Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Bojan Tasić
Kumarevci
Oko Vranje, u zimu 1878.
Promrzle šake stiskav „oganj”, sa koji će utepam čoveka. Još malka, vidim ga, ne znaje da smo u mrak… njegovu nanu neka bol će preseče u s’n. Ako njegovu ne preseče, moju će sigurno. Zato me mene sad boli kad udahnem, seca me kroz grudi oštar vazduh. Gledam gi ovi do mene kako se ceriv, posiveli zubi, u taj niz odje’an put naiđem na rupu i mrak. Kako i onaj Turčin što vidi kad pogleda u ovej tarabe ispod koje smo ugnezdeni. Nesmo vojska, ne znamo da živimo s’s tuđ život u ruke.
One, tej ruke, žuljevite i ’rapave, navikle su slte na kopač, na ralo i motiku… ne znajem ti ja sas ovaj „oganj”. Ovi moji, majke im ga seljačke, podgurkujev se, jedva čekav. Vikav, toj si mu je rabota, vojnik je, će gine. Koj ga terao u Vranje? Mislim se, koj ga naterao, nek ga je naterao. Al’ ovaj, taj tu vojnik, čovek, on sigurno neje hteo da „zakonači” pred Kumarevo. Mene niko neje terao, toj si je tačno, nego drugo je s’d. Kad po’odiš, ne ’aješ, ama posle stra’ lojze čuva.
Ne znajem više što se čeka. Ako ostanemo na zemlju, il’ će osvanemo ukočeni, il’ će nas otkrije prvi stražar koji krene na močanje, treće nema. More ovi moji se nešto uzmuvali, al’ ne čujem što zboriv. Vidim, maše mi nešto s’ ruke. K’d neko dreknu: „Oganj!” Stvarno, i beše oganj. Pripuca se na sve strane, a ovi moji seljaci se tol’ko osilili i razgalamili da smo više na galamu nego na snagu poterali Turci. K’d smo u Kumarevo ušli, s’vatio sam što je vojnički poso. Dok sam se okrenuo kude da idem i što da radim, satreli su sve tursko što nosi pušku.
Neki Arnauti, seljaci, ko i mi što smo, pobacaše puške i begaj kako ih noge nose. Čujem vikav po mene: „Drži tamo! Utekoše!”, al’ ti se ja mislim: „Batali, mi smo ovde dobrovoljno, nji’ su naterali da dođu.” Opalim oganj iznad nji’ove glave, pa slegnem s ramenca. Tu poručnik, posle mi rekoše da ga vikaju Stepa, potapša me po rame i nasmeja se. Sve mi se čini, il’ se mislio da sam govedo, il’ je video kroz mene kako kroz bistri potok. Kako da je bilo, nek je bilo, dobro sam prošo.
Gorele su turske kuće, tačno od živu gre’otu. Nas, svi dobrovoljci, postroja poručnik, pa ne prozvaše Kumarevski odred. Neje imalo što da se čeka, nego odma’ dalje. Sva se vojska rasturi, kud koji. Gacamo kroz mokru zemlju, trljamo ispucale ruke od mraz. Ovi artiljerci su tek „ugasili sveću” s volovski kola po ovu mrtvu noć. Ispred vojsku smo išli mi što znamo put, prema Ranutovac, Bresnicu i Moštanicu. Već me umor lomi, al’ mi ni stra’ ne da mir. Možda je sramota da se prizna… drago mi što nikog nisam ubio noćas.
Tako hodam kao šantrav i šuntav, idemo ispred, znamo kao put, a pogubili smo se ko u maglu. Iza nas tihuje bataljon, a mi gi kao hrabrimo. Lele, kad bi znali kol’ko me stra’ jede… Verujem, i ovi moji, samo niko ne pokazuje. Sigurno bi nam se smejala vojska. More koj će ti znaje, možda i ne bi. Možda je nji još poveći stra’. Sve se takoj mislim možda ovo, možda ono… kad, već odavno se razdanilo, pređemo jednu čuku prema Ranutovac – Turci. Kakva smo prethodnica, tako smo i prošli.
Tukli smo se puna tri sata, pobratime, što ono kažu, i brdski i poljski. Tuču topovi, tuču puške… samo mi nešto zuji oko glavu. Kosmajski bataljon su odsekli prema Moštanicu, mnogo ih je izginulo. Nas su, srećom, poslali na Čevrljuge i Ćvik.
Tukli su topovi, bar tri sata. Kad nam izdadoše naredbu za juriš, malko mi je falilo da udarim tutanj. Na sreću, neki inat me uhvati, pa se stisnem i jurnem kol’ko me noge nosiv. Sreću smo imali što zemlja više neje bila razvodnjena, nego se dobro stegla od mraz. Preleteli smo do turski položaj, pa gi udarimo u bok. Oni se zbunili, ne mogu glavu da nađu. Vojska batalila oganj, pa s kundaci i bajoneti, prsa u prsa. Na mene se namerio neki Turčin, mogija bi banicu od glavu da mu jedem, ama brz. U dva koraka beše iza mene, na sreću ga potegnem s kundak u okret, inače me prekla kako pile. Ovi moji (vidim) drživ se, čvrsto je, al’ se ne dava vranjska sirotinja! Turci udariše u beganje, na našu rados’. Da l’ sam nekog utepao, toj nesam siguran, više ne znam ni da l’ je toj važno.
Dobili smo vreme za predah i da sklonimo ranjeni… ništa strašnije u život nisam video. Iskasapljeni, izbušeni, razneti… mrtve oči kao da te gledav, živi jauču, a bolje da su mrtvi. Noge, ruke, glave… najgore mi bilo kad sam video jednog mrtvog momka sa drob u ruke, a mrtva usta mu čujem kako moliv za pomoć. Posle toj se ne spije, posle toj se ne živi, posle toj samo može da se pije.
Naredni dan sam hodao kao bez pamet, znam da su topovi krenuli na Pljačkovicu, a mi na Devotin. Mnogo se trčalo, nisam dao na sebe, al’ se nisam ni gurao u najveću gužvu. Tukli smo se dugo i krvavo… Sećam se samo da sam u zalet oborio dva vojnika, umalo nisam glavu izgubio. Srećom te se našo poručnik Stojićević, pa ih u dva puta pokosi. Gledam ga onako zbunjen, ko šumoglava ovca, a on mi se smeje. Utom ga nađe kuršum, kako mu poteče krv na usta, tako osetim da mi se namokriše čakšire…
Među ostalu vojsku sam saznao da je taj Stojićević iz neku staroslavnu familiju. Ne menja to ništa, čovek ko čovek, žao mi ga, pa mi ga žao.
Stiže naredba da se napravi odred što će goni neprijatelja, da se ne sastave valjda i krenu na nas. U taj odred smo dopali i mi, tj. ja. Komandant je neki major, vikav ga Putnik. Da l’ on voli da putuje, to ne znam, jedino znam da ja više ne mogu da spijem, ni da je’m lebac. Gledam u moje seljačke ruke, neje da što su žuljevite i rapave, nego su uprljane. Mogu li sutra moju nanu sa ove ruke da zagrlim, kako da se umijem.
Duboko u noć malo me savlada san, pa mi se ukaza onaj Turčin, što ga vido preko tarabu još ono veče. Stoji tako i gleda me, gledam i ja njega… Tu me probudi vojska, krenuli smo u marš.
Ja puštam koraci, ama kao da nesu moje noge. Zanosim se nekako, pa mi se jedan vojnik nasmeja. Čim sam ga pogledao, nije me više ni pogledao, kamoli smeh da mu čujem.
Kako idemo kroz šumu, meni kao da sve deluje poznato, a nisam bio u nju. Komandir naredi tišinu, i ja vidim neku tursku desetinu, a među nji’ i onaj Turčin. Lele kao s’n što mi beše, tako i na javu. Setim se odma’ sve. Došlo mi bilo da poletim, da ga zgrnem i iscelivam: „Batke, begaj si, što još tražiš ovde.” Tako da mu reknem jer što oni pre udariv u beganje, toj i mi pre doma će pođemo. Svi doma, oni i mi, kude ćeš poubavo. Niki da ne umre, zašto je život ubav.
Al’ ne lega đavol, komandant naredi: „Za mnom junaci!” i on’j moj s’n raznese se kako maslačak u leto. Poleto’, čini mi se, i pre konjicu… ožežem ja kuršum na pobratima, ožeže i on, gledamo se. Poznava me, setija se da smo Kumarevci. Pade pobratim na kolena. Tako i ja, gledam u njega, pa u krv rujnu što me oblila. Nekako prodisa’. Promrzle šake zali s’s toplu krv, pa se nasmeši. Mislim se: čiste su, gotovo je.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.