Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Sandra Stojiljković Cvetković
Miličina zakletva
Prošle su već tri godine od oslobođenja. Tri godine kako živi potpuno sama, ko što kaže onaj pesnik, „sirak tužni bez iđe ikoga”. Voljena sestra dva sokola, omiljena tetka svojim bratancima, što su jedno drugom do uveta, sada od svih njih ima samo bolne uspomene. Oba brata, stasiti mladići u najboljim godinama, ne dočekaše slobodu i kraj rata, za šta su se svim srcem borili. Oboje živote i svoje najbolje godine položiše pred neprijateljem cele Srbije. Loše vesti su joj stigle tokom 1916, kada Ivan prerano napusti ovaj svet. Nije uspela da ga slomi ni austrougarska divizija u čuvenoj bici na Ceru. Prošao je i svu strahotu, glad i zimu zajedno sa svojim saborcima putem albanskih gudura. Ali slomi ga pegavi tifus, daleko od svoje Toplice, na ostrvu Vido. Ni grob mu ne zna. Nema gde da ode da isplače svoju bol za njim, njegova večna kuća postala je Plava grobnica na ovom grčkom ostrvu. Zarekla se – to će biti mesto njenog hodočašća sve dok bude živa.
Za drugim bratom i duša i telo boli. Tek dvadeset osam godina mu je bilo kad nastrada od ruke Bugara nakon sloma Topličkog ustanka. Sa zebnjom su Bugari izgovarali njegovo ime dok između sebe govoriše: „Mita Komita”. A ona, i sama u jednom komitskom odredu na Radan planini beše ponosna na svog Dimitrija. Ako bog da, kad već Ivan ne dočeka pobedu i oslobođenje, da ona sa Dimitrijem isto izvojuje u spomen na prerano nastradalog brata. Ni slutila nije da loša sudbina neće zaobići ni njenog drugog brata i celu njegovu porodicu. Ono što niko od dotadašnjih neprijatelja ne uradi, pođe za rukom Bugarima – onima koji su prvi po zverstvima i mučenju nedužnih nejači – žena, dece i staraca. Ako je Mita bio neprijatelj, šta su im skrivila njegova deca? Zar da im presude samo zbog toga što nose prezime Begović? Mali i nejaki, čistih duša, nesvesnih opasnosti što se nad njima nadvila. A pričale su joj komšije da su Dimitrijevoj Ranki zverski stomak rasporili u sedmom mesecu i iz njega izvukli muško nedonošče što ne požive ni dva minuta tog martovskog jutra. Završi na njihovom bajonetu pre nego što je i zaplakalo za majčinom toplinom i prvim podojem. Zar im je ono toliko skrivilo? Ruža, Anđa i Radan bili su sledeći. Uplašeni surovim prizorom, zgrčiše se oko majke, želeći da od nje dobiju sigurno utočište i zaštitu. Tako zagrljene, zlikovci ih spališe. Ni mrtve ne mogaše razdvojiti njihova tela. Seća se tog prizora i kako ih zagrljene zajedno sahraniše u jednu raku u selu Gajtan, podno Radan planine. Crnja i teža ta 1917. biti ne može. Petoro nevinih duša napustilo je ovaj svet, sve zbog ratne osvete, zbog toga što su porodica čuvenog Mite Komite. Zajedno sa njenom dušom, slamao se i smirivao i Toplički ustanak, otpor pobunjenog naroda je jenjavao, komite bežale ili stradale od ruku bugarskih četovođa. Ne i njen Mita. Još uvek je pod Radan planinom, rešen da se bori do poslednjeg atoma snage, jer srpski se oficir ne predaje. A tako bi mu rado otišla, samo da zna gde je sad, da zajedno podele bol za onom nastradalom nejači. Ali samo joj je još on ostao, svu sestrinsku ljubav nadjača razum – da svojim nerazumnim postupkom ne oda njegov položaj, da ne završi u ruke Bugarima. Zato samu sebe teši i prekoreva zbog nerazumne i nepromišljene odluke da zagrli jedinog brata, jedinog preostalog člana nekada velike porodice. I sama je bila komita do pre par nedelja kada se njen odred poče osipati, pa i nju poslaše da se negde skloni, ali nikako da se ne vraća kući. Bila bi lak plen bugarskim osvetnicima, što mrze sve srpsko, a ponajviše Begoviće. I ona bi zajedno sa snajom i bratancima sada delila zajedničku raku i još težu sudbinu. A može li teže od ovoga – živ, a bez ikoga svog. Četvoro njih najmlađih sada zemlja prekriva, umesto vriske i cike tokom dečjih igrarija, samo muk. Živi za dan kada će Bugari iz Toplice zauvek biti proterani, a cela zemlja slobodna. A tu slobodu, ako bog da, dočekaće sa svojim jedinim preživelim bratom. Samo da Mita pobedi i kući se vrati. Da zajedno ožale najmlađeg brata i celu Dimitrijevu porodicu. Pa će uz malo lošeg duvana i stare prepečenice zajedno skovati plan kako da osvete nevine žrtve i zatvorenu kuću. Kako da naplate nepravedno prekinuto detinjstvo i plač nasilno rođene bebe, nemilosrdno probodene bajonetom, bez trunke dvoumljenja i sažaljenja. Još ni crninu za Ivanom ne beše skinula, a ova 1917. je zavi u crno za ceo život. Jedini njen smisao za nastavak života sada je Dimitrije, o čijoj se hrabrosti podjednako govori i među komitama i među Bugarima.
Pamti Milica, i u sećanje priziva sve propale nade. Jer joj naredna 1918. oduze i jedinog preostalog brata – njenog Dimitrija. Ono što ni neprijatelj, ni nesreća i tuga za bližnjima ne uspeše da unište, pođe za rukom jednom od njegovih najbližih posilnih. Gorka sudbina ne zaobiđe ni Dimitrija, a da sve bude gore, nastrada zbog izdaje najbližeg, onog sa kime je odrastao i delio odmalena i koru hleba i prve klikere. Ono što Milicu još više proganja i boli, to je Miloševa izdaja. On Bugarima dojavi gde je preostali komita. Ni potere, ni ucene ne uspeše u svom naumu – da Mitu živog pronađu. Sve dok njegov čovek od poverenja zarad privilegija, samo njemu znanih, mu ne posla Bugare. A Mita im se živ ne predade, nego aktivira dve preostale bombe i zajedno sa dvojicom bugarskih oficira, poput slavnog Sinđelića, ode pravo u smrt. Postade toplički Sinđelić. Više je od toga boli zverstvo Bugara nad ubijenim jedinim bratom. Glavu njegovu isekoše, pa je poput trofeja nosiše čitavom Toplicom, samo da uplaše ljude i pokažu im kako se obračunavaju sa onima koji se protiv njih bune. Neprijateljsku bugarsku vojsku donekle može i da razume, ali ne i bezumnog Miloša, što na druženje i zajedničko odrastanje zaboravi i što je ovim svojim postupkom zauvek ostavi samu, da u praznini porodične kuće žali za svojima, a da ih nikad ne prežali. Crnogorsko srce kuca u njenim grudima. Nije puklo ni kada poslednjeg brata sahrani. Tog istog dana sebi je obećala – Dimitrija mora osvetiti. Jedino što joj je od njega ostalo, to je puška. Istom tom puškom presudiće izdajniku, a njoj kako bude.
I evo, čekala je pune tri godine. Sutra je u susednom selu svadba, a na njoj kum – krvnik njene porodice. Jedino joj bi žao mladenaca i svatova koji će svadbu po krvi pamtiti, ali baš to jako i ponosno crnogorsko srce ne da joj da od plana odustane. Tri godine kako Begovići svi zajedno u svojoj večnoj kući počivaju, a da za to niko nije odgovarao. Zemaljska pravda mnogo je spora, na nebesku da čeka, nema nameru; ne dok ubica njenog brata nastavlja da živi i da se veseli i raduje. Samo da joj ruka ne zadrhti, samo da ostvari svoju zakletvu. A posle, koji će zakoni nad njom važiti, nebitno je.
Sačekala je da prođu svi običaji. I da prvih nekoliko kola mladenci zajedno sa svojim gostima odigraju. A onda, došla do stola gde Miloš, sav zajapuren od pića i šenlučenja, beše sedeo. Bez reči je povukla obarač i nanišanila, prvo u grudi, a onda u glavu. Svatovi su se razbežali, a ona rešila da svoju osvetu sprovede do kraja. Mrtvom Milošu odsekla je glavu i zajedno sa njom, kao sa trofejem, stigla do zgrade okružnog načelstva. Pred Miletom, okružnim načelnikom, stala je zajedno sa krvavim trofejem i ponosno rekla: „Brata osvetih, izdajniku presudih, a Toplicu spasih jednog zla. Stavljam vam svoj život na raspolaganje. Radite sa mnom što god vam je volja. I da me u tamnicu stavite, samo znajte, ja u najgoroj tamnici obitavam već unazad tri godine, od dana kada više nemam rod, ni nekog da mu nazovem pomoz’ bog. A za sve to kriv je ovaj Miloš, što najhrabrijeg komitu izdade Bugarima, koji ga dodatno mrtvog osramotiše. Neka mi oprosti Bog i krsni svetac, al’ ja drukčije ne mogah nego da svu svoju sestrinsku ljubav i patnju usmerim na bratovo osvećenje. Njemu mrtvom sam se na život i smrt zaklela onog dana kad sam sama ostala.”
Načelnik gleda u prkosnu i gordu mladu ženu, stasitu i kršnu Srpkinju doseljenu iz crnogorskih vrleti, hrabru ratnicu, komitu i usamljenu dušu što nad sudbinom svoje stradale porodice može samo da lamentuje. A ona i dalje odvažna, drska, a opet čudno spokojna, hrabrija od mnogih muškaraca, pa i od ubijenog Miloša, koji ni nakon izdaje slavnog Mite Komite ne reši da se smiri nego na prepad pljačkaše svoje komšije, a neretko i koristiše oružje, sve u cilju da ih dodatno zaplaši. Kad jednom takvom obesniku ne stadoše na put opštinski žandarmi, ni vlast, ni ovdašnji zakoni, evo jedne neustrašive sestre koju je do svog cilja vodila ljubav prema bratu i narastajuća želja za osvetom. O svemu tome promišlja okružni načelnik, pa se obraća Milici i kaže: „Idi, sestro, i prosto ti bilo od naših pravnih zakona. Ali se svaki dan moli Gospodu da te od strašnog suda sačuva i od najviše, nebeske pravde.”
Milica pogleda zbunjeno, najpre u načelnika, zatim u oskrnavljen pokojnikov leš, izađe i uputi se pravo na bratovljev grob. I tamo iz sveg glasa zaplaka.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.