Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Алфа. Омега. Пчела

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Милош Михаиловић

Алфа. Омега. Пчела.

– Пренеси… – чује хроптај, изнова и изнова. – Молим те.

Са друштвом, уз тамбуре и песму, успевао би на тренутак да га потисне, али овај се враћао кроз незаптивене просторе дана, призван самоћом.

– Пренеси… – шапуће ветар.

Болничка постеља била је бела и чиста. Његов пријатељ – сирова шницла тек извађена из брашна.

– Молим те – шкрипе шарке.

Обећао му је, испративши га. Обећао је, али не зна како да испуни обећање.

Први проблем – не зна коме пренети поруку.

Други – не зна где.

Трећи – не разуме је.

Ушао је у кућу, саплевши се о праг, и упутио се ка библиотеци.

– Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој.

Погледао је своје шаке положене поврх књиге и зајечао. Тај звук се тренутак касније претворио у хркање; глава му је пала на прашњави том.

У сну га је видео како стоји пред отвореним гробом, у белом покрову. Лице му је било скривено велом. Није било ни мириса, ни звукова: само белина, светло, и рупа у позадини. Хтео је да му приђе, да га загрли и да заједно заплачу, али није смео. Јер, шта ако се вратио неко други?

– Пренеси – глас је разбио тишину. Није знао одакле је допирао; његов се смисао једва могао разазнати.

– Молим те.

Тргао се тек на трећи петлов крик, за који није знао шта говори. Небо је још било тамно, а фењер се угасио. Извадио је папир и почео да пише у тишини и тами. По први пут, хроптај је замро.

– Срам вас било – рекла је, очију црвених од плача. – Ја њега волим.

– Знам – одговорио је, посрамљен. Али, шта је могао учинити? То је био део поруке.

– Јеси ли ти уопште прочитао Свето писмо?

Слегнуо је раменима. Болело је што је његова ученост доведена у питање. Али, шта је могао учинити? И то је био део поруке.

– Мој брат – костур?

Само је ћутао, обореног погледа, у ком је горела искра. То није било део поруке, али морао је дати себи одушка.

 

  1. август 1865, писало је на листу пред њим. Требало му је годину дана. Никада му писање није одузело толико времена. Навикао је да, у паузама, нажврља песму на листу хартије, или салвети, и она би била савршена. Али сада је требало растумачити белешку коју је извукао из пријатељеве беле, згрчене руке.

Пчела. Алфа. Омега. И мноштво других несигурних знакова. Извучених угљеном. Размрљаних. Требало их је побројати. Увидети распоред. Осмислити преношење. Испунио је три тефтера. На крају је дошао до аналогних структура, повезао метрику са просторним распоредом и унео све симболе и цифре.

И даље не зна ко су. И даље не разуме поруку.

– Лазаре, зашто?

– Јоване – рекао је – немој и ти.

Његов саговорник је расклопио новине, накашљао се и кренуо да чита: – Спомен о Руварцу. Уочи нове године је било/ Наканô сам се дома подоцкан/ Од вечере из друштва веселог. – Сваки стих је одјекивао, што је било наглашено неприродно дугим паузама између њих.

– Не волим да неко чита преда мном оно што сам написао.

– У реду.

Ћутали су неколико тренутака.

Над Костом Руварцем ми се није допала. Али то је чисто пригодна поезија.

– Ни теби није страна.

– Није – спустио је главу, гледајући у папир, па је опет подигао: – Знаш, није лако бити пригодан. Одговарати пригоди – односно, прилици.

– Хоћеш рећи?

– Неприлично.

– Па ти напиши боље, кад можеш.

– И хоћу.

 

Те ноћи је поново уснио отворен гроб. Ничега није било сем пустиње и рупе која је зјапила у сумраку. Као кад се извади зуб. Одсуство. Закорачио је у њу и видео празан покров на каменој плочи. Лежао је, образујући обличје човека.

– Коста? – рекао је.

Прсти су дотакли тканину, која се размотала, разливајући се низ одар. Била је прекривена цртежима начињеним угљеном: Алфа. Омега. Пчела. Туђински знакови су се повезивали у линије, линије су плеле венце. Тајна. У том тренутку, схвативши да сања, покушао је да запамти што више, да пронађе решење тајне, али није га било.

Ничега сем пустиње и рупе која је зјапила у сумраку.

 

Како растумачити поруку? Писма која се користе углавном су звучна – размишљао је – и њихове јединице бележе звукове, или групе звукова. Порука која се заснива на замени слова другим словима или симболима по одређеном кључу могла би се разрешити, као што је то учинио Легранд, ако би се знала учесталост одређених слова у речима неког језика. Али шта радити када нема знакова који се понављају? Када је све чиме се располаже низ жврљарија?

То га је подсећало на проблем египатског писма. Логограми су сложени. Требала му је стела из Розете, али све чиме је располагао био је згужвани лист хартије. Покушао је да га испита физички и хемијски, да открије невидљиво мастило, али ничега није било.

Алфа. Омега. Пчела. Надао се да је успео у својој мисији. Да је порука пренета. Да је Костин живот заокружен.

 

***

 

– Најзад – рекао је ађутант, бацивши лист на сто.

– У новинама?

– Ни ја нисам веровао – расклопио их је и прстом показао на наслов написан масним словима.

Песма? – зафрктао је његов саговорник.

– Да. Само читај.

Обојица су се удубила у текст; тишина је трајала неко време. Најзад, погледи су им се срели.

– Матица…

– Пчела!

– Алфа и омега.

– То је он. Али морамо ово дешифровати.

– Можда нам Костић може рећи шта је у питању.

– Како би могао? Коста не би прекршио правила службе. За ово нико не сме да зна.

– Позови све момке.

 

***

 

Првих година много је размишљао о поруци. Већ ју је знао напамет, а ипак је волео да је гледа. Исхабала се, истањила, угљен се размазао. На крају је био принуђен да направи копију, што је учинио на парчету пергамента.

Када би писао, затицао би себе како црта пчеле; њихова крила била су мале омеге, а тело је имало облик велике алфе. Откидао би ивице папире и бацао пчеле у огњиште; тамо би поцрвенеле и полетеле, само да се распрше у пепео.

С временом их је бивало све мање. На крају би само за годишњицу сео и доконо их бацао у пламен. Пред очима му више није била тајна, већ Коста, блед на белој постељи. Чуо би његово хроптање: „Пренеси” и „Молим те”.

– Кад ћеш бити задовољан! – пијано је викнуо, убадајући жарачем у усијани угаљ. – Урадио сам шта си хтео!

 

– Лазаре, шта то гледаш?

– Ништа.

– Осећам да ти могу помоћи.

Уздахнувши, гурнуо је пергамент преко стола постављеног чојом. Леп човек раздељене косе и уредних бркова гледао га је неколико тренутака, а затим се насмејао. Био је то кратак, пригушени смех, који је болео као убод пчеле.

– Шта?

– Добро је што смо у Пешти.

– Никола, реци ми о чему се ради.

– Полако. Прво да завршимо партију.

Извукао је карте, али му се мутило пред очима. Пик се претварао у алфу, треф у омегу; стара страст се вратила.

 

Копали су на смену, користећи се малом лопатом. Чак ни физички напоран посао није могао да му скрене мисли с тога да је његов пријатељ у тренутку решио проблем који га је мучио деценијама.

– Лазаре. Лазаре! – рекао је као да зна шта му је у глави. – Твоји покушаји су били вредни хвале, али у једном си погрешио. Није текст, већ – мапа.

Када је сунце упекло, направили су паузу. Сели су под дрво, и размењивали приче. Један је дуго и огорчено говорио о Змају и његова Три хајдука, којима је нашао многе мане: – Написаћу књигу, ако ти већ не желиш да слушаш – стално је понављао – док је други беседио о Америци, о светлости и енергијама, и Богу.

 

Лопата је ударила о дрво. Пао је на колена, не жалећи своје панталоне, и почео рукама да размиче земљу око шкриње.

– Нисмо први који смо је нашли – приметио је Никола.

Није му одговорио; најзад је успео да направи слободан простор око поклопца. Гурнуо је руку у процеп и покушао да отвори шкрињу. Само је изгребао руку. Наставио је да покушава. На крају, нокти су нашли урез и поклопац се подигао. Ветар је дувао, шарке су шкрипале, и рупа се открила пред њима. Гледала их је као гроб с ког је одваљен камен.

Рука је спустила пергамент у таму; лежао је на дрвеном дну, беласајући се. Мртвачки покров.

– Шта је било унутра? – упитао је пријатеља. Овај је слегнуо раменима, затим погладио брк.

– Не знаш?

– Никад нећемо знати. Рекао је само како доћи довде.

Званичне тајне не казују се површницима – горко се насмејао Лазар.

Последње што је видео пре него што је спустио поклопац био је пергамент. Алфа. Омега. Пчела.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу