Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Није ретка појава у историји да жена има толико утицаја на мужа да се слободно може рећи како је владала уместо њега, из сенке. Особине те жене огледају се у упорности, жељи, образовању и мудрости. Без такве жене данашњица не би била оваква каквом је знамо, без ње историја не би била онаква какву је читамо и слушамо. Свака од тих жена које су својим делима, умећем и утицајем стварале данашњу државу заслужује да буде упамћена и да се о њој говори. Тих жена има свуда, неке се истичу говорима, неке поступцима, неке пак стоје иза својих мужева усмеравајући их и подржавајући их ка циљу које су вероватно оне саме одредиле. Можемо провести читаву вечност тражећи одговор на питање шта то чини жену моћном. Да ли је то њена породица? Да ли у лепоти лежи њена моћ? Можда је мудрост или упорност чине јаком и утицајном у овом мушком свету? Можда је одговор на ово питање заправо све од наведеног, а можда га можемо пронаћи и у историји. Погледајмо примере жена које су, може се рећи, стварале историју. Осврнимо се на животе оних дама које су показале шта се упорношћу, памећу и тактичношћу може постићи. Отворимо четворе очи и уши и препустимо се историји која ће сама испричати причу о жени која је иза кулиса управљала државом.
Време у којем се она родила као да је симболично одредило њену судбину. Персида Ненадовић родила се 1813. у угледној породици Ненадовића. Баш те године у октобру месецу угушен је Први српски устанак, који је утабао пут ка ослобођењу Србије од Турака. Персидина породица била је породица угледних, образованих људи који су уз вођу устанка Карађорђа покушавали да ослободе Србију од турских зулума. Њен отац Јеврем био је важан политички фактор тадашње Србије, а мајка Јованка Миловановић, ћерка председника Правитељствујушчег совјета и помоћника вожда Карађорђа. Управо Карађорђева породица биће судбински предодређена Персиди и обележиће њен живот.
Можда баш захваљујући паду устанка, ова маркантна, образована и паметна жена доспева на сам врх државе. Сa породицом је била у избеглиштву у Украјини. На истом том месту нашао се и син вожда Карађорђа, Александар, који је такође након устанка морао да бежи с породицом. Персида управо ту упознаје будућег мужа. Одмах се видело да је она много способнија и загрејанија за владавину од њега. Амбициозна и упорна, зацртала је јасне циљеве који ће обележити њен каснији живот. У то доба, почетком 19. века, Србија је пролазила кроз врло тежак период у турском ропству. Турци су вршили зулум над народом, малтретирали обичног сељака. Сељака који је поштено радио на својој земљи, покушавајући да отхрани породицу. Жена није била цењена. Турске паше искоришћавале су српске младе девојке. Женина дужност била је да служи мужу и да рађа децу. Жена није имала простора да се истакне, није имала прилику да се школује.
Србија је убрзо након Првог упловила у Други српски устанак, још један српски вапај за слободом. Овај пут с Милошем Обреновићем на челу. Милош је био сељак који је трговао свињама. Није био писмен, али како је већ свима познато, то му нимало није сметало да буде један од најпознатијих српских владара. Како је записано у историји, династије Обреновић и Карађорђевић нису биле у складним односима. Персида се из изгнанства неће вратити све до абдикације кнеза Милоша, када ће њој и њеном мужу бити дозвољен повратак.
Чезнула је за Србијом, том земљом сељака, неписмених жена, земљом која је дуго чекала на слободу. Покушала је једном приликом да се врати у домовину, међутим, кнез Милош није био благонаклон према породици свог кума Карађорђа. Највећа жеља остварила јој се нешто касније, када је дошла у Србију на позив Томе Вучића Перишића. У то време, кнез Михаило, Милошев син, био је изабран за владара, те кнез Александар није могао безбедно боравити у Србији. Персида је стигла сама с децом, док је Александар морао да се склони на неко време. Стрпљиво је чекала тренутак када ће, 1842. године, ступити на престо и коначно остварити највећу жељу тог периода, да буде владарка своје отаџбине.
Била је оштра, одлучна, прека, понекад строга. Сматрала је да је Александар превише благ кнез и да је држави потребан чвршћи владар. Тај владар је била она. Утицала је на супруга, доносила политичке одлуке, кретала се у високом друштву, била представник нове моде. Чланове своје породице поставила је на високе позиције у држави. Она је била владарка, супруга и мајка. Иако овај брак можда кнегињу Персиду није емотивно испуњавао, донео јој је десеторо деце, четири ћерке и шест синова, од којих су српском народу најпознатији Петар и Арсен, као и ћерка Клеопатра, у чију част је написана песма „Што се боре мисли моје”. Остало је записано да је у Клеопатру, која је млада преминула, био заљубљен Персидин непријатељ, кнез Михаило Обреновић. Персида је након ћеркине смрти подигла чесму на Космају, која постоји и дан-данас.
Постарала се да јој синови буду високо образовани. Када је њен супруг збачен с престола, Персида је била одлучна у томе да га наведе да поново дође на чело државе. Александар је није послушао. Као благ и сталожен човек, мирно је прихватио повратак Милоша Обреновића и с породицом се опет нашао у избеглиштву. Била је разочарана супруговим кукавичлуком. Након неуспелих покушаја завера против династије Обреновић Персида је била на листи главних непријатеља владајуће династије. Њен једини циљ тих година било је збацивање Обреновића с власти. Њене амбиције постале су веће и од ње саме.
Када је кнез Михаило, син кнеза Милоша, убијен у Кошутњаку, Персидина браћа су као оптужени за организовање атентата осуђени на смрт стрељањем. Бивши кнез Александар осуђен је на 20 година затвора. Тешке оптужбе и низ тужних догађаја Персиду су оставили саму и скрхану. За њу више није било места у домовини. Никада се више није вратила у вољену отаџбину. Са децом се склонила у Беч, где је провела последње дане свог бурног живота.
Позната српска сликарка 19. века Катарина Ивановић у свом опусу оставила је и портрет кнегиње Персиде. На том портрету јасно се виде кнегињина озбиљност, одлучност и воља за владавином. Црнокоса жена, складне грађе и јаких црта лица, као да посматрачу поручује ко је она заправо. А ко је била Персида Карађорђевић? Била је велики патриота, и мајка и отац својој деци. Окупљала је око себе многобројне уметнике, писце, просветитеље.
У златном добу своје владавине, посветила се култури. Велика средства улагала је у културне и црквене институције. Оснивање првог српског позоришта један је од њених поклона Србији. Била је ктиторка цркве у Сокобањи, даровала је институције. Њен двор налазио се на месту између данашњег Старог и Новог двора, који се јасно могу видети из Улице краља Милана. Ту ће бити и резиденција брачног пара Александра и Драге Обреновић, који ће једне кобне ноћи јуна 1903. године настрадати, да би на њихово место дошао управо Персидин син, краљ Петар Први. Персида није дочекала повратак Карађорђевића на власт, али жеља јој се остварила. Последња српска краљевска династија управо је потекла од једне од најмоћнијих жена наше историје.
Иако се данас не прича много о овој невероватној жени, мајци, добротворки и борбеној супрузи, она је заслужила посебно место у уџбеницима из историје. Њој се нису дивили само Срби, дивили су јој се и Турци. Одликована је Орденом падишаховог портрета. Изборила се за своје место, за наставак своје династије.
Персиду Карађорђевић можемо упоредити и са женом кнеза Милоша Обреновића, Љубицом. Као и Љубица, и Персида је била одлучна у томе да влада. Своју децу припремале су за суров свет у којем су живела. Обе су биле свесне важности образовања, познавања политичких ситуација, народа и проблема с којима се држава сусреће. Кнегиња Персида прави је пример те моћне жене, упорне жене која је својим амбицијама и жељама исписала странице историје. Чудно је како само из њеног портрета, ако се добро загледамо и ослушнемо шта нам она поручује, тако мирно седећи и преко гледајући, можемо завирити у њену душу. А кажу да су очи огледало душе, зар не?