Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Миличина заклетва

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Сандра Стојиљковић Цветковић

Миличина заклетва       

Прошле су већ три године од ослобођења. Три године како живи потпуно сама, ко што каже онај песник, „сирак тужни без иђе икога”. Вољена сестра два сокола, омиљена тетка својим братанцима, што су једно другом до увета, сада од свих њих има само болне успомене. Оба брата, стасити младићи у најбољим годинама, не дочекаше слободу и крај рата, за шта су се свим срцем борили. Обоје животе и своје најбоље године положише пред непријатељем целе Србије. Лоше вести су јој стигле током 1916, када Иван прерано напусти овај свет. Није успела да га сломи ни аустроугарска дивизија у чувеној бици на Церу. Прошао је и сву страхоту, глад и зиму заједно са својим саборцима путем албанских гудура. Али сломи га пегави тифус, далеко од своје Топлице, на острву Видо. Ни гроб му не зна. Нема где да оде да исплаче своју бол за њим, његова вечна кућа постала је Плава гробница на овом грчком острву. Зарекла се – то ће бити место њеног ходочашћа све док буде жива.

За другим братом и душа и тело боли. Тек двадесет осам година му је било кад настрада од руке Бугара након слома Топличког устанка. Са зебњом су Бугари изговарали његово име док између себе говорише: „Мита Комита”. А она, и сама у једном комитском одреду на Радан планини беше поносна на свог Димитрија. Ако бог да, кад већ Иван не дочека победу и ослобођење, да она са Димитријем исто извојује у спомен на прерано настрадалог брата. Ни слутила није да лоша судбина неће заобићи ни њеног другог брата и целу његову породицу. Оно што нико од дотадашњих непријатеља не уради, пође за руком Бугарима – онима који су први по зверствима и мучењу недужних нејачи – жена, деце и стараца. Ако је Мита био непријатељ, шта су им скривила његова деца? Зар да им пресуде само због тога што носе презиме Беговић? Мали и нејаки, чистих душа, несвесних опасности што се над њима надвила. А причале су јој комшије да су Димитријевој Ранки зверски стомак распорили у седмом месецу и из њега извукли мушко недоношче што не поживе ни два минута тог мартовског јутра. Заврши на њиховом бајонету пре него што је и заплакало за мајчином топлином и првим подојем. Зар им је оно толико скривило? Ружа, Анђа и Радан били су следећи. Уплашени суровим призором, згрчише се око мајке, желећи да од ње добију сигурно уточиште и заштиту. Тако загрљене, зликовци их спалише. Ни мртве не могаше раздвојити њихова тела. Сећа се тог призора и како их загрљене заједно сахранише у једну раку у селу Гајтан, подно Радан планине. Црња и тежа та 1917. бити не може. Петоро невиних душа напустило је овај свет, све због ратне освете, због тога што су породица чувеног Мите Комите. Заједно са њеном душом, сламао се и смиривао и Топлички устанак, отпор побуњеног народа је јењавао, комите бежале или страдале од руку бугарских четовођа. Не и њен Мита. Још увек је под Радан планином, решен да се бори до последњег атома снаге, јер српски се официр не предаје. А тако би му радо отишла, само да зна где је сад, да заједно поделе бол за оном настрадалом нејачи. Али само јој је још он остао, сву сестринску љубав надјача разум – да својим неразумним поступком не ода његов положај, да не заврши у руке Бугарима. Зато саму себе теши и прекорева због неразумне и непромишљене одлуке да загрли јединог брата, јединог преосталог члана некада велике породице. И сама је била комита до пре пар недеља када се њен одред поче осипати, па и њу послаше да се негде склони, али никако да се не враћа кући. Била би лак плен бугарским осветницима, што мрзе све српско, а понајвише Беговиће. И она би заједно са снајом и братанцима сада делила заједничку раку и још тежу судбину. А може ли теже од овога – жив, а без икога свог. Четворо њих најмлађих сада земља прекрива, уместо вриске и цике током дечјих играрија, само мук. Живи за дан када ће Бугари из Топлице заувек бити протерани, а цела земља слободна. А ту слободу, ако бог да, дочекаће са својим јединим преживелим братом. Само да Мита победи и кући се врати. Да заједно ожале најмлађег брата и целу Димитријеву породицу. Па ће уз мало лошег дувана и старе препеченице заједно сковати план како да освете невине жртве и затворену кућу. Како да наплате неправедно прекинуто детињство и плач насилно рођене бебе, немилосрдно прободене бајонетом, без трунке двоумљења и сажаљења. Још ни црнину за Иваном не беше скинула, а ова 1917. је зави у црно за цео живот. Једини њен смисао за наставак живота сада је Димитрије, о чијој се храбрости подједнако говори и међу комитама и међу Бугарима.

Памти Милица, и у сећање призива све пропале наде. Јер јој наредна 1918. одузе и јединог преосталог брата – њеног Димитрија. Оно што ни непријатељ, ни несрећа и туга за ближњима не успеше да униште, пође за руком једном од његових најближих посилних. Горка судбина не заобиђе ни Димитрија, а да све буде горе, настрада због издаје најближег, оног са киме је одрастао и делио одмалена и кору хлеба и прве кликере. Оно што Милицу још више прогања и боли, то је Милошева издаја. Он Бугарима дојави где је преостали комита. Ни потере, ни уцене не успеше у свом науму – да Миту живог пронађу. Све док његов човек од поверења зарад привилегија, само њему знаних, му не посла Бугаре. А Мита им се жив не предаде, него активира две преостале бомбе и заједно са двојицом бугарских официра, попут славног Синђелића, оде право у смрт. Постаде топлички Синђелић. Више је од тога боли зверство Бугара над убијеним јединим братом. Главу његову исекоше, па је попут трофеја носише читавом Топлицом, само да уплаше људе и покажу им како се обрачунавају са онима који се против њих буне. Непријатељску бугарску војску донекле може и да разуме, али не и безумног Милоша, што на дружење и заједничко одрастање заборави и што је овим својим поступком заувек остави саму, да у празнини породичне куће жали за својима, а да их никад не прежали. Црногорско срце куца у њеним грудима. Није пукло ни када последњег брата сахрани. Тог истог дана себи је обећала – Димитрија мора осветити. Једино што јој је од њега остало, то је пушка. Истом том пушком пресудиће издајнику, а њој како буде.

И ево, чекала је пуне три године. Сутра је у суседном селу свадба, а на њој кум – крвник њене породице. Једино јој би жао младенаца и сватова који ће свадбу по крви памтити, али баш то јако и поносно црногорско срце не да јој да од плана одустане. Три године како Беговићи сви заједно у својој вечној кући почивају, а да за то нико није одговарао. Земаљска правда много је спора, на небеску да чека, нема намеру; не док убица њеног брата наставља да живи и да се весели и радује. Само да јој рука не задрхти, само да оствари своју заклетву. А после, који ће закони над њом важити, небитно је.

Сачекала је да прођу сви обичаји. И да првих неколико кола младенци заједно са својим гостима одиграју. А онда, дошла до стола где Милош, сав зајапурен од пића и шенлучења, беше седео. Без речи је повукла обарач и нанишанила, прво у груди, а онда у главу. Сватови су се разбежали, а она решила да своју освету спроведе до краја. Мртвом Милошу одсекла је главу и заједно са њом, као са трофејем, стигла до зграде окружног начелства. Пред Милетом, окружним начелником, стала је заједно са крвавим трофејем и поносно рекла: „Брата осветих, издајнику пресудих, а Топлицу спасих једног зла. Стављам вам свој живот на располагање. Радите са мном што год вам је воља. И да ме у тамницу ставите, само знајте, ја у најгорој тамници обитавам већ уназад три године, од дана када више немам род, ни неког да му назовем помоз’ бог. А за све то крив је овај Милош, што најхрабријег комиту издаде Бугарима, који га додатно мртвог осрамотише. Нека ми опрости Бог и крсни светац, ал’ ја друкчије не могах него да сву своју сестринску љубав и патњу усмерим на братово освећење. Њему мртвом сам се на живот и смрт заклела оног дана кад сам сама остала.”

Начелник гледа у пркосну и горду младу жену, стаситу и кршну Српкињу досељену из црногорских врлети, храбру ратницу, комиту и усамљену душу што над судбином своје страдале породице може само да ламентује. А она и даље одважна, дрска, а опет чудно спокојна, храбрија од многих мушкараца, па и од убијеног Милоша, који ни након издаје славног Мите Комите не реши да се смири него на препад пљачкаше своје комшије, а неретко и користише оружје, све у циљу да их додатно заплаши. Кад једном таквом обеснику не стадоше на пут општински жандарми, ни власт, ни овдашњи закони, ево једне неустрашиве сестре коју је до свог циља водила љубав према брату и нарастајућа жеља за осветом. О свему томе промишља окружни начелник, па се обраћа Милици и каже: „Иди, сестро, и просто ти било од наших правних закона. Али се сваки дан моли Господу да те од страшног суда сачува и од највише, небеске правде.”

Милица погледа збуњено, најпре у начелника, затим у оскрнављен покојников леш, изађе и упути се право на братовљев гроб. И тамо из свег гласа заплака.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

 

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу