Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Славко Мали
Змајев син
Прохладно вече, дубоко подно два планинска врха на северу Црне Горе пресече оштар мирис дувана. Старина Обрен, седећи на ниској дрвеној троношци, отпи гутљај ракије из ребрасте чашице и показа руком према планинским врховима, између којих се и у ово августовско доба назирала санта леда.
– Горе ти је, соколе, пећина. До ње се тешко долази, то могу само чобани који на њој проходају и змај који до ње лети и у њој спава.
Тако је једна наша чобаница, која је вазда, од макање, ’одила горе за овцама кâ ђевојка, случајно на ову пећину набасала, тражећи изгубљену овцу.
Овцу је затекла живу и здраву ђе лежи у ’ладовини пећине, но се ш њоме, са оном ђевојком нешто чудно догоди.
Постаде нешто много умишљена и често је, много чешће него дослен, ишла горе.
То многијема не би сумњиво, докле не примјетише да поче да заноси главом док иде узбрдо и стомак јој кâ мало натече, те се препа’нуше да није навукла глисте.
Она само ћуташе и, облачећи шире трање на себе, бијаше и даље, но само с већом муком, ’одила навише пут пећине, ђе је остајала по вас дан, до увече. Увече је додила што тише до стана, те лијегала да коначи.
Све вријеме ју нико не пита за они стомак, кâ да ју нека већа сила од чо’ека чува. Једно јутро она освану, у сну се преметнувши, но без онога стомака.
Послијен причаху тудије да ју је неки ђаво запосео, те је неђе иж ње продужио даље, кад јој је дроб изио. Њојзи се гроб не знаваше. Прође двадес’ година отада, кад Турци надријеше у ове крајеве.
Трсили су православне и палили ђе гој су српско уво затекли.
Једну ноћ народ не заноћи, но из страха са оно мало оружја те су имали сеђаше крај ватре да сачека Алахове ратнике.
Тад из оне пећине пролеће нешто велико, те се спушти изнад села и раширивши огромна крила, прекри станове и народ, кâ да их грли.
У зору Турци кидисаше навише ка селу халачући и машући сабљама, обадајући коње. Жене са ђецом у наручју клекнуше доље и почеше од стра’ да се крсте.
Одједном с друге стране зачуше нешто кâ курјака, но много страшније, рзање, топот коња и звекет оружја. Кад се окренуше, а оно на коњу момак дуге косе, браде црне кâ угарак, очима плавијем сијева, у руку му мач, велик, ковани, на сунцу сија, а на груди змај црвени насликан са крстом у леђа, репом својијем око гуше овијен, кâ да сам себе од жестине дави.
Од њега се војска не види колика је, невелика но одабрани, а сви са онијем знаком од змаја. А пред њима пси црни, великијех глава и кусога репа, зубе искесили, пена им на уста избила, да те стра’ од њи’ отрује!
Ово су ти демони у служби Бога, те коње јашу, најсуровији одреди за одбрану хришћана, бивши анђели, једини способни за борбу са Сотоном, јер га најбоље познају. Зову их Ред змаја, а ови црни пси те пред њима стра’ у кости непријатељу ћерају су „Силвани”, српски шумски пси, којима су „змајари” секли репове да се не би кâ змај са симбола реда омотали око гуше и удавили. – Зато они немају страха ни од чега, чо’ека, животиње, па ни од Бога и сотоне – прозбори слепи старац који сеђаше на једноме кршу, но га од онолике буке нико и не чу. Али и поред толике војске и паса који поред њега протутњаше, он остаде непомерен, као неки кип, и ни длака му с главе не зафали.
Шта је послијен било, ја ти не знам реј, но веле да народ претече, а да они момак на питање чеговић је, рече да је син змаја из оне пећине.
Сјутра нађоше крст дрвени забоден у један бусен у шуми куд она воска змајева одјаха, те једна баба и сама пред престављање откри тајну да је ту покојна Миросава сахрањена, те је са змајем ’одила и ш њиме сина начињела и родила.
То ти је та прича, соколе, и ја сам је од другијех чуо, а ти, ако ’оћеш, вјеруј, а ако нећеш, немо’, но ја мним да ’оћеш ако си православни.
Још да ти речем и ово, да се змај више није појављивао, без, како неки веле кад је Павле за вријеме Другог свјетског рата овудије „Турке” гонио, са својијема.
Веле да је и изнад њега кâ нека сенка с крилима лебдјела, те је и он вазда окретан кâ да је летио, свуђе стигâ и утекâ, те му „црвени ђаволи” не могаше доакат…
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.