala prve prezrive poglede svojih komšija? Kada su je prvi put opsovali zbog njega? Nije mogla da se seti. Prezrivi pogledi i reči ljudi su se samo nizali iz dana u dan, iz godine u godinu. Draga nije patila zbog toga, patila je zbog Reljine izgubljene mladosti i tragičnog kraja koji mu se sigurno približavao. Razdirala ju je tuga zbog patnje koju je nanosio ljudima i grehova koje je nosio na duši. Bože, pomiluj ga grešnog, molila se neprestano.

Relja hoda u sigurnu smrt. Guraju ga kundakom da ubrza korak. On ne oseća bol od udaraca, bole ga sećanja.

– Kako li sam postao ovakav kad sam toliko voleo, toliko verovao, toliko se nadao? Majko, oprosti, poštovao sam, praštao, voleo kao što si me učila, ali nisi mi rekla da će da me lažu, ponize, iščupaju srce. Rekla si da je stric kao otac, on će kao planina da stoji iza mene. A on zabrani da sedim za sofrom s njegovom decom, pa mi odredi mesto među slugama. Koliko sam samo džakova preneo na leđima da on ne bi plaćao nadničara. Od bolova noću oka nisam mogao da sklopim. Ja teglim džakove, a njegov Luka ide na sabor. Hvata se u kolo do Milje, moje sreće i nesreće. Znao je da ja izgoreh za njom, znao je da mi se obećala. Imao je sve što ja nemam, ali mu se prohtelo da mi otme jedino što je bilo moje. Mogô je da se oženi kojom hoće, lepi jedinac bogatoga oca. Iz neke mržnje prema meni, koju sam stalno osećao, a nisam razumeo zašto, on natera oca da isprosi baš Milju.

Šta ga je dovelo do ove oholosti i besa? Jesam li ja? Da nisam negde nehotice pogrešio? Pitao sam se stalno, ali nisam mogô kod sebe da nađem uzrok. Do njega je bilo, majko, do njegovog zlog srca. On pravi svadbu i tek tog dana me priznade za brata, uze me za devera da stojim kraj njih i gledam izbliza svoju muku. Činilo mi se da ga više usrećuje moje tugovanje nego njegova svadba. Dobro mi se činilo. Malo prođe i pronese se glas da lumpuje, pije, vara Milju, a ona vene kao i ja. Kad podiže ruku na nju, puče mi nešto i u glavi i u duši, reših da mu presudim. Bog udesi da se onaj nesrećnik nađe ispred njega. Od te noći srce mi se skameni. Nije me strah smrti, nije mi sebe žao, samo mi je tebe žao, majko.

Jutros je i ona čula i videla što i ostali seljani. Još stoji kraj prozora, osluškuje, iščekuje, plače, moli se. Čuje kako ga izvode ispred vojne zgrade. Već se razdanilo i može jasno da vidi. Relju vezuju za drvo. Puštaju pse na njega. On jauče. Draga drhtavom rukom pali kandilo.

– Bože, oprosti mu, nije znao šta čini. Kuku, sine moj, jao, meni grdnoj! Mnoge li su majke kukale zbog tebe, pa sad kukam ja zbog tebe, sine, sine moj! – kuka iz sveg glasa Draga.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu