Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Nije retka pojava u istoriji da žena ima toliko uticaja na muža da se slobodno može reći kako je vladala umesto njega, iz senke. Osobine te žene ogledaju se u upornosti, želji, obrazovanju i mudrosti. Bez takve žene današnjica ne bi bila ovakva kakvom je znamo, bez nje istorija ne bi bila onakva kakvu je čitamo i slušamo. Svaka od tih žena koje su svojim delima, umećem i uticajem stvarale današnju državu zaslužuje da bude upamćena i da se o njoj govori. Tih žena ima svuda, neke se ističu govorima, neke postupcima, neke pak stoje iza svojih muževa usmeravajući ih i podržavajući ih ka cilju koje su verovatno one same odredile. Možemo provesti čitavu večnost tražeći odgovor na pitanje šta to čini ženu moćnom. Da li je to njena porodica? Da li u lepoti leži njena moć? Možda je mudrost ili upornost čine jakom i uticajnom u ovom muškom svetu? Možda je odgovor na ovo pitanje zapravo sve od navedenog, a možda ga možemo pronaći i u istoriji. Pogledajmo primere žena koje su, može se reći, stvarale istoriju. Osvrnimo se na živote onih dama koje su pokazale šta se upornošću, pameću i taktičnošću može postići. Otvorimo četvore oči i uši i prepustimo se istoriji koja će sama ispričati priču o ženi koja je iza kulisa upravljala državom.
Vreme u kojem se ona rodila kao da je simbolično odredilo njenu sudbinu. Persida Nenadović rodila se 1813. u uglednoj porodici Nenadovića. Baš te godine u oktobru mesecu ugušen je Prvi srpski ustanak, koji je utabao put ka oslobođenju Srbije od Turaka. Persidina porodica bila je porodica uglednih, obrazovanih ljudi koji su uz vođu ustanka Karađorđa pokušavali da oslobode Srbiju od turskih zuluma. Njen otac Jevrem bio je važan politički faktor tadašnje Srbije, a majka Jovanka Milovanović, ćerka predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta i pomoćnika vožda Karađorđa. Upravo Karađorđeva porodica biće sudbinski predodređena Persidi i obeležiće njen život.
Možda baš zahvaljujući padu ustanka, ova markantna, obrazovana i pametna žena dospeva na sam vrh države. Sa porodicom je bila u izbeglištvu u Ukrajini. Na istom tom mestu našao se i sin vožda Karađorđa, Aleksandar, koji je takođe nakon ustanka morao da beži s porodicom. Persida upravo tu upoznaje budućeg muža. Odmah se videlo da je ona mnogo sposobnija i zagrejanija za vladavinu od njega. Ambiciozna i uporna, zacrtala je jasne ciljeve koji će obeležiti njen kasniji život. U to doba, početkom 19. veka, Srbija je prolazila kroz vrlo težak period u turskom ropstvu. Turci su vršili zulum nad narodom, maltretirali običnog seljaka. Seljaka koji je pošteno radio na svojoj zemlji, pokušavajući da othrani porodicu. Žena nije bila cenjena. Turske paše iskorišćavale su srpske mlade devojke. Ženina dužnost bila je da služi mužu i da rađa decu. Žena nije imala prostora da se istakne, nije imala priliku da se školuje.
Srbija je ubrzo nakon Prvog uplovila u Drugi srpski ustanak, još jedan srpski vapaj za slobodom. Ovaj put s Milošem Obrenovićem na čelu. Miloš je bio seljak koji je trgovao svinjama. Nije bio pismen, ali kako je već svima poznato, to mu nimalo nije smetalo da bude jedan od najpoznatijih srpskih vladara. Kako je zapisano u istoriji, dinastije Obrenović i Karađorđević nisu bile u skladnim odnosima. Persida se iz izgnanstva neće vratiti sve do abdikacije kneza Miloša, kada će njoj i njenom mužu biti dozvoljen povratak.
Čeznula je za Srbijom, tom zemljom seljaka, nepismenih žena, zemljom koja je dugo čekala na slobodu. Pokušala je jednom prilikom da se vrati u domovinu, međutim, knez Miloš nije bio blagonaklon prema porodici svog kuma Karađorđa. Najveća želja ostvarila joj se nešto kasnije, kada je došla u Srbiju na poziv Tome Vučića Perišića. U to vreme, knez Mihailo, Milošev sin, bio je izabran za vladara, te knez Aleksandar nije mogao bezbedno boraviti u Srbiji. Persida je stigla sama s decom, dok je Aleksandar morao da se skloni na neko vreme. Strpljivo je čekala trenutak kada će, 1842. godine, stupiti na presto i konačno ostvariti najveću želju tog perioda, da bude vladarka svoje otadžbine.
Bila je oštra, odlučna, preka, ponekad stroga. Smatrala je da je Aleksandar previše blag knez i da je državi potreban čvršći vladar. Taj vladar je bila ona. Uticala je na supruga, donosila političke odluke, kretala se u visokom društvu, bila predstavnik nove mode. Članove svoje porodice postavila je na visoke pozicije u državi. Ona je bila vladarka, supruga i majka. Iako ovaj brak možda kneginju Persidu nije emotivno ispunjavao, doneo joj je desetoro dece, četiri ćerke i šest sinova, od kojih su srpskom narodu najpoznatiji Petar i Arsen, kao i ćerka Kleopatra, u čiju čast je napisana pesma „Što se bore misli moje”. Ostalo je zapisano da je u Kleopatru, koja je mlada preminula, bio zaljubljen Persidin neprijatelj, knez Mihailo Obrenović. Persida je nakon ćerkine smrti podigla česmu na Kosmaju, koja postoji i dan-danas.
Postarala se da joj sinovi budu visoko obrazovani. Kada je njen suprug zbačen s prestola, Persida je bila odlučna u tome da ga navede da ponovo dođe na čelo države. Aleksandar je nije poslušao. Kao blag i staložen čovek, mirno je prihvatio povratak Miloša Obrenovića i s porodicom se opet našao u izbeglištvu. Bila je razočarana suprugovim kukavičlukom. Nakon neuspelih pokušaja zavera protiv dinastije Obrenović Persida je bila na listi glavnih neprijatelja vladajuće dinastije. Njen jedini cilj tih godina bilo je zbacivanje Obrenovića s vlasti. Njene ambicije postale su veće i od nje same.
Kada je knez Mihailo, sin kneza Miloša, ubijen u Košutnjaku, Persidina braća su kao optuženi za organizovanje atentata osuđeni na smrt streljanjem. Bivši knez Aleksandar osuđen je na 20 godina zatvora. Teške optužbe i niz tužnih događaja Persidu su ostavili samu i skrhanu. Za nju više nije bilo mesta u domovini. Nikada se više nije vratila u voljenu otadžbinu. Sa decom se sklonila u Beč, gde je provela poslednje dane svog burnog života.
Poznata srpska slikarka 19. veka Katarina Ivanović u svom opusu ostavila je i portret kneginje Perside. Na tom portretu jasno se vide kneginjina ozbiljnost, odlučnost i volja za vladavinom. Crnokosa žena, skladne građe i jakih crta lica, kao da posmatraču poručuje ko je ona zapravo. A ko je bila Persida Karađorđević? Bila je veliki patriota, i majka i otac svojoj deci. Okupljala je oko sebe mnogobrojne umetnike, pisce, prosvetitelje.
U zlatnom dobu svoje vladavine, posvetila se kulturi. Velika sredstva ulagala je u kulturne i crkvene institucije. Osnivanje prvog srpskog pozorišta jedan je od njenih poklona Srbiji. Bila je ktitorka crkve u Sokobanji, darovala je institucije. Njen dvor nalazio se na mestu između današnjeg Starog i Novog dvora, koji se jasno mogu videti iz Ulice kralja Milana. Tu će biti i rezidencija bračnog para Aleksandra i Drage Obrenović, koji će jedne kobne noći juna 1903. godine nastradati, da bi na njihovo mesto došao upravo Persidin sin, kralj Petar Prvi. Persida nije dočekala povratak Karađorđevića na vlast, ali želja joj se ostvarila. Poslednja srpska kraljevska dinastija upravo je potekla od jedne od najmoćnijih žena naše istorije.
Iako se danas ne priča mnogo o ovoj neverovatnoj ženi, majci, dobrotvorki i borbenoj supruzi, ona je zaslužila posebno mesto u udžbenicima iz istorije. Njoj se nisu divili samo Srbi, divili su joj se i Turci. Odlikovana je Ordenom padišahovog portreta. Izborila se za svoje mesto, za nastavak svoje dinastije.
Persidu Karađorđević možemo uporediti i sa ženom kneza Miloša Obrenovića, Ljubicom. Kao i Ljubica, i Persida je bila odlučna u tome da vlada. Svoju decu pripremale su za surov svet u kojem su živela. Obe su bile svesne važnosti obrazovanja, poznavanja političkih situacija, naroda i problema s kojima se država susreće. Kneginja Persida pravi je primer te moćne žene, uporne žene koja je svojim ambicijama i željama ispisala stranice istorije. Čudno je kako samo iz njenog portreta, ako se dobro zagledamo i oslušnemo šta nam ona poručuje, tako mirno sedeći i preko gledajući, možemo zaviriti u njenu dušu. A kažu da su oči ogledalo duše, zar ne?