Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Стефан Радосављевић
Пресуда
– Пишите: 2. 8. 1945. године, саслушање Мирослава Јовановића, официра у пензији, поводом оптужби изнетих 28. 6. 1945. године. И, Мирославе, шта имаш да кажеш?
– Рекао сам шта имам.
– Добро! Видим, имаш ордење. Солунац?
– Заробили ме при повлачењу 1915. У логору сам био до ослобођења.
– Па и мој отац је био у логору!
– У ком?
– Болдогасоњ.
– Ја сам био у Араду.
– Кад већ нећеш да дајеш исказ, кажи ми како је било тамо. Стари о томе никада није причао.
– Арад је све, ту је све речено, ту је сва истина!
– Каква истина, шта речено?
– Кад год, синовче, помислим на логор, сетим се мог старог учитеља веронауке, попа Николе. Сетим се како нам је описивао свеце и страдалнике: мршави, слаби, измучени, сви у коси и бради. Баш тако ми је некако, негде јануара 1916. године, изгледао Милутин Прокић, сељак из Мачве, село сам му заборавио. Тело му је већ било потпуно укочено, поглед укочен, а оне поцепане рите сливале су се скоро савршено преко његовог тела. Изгледао је као бронзана статуа, подсећао ме је на ликове из прича попа Николе. Ћутке смо посматрали обешено тело. Тада ми се све отворило!
– Шта се отворило? О чему причаш?
– Не знам зашто, али када крочиш у логор, прва ствар коју приметиш јесте гамад, вашке, буве и пацови. То ти боде очи. Заробили те, одвели у мајчину, не знаш да ли ћеш да дочекаш сутрашњи дан, а ти гледаш у такве ствари. Да ли од шока, страха, не знам ни сам. Поред тога, одмах приметиш и прљавштину, неке полураспаднуте сламарице које се вуку по поду и исто тако прљаве и полуживе несретнике који леже на њима. И кашаљ! Стално чујеш кашаљ! Кашаљ и гамад су прво што видиш и чујеш у логору. Неке бараке нису имале врата и прозоре, а када сам јa стигао у Арад, већ је био новембар. Људи спавају у таквим баракама, шта ће, немају куд. Многи не дочекају јутро…
– И?! Шта си се замислио, Мирославе? Причај!
– Прве две-три недеље гледаш око себе и чудиш се, гадиш се те јаме у коју си бачен. Међутим, прође месец-два, па почнеш мало да разговараш с људима, одакле је ко, да ли се борио, у којој јединици. А људи све више и више пристижу; Шумадинци, Моравци, Ресавци, са свих страна. Има их војника, официра, сељака, трговаца, старих и младих. Тада је, мало после мене, у логор стигао и капетан Душан Дућа Митровић, из Дринске дивизије. Они су с Кајафом на Дрини прошли пакао, много их изгинуло. Дућу су сви поштовали. Имао је ауторитета и код цивила у логору. Пристигло тада још млађих људи, причали смо о рату, највише о повлачењу. Ја нисам био за повлачење и то сам отворено и говорио. И чувени Жућа је био против тога, тада се о његовом плану само шушкало, данас се зна шта је тада замишљао. Многи се нису слагали са мном, па би зачас расправа прерасла у свађу. Капетан Митровић је све то смиривао речима: „Господо, сетите се где се налазимо.” Та једна реченица је била довољна. Он је свима помагао, преговарао са стражарима кад би се окомили на неког нашег. Ни два месеца није прошло, а Дућа настрада. Он је већ стигао у логор са упалом плућа, а онда га они ђаволи затворише у самицу. То ти је једна ледара два пута два метра, данима без хране и воде. Ух, синовче, што ми је то тешко пало. И не само мени него и осталим логорашима.
Ту ми нешто пукне, па викнем:
„Боже, што нисам остао у неком рову, него ове муке да гледам, да овако умиру најбољи. Бежимо од Швабе, уместо да се боримо, па ако гинемо, да гинемо кô људи!”
„А ко да се бори?! Чиме? Они јад и беда да изведу контранапад?”, брецну се на мене Милан или Милован, чини ми се из Зајечара, поручник 13. пука.
„Влада је била у праву када се одлучила на повлачење”, настави он.
„Да идете у мајчину и ти, и влада, са све Пашићем на челу!” Почнем да га псујем, а сада, када помислим, можда је човек био у праву, можда и није могло другачије. Падоше ту и тешке речи, једни држе њему страну, једни мени. Он се ухватио за Аписа и Воју Танкосића, као да хоће нешто да ми натрља на нос, а ја се мислим, иди, бре, човече, дођавола, и ти, и Апис. Шта ћеш, немоћ, искаљивали смо бес једни на другима.
„Станите, децо!”
Тада сам први пут чуо глас чича Милутина Прокића. До тада га нисам примећивао. Мали, кривоног, омршавео, седе и ретке брадице.
„Данас је, момци, недеља, хајде да одржимо литургију у част капетана Душана и Богу се помолимо!”
„А ти си, чича, поп?”, упита неко.
„Нисам!”
„Имаш ли код себе молитвеник?”
„Немам, децо! А и да имам, не би ми био од користи, ја не знам да читам!”
Међу људима поново почеше псовке.
„Благословено царство Оца и Сина и Светога духа, сада и увек, и у векове векова!”
Уместо амин – гробна тишина.
„У миру, Господу се помолимо!”
Два-три гласа: „Господи, помилуј!”
„За вишњи мир и спасење душа наших Господу се помолимо!”
Сада све јаче: „Господи, помилуј!”
„За мир свега света, за непоколебљивост светих божјих цркава и сједињење свих Господу се помолимо!”
Овде смо већ сви ми логораши, као у цркви, углас: „Господи, помилуј!”
Ону прљаву, камену бараку с полупаним прозорима чича Милутин је претворио у храм. Први пут, сви заједно, у миру и тишини, помолисмо се Богу. Људи као да су осетили тај тренутак, као да су стварно у цркви, стоје мирно, а они погубљени погледи се повратили, за тренутак су поново личили на људе који желе да живе, да се боре.
„Слава Оцу и Сину и Светоме духу, и сада, и увек, и у векове векова!”
„Амин!”
Када је завршио литургију, Милутин настави:
„Не очајавајте, синови! Овде сам мало дуже од вас и свако ко је имао зашто да живи преживео је. Бог нам је дао слободу да будемо шта желимо. Ту слободу не дају ни краљеви, ни политичари. Бирајте, децо, да будете очеви, мужеви, браћа, ратници, домаћини… Да будете божји људи! Само такви ћете изаћи одавде, само тако српски народ може да преживи ову несрећу.”
У тишини се вратисмо свако у своје ћоше. Целе ноћи сам размишљао о чича Милутину, да ли је његова служба мање вредна од свештеникове или епископове? Не знам, али знам да је, ево, и дан-данас памтим.
Ујутру стражари дођоше по њега. Да ли због литургије или нечег другог никада нисам сазнао. Није прошло ни пола сата, а остарели Милутин је већ висио. Не желим ни да помислим како су сазнали за нашу молитву. За три године у логору није било тужнијег и тежег тренутка. Али баш ту, испред укоченог, страдалничког тела Милутина Прокића ја сам схватио, разумео, први пут сам тада разумео…
– Шта си разумео, Јовановићу? Заврши причу.
– Није ово мени, синовче, први затвор, и Александар је мене затварао као ви, нема ту ничег новог за мене. И након вас ће неко да хапси, у то сам сигуран. И све се опет враћа на логор. Арад се против истине борио, њу је затварао и вешао. Оно што је сметало њему смета сада и вама. Док је истине, биће и Арада!
* * *
– Пиши: Исказ оптуженог, потврдио оптужбе.
Пресуда: У име народа – крив! 2. 8. 1945.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.