Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Miloš Mihailović
Alfa. Omega. Pčela.
– Prenesi… – čuje hroptaj, iznova i iznova. – Molim te.
Sa društvom, uz tambure i pesmu, uspevao bi na trenutak da ga potisne, ali ovaj se vraćao kroz nezaptivene prostore dana, prizvan samoćom.
– Prenesi… – šapuće vetar.
Bolnička postelja bila je bela i čista. Njegov prijatelj – sirova šnicla tek izvađena iz brašna.
– Molim te – škripe šarke.
Obećao mu je, isprativši ga. Obećao je, ali ne zna kako da ispuni obećanje.
Prvi problem – ne zna kome preneti poruku.
Drugi – ne zna gde.
Treći – ne razume je.
Ušao je u kuću, saplevši se o prag, i uputio se ka biblioteci.
– Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro brat moj.
Pogledao je svoje šake položene povrh knjige i zaječao. Taj zvuk se trenutak kasnije pretvorio u hrkanje; glava mu je pala na prašnjavi tom.
U snu ga je video kako stoji pred otvorenim grobom, u belom pokrovu. Lice mu je bilo skriveno velom. Nije bilo ni mirisa, ni zvukova: samo belina, svetlo, i rupa u pozadini. Hteo je da mu priđe, da ga zagrli i da zajedno zaplaču, ali nije smeo. Jer, šta ako se vratio neko drugi?
– Prenesi – glas je razbio tišinu. Nije znao odakle je dopirao; njegov se smisao jedva mogao razaznati.
– Molim te.
Trgao se tek na treći petlov krik, za koji nije znao šta govori. Nebo je još bilo tamno, a fenjer se ugasio. Izvadio je papir i počeo da piše u tišini i tami. Po prvi put, hroptaj je zamro.
– Sram vas bilo – rekla je, očiju crvenih od plača. – Ja njega volim.
– Znam – odgovorio je, posramljen. Ali, šta je mogao učiniti? To je bio deo poruke.
– Jesi li ti uopšte pročitao Sveto pismo?
Slegnuo je ramenima. Bolelo je što je njegova učenost dovedena u pitanje. Ali, šta je mogao učiniti? I to je bio deo poruke.
– Moj brat – kostur?
Samo je ćutao, oborenog pogleda, u kom je gorela iskra. To nije bilo deo poruke, ali morao je dati sebi oduška.
- avgust 1865, pisalo je na listu pred njim. Trebalo mu je godinu dana. Nikada mu pisanje nije oduzelo toliko vremena. Navikao je da, u pauzama, nažvrlja pesmu na listu hartije, ili salveti, i ona bi bila savršena. Ali sada je trebalo rastumačiti belešku koju je izvukao iz prijateljeve bele, zgrčene ruke.
Pčela. Alfa. Omega. I mnoštvo drugih nesigurnih znakova. Izvučenih ugljenom. Razmrljanih. Trebalo ih je pobrojati. Uvideti raspored. Osmisliti prenošenje. Ispunio je tri teftera. Na kraju je došao do analognih struktura, povezao metriku sa prostornim rasporedom i uneo sve simbole i cifre.
I dalje ne zna ko su. I dalje ne razume poruku.
– Lazare, zašto?
– Jovane – rekao je – nemoj i ti.
Njegov sagovornik je rasklopio novine, nakašljao se i krenuo da čita: – Spomen o Ruvarcu. Uoči nove godine je bilo/ Nakanô sam se doma podockan/ Od večere iz društva veselog. – Svaki stih je odjekivao, što je bilo naglašeno neprirodno dugim pauzama između njih.
– Ne volim da neko čita preda mnom ono što sam napisao.
– U redu.
Ćutali su nekoliko trenutaka.
– Nad Kostom Ruvarcem mi se nije dopala. Ali to je čisto prigodna poezija.
– Ni tebi nije strana.
– Nije – spustio je glavu, gledajući u papir, pa je opet podigao: – Znaš, nije lako biti prigodan. Odgovarati prigodi – odnosno, prilici.
– Hoćeš reći?
– Neprilično.
– Pa ti napiši bolje, kad možeš.
– I hoću.
Te noći je ponovo usnio otvoren grob. Ničega nije bilo sem pustinje i rupe koja je zjapila u sumraku. Kao kad se izvadi zub. Odsustvo. Zakoračio je u nju i video prazan pokrov na kamenoj ploči. Ležao je, obrazujući obličje čoveka.
– Kosta? – rekao je.
Prsti su dotakli tkaninu, koja se razmotala, razlivajući se niz odar. Bila je prekrivena crtežima načinjenim ugljenom: Alfa. Omega. Pčela. Tuđinski znakovi su se povezivali u linije, linije su plele vence. Tajna. U tom trenutku, shvativši da sanja, pokušao je da zapamti što više, da pronađe rešenje tajne, ali nije ga bilo.
Ničega sem pustinje i rupe koja je zjapila u sumraku.
Kako rastumačiti poruku? Pisma koja se koriste uglavnom su zvučna – razmišljao je – i njihove jedinice beleže zvukove, ili grupe zvukova. Poruka koja se zasniva na zameni slova drugim slovima ili simbolima po određenom ključu mogla bi se razrešiti, kao što je to učinio Legrand, ako bi se znala učestalost određenih slova u rečima nekog jezika. Ali šta raditi kada nema znakova koji se ponavljaju? Kada je sve čime se raspolaže niz žvrljarija?
To ga je podsećalo na problem egipatskog pisma. Logogrami su složeni. Trebala mu je stela iz Rozete, ali sve čime je raspolagao bio je zgužvani list hartije. Pokušao je da ga ispita fizički i hemijski, da otkrije nevidljivo mastilo, ali ničega nije bilo.
Alfa. Omega. Pčela. Nadao se da je uspeo u svojoj misiji. Da je poruka preneta. Da je Kostin život zaokružen.
***
– Najzad – rekao je ađutant, bacivši list na sto.
– U novinama?
– Ni ja nisam verovao – rasklopio ih je i prstom pokazao na naslov napisan masnim slovima.
– Pesma? – zafrktao je njegov sagovornik.
– Da. Samo čitaj.
Obojica su se udubila u tekst; tišina je trajala neko vreme. Najzad, pogledi su im se sreli.
– Matica…
– Pčela!
– Alfa i omega.
– To je on. Ali moramo ovo dešifrovati.
– Možda nam Kostić može reći šta je u pitanju.
– Kako bi mogao? Kosta ne bi prekršio pravila službe. Za ovo niko ne sme da zna.
– Pozovi sve momke.
***
Prvih godina mnogo je razmišljao o poruci. Već ju je znao napamet, a ipak je voleo da je gleda. Ishabala se, istanjila, ugljen se razmazao. Na kraju je bio prinuđen da napravi kopiju, što je učinio na parčetu pergamenta.
Kada bi pisao, zaticao bi sebe kako crta pčele; njihova krila bila su male omege, a telo je imalo oblik velike alfe. Otkidao bi ivice papire i bacao pčele u ognjište; tamo bi pocrvenele i poletele, samo da se rasprše u pepeo.
S vremenom ih je bivalo sve manje. Na kraju bi samo za godišnjicu seo i dokono ih bacao u plamen. Pred očima mu više nije bila tajna, već Kosta, bled na beloj postelji. Čuo bi njegovo hroptanje: „Prenesi” i „Molim te”.
– Kad ćeš biti zadovoljan! – pijano je viknuo, ubadajući žaračem u usijani ugalj. – Uradio sam šta si hteo!
– Lazare, šta to gledaš?
– Ništa.
– Osećam da ti mogu pomoći.
Uzdahnuvši, gurnuo je pergament preko stola postavljenog čojom. Lep čovek razdeljene kose i urednih brkova gledao ga je nekoliko trenutaka, a zatim se nasmejao. Bio je to kratak, prigušeni smeh, koji je boleo kao ubod pčele.
– Šta?
– Dobro je što smo u Pešti.
– Nikola, reci mi o čemu se radi.
– Polako. Prvo da završimo partiju.
Izvukao je karte, ali mu se mutilo pred očima. Pik se pretvarao u alfu, tref u omegu; stara strast se vratila.
Kopali su na smenu, koristeći se malom lopatom. Čak ni fizički naporan posao nije mogao da mu skrene misli s toga da je njegov prijatelj u trenutku rešio problem koji ga je mučio decenijama.
– Lazare. Lazare! – rekao je kao da zna šta mu je u glavi. – Tvoji pokušaji su bili vredni hvale, ali u jednom si pogrešio. Nije tekst, već – mapa.
Kada je sunce upeklo, napravili su pauzu. Seli su pod drvo, i razmenjivali priče. Jedan je dugo i ogorčeno govorio o Zmaju i njegova Tri hajduka, kojima je našao mnoge mane: – Napisaću knjigu, ako ti već ne želiš da slušaš – stalno je ponavljao – dok je drugi besedio o Americi, o svetlosti i energijama, i Bogu.
Lopata je udarila o drvo. Pao je na kolena, ne žaleći svoje pantalone, i počeo rukama da razmiče zemlju oko škrinje.
– Nismo prvi koji smo je našli – primetio je Nikola.
Nije mu odgovorio; najzad je uspeo da napravi slobodan prostor oko poklopca. Gurnuo je ruku u procep i pokušao da otvori škrinju. Samo je izgrebao ruku. Nastavio je da pokušava. Na kraju, nokti su našli urez i poklopac se podigao. Vetar je duvao, šarke su škripale, i rupa se otkrila pred njima. Gledala ih je kao grob s kog je odvaljen kamen.
Ruka je spustila pergament u tamu; ležao je na drvenom dnu, belasajući se. Mrtvački pokrov.
– Šta je bilo unutra? – upitao je prijatelja. Ovaj je slegnuo ramenima, zatim pogladio brk.
– Ne znaš?
– Nikad nećemo znati. Rekao je samo kako doći dovde.
Zvanične tajne ne kazuju se površnicima – gorko se nasmejao Lazar.
Poslednje što je video pre nego što je spustio poklopac bio je pergament. Alfa. Omega. Pčela.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.