Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Stefan Radosavljević
Presuda
– Pišite: 2. 8. 1945. godine, saslušanje Miroslava Jovanovića, oficira u penziji, povodom optužbi iznetih 28. 6. 1945. godine. I, Miroslave, šta imaš da kažeš?
– Rekao sam šta imam.
– Dobro! Vidim, imaš ordenje. Solunac?
– Zarobili me pri povlačenju 1915. U logoru sam bio do oslobođenja.
– Pa i moj otac je bio u logoru!
– U kom?
– Boldogasonj.
– Ja sam bio u Aradu.
– Kad već nećeš da daješ iskaz, kaži mi kako je bilo tamo. Stari o tome nikada nije pričao.
– Arad je sve, tu je sve rečeno, tu je sva istina!
– Kakva istina, šta rečeno?
– Kad god, sinovče, pomislim na logor, setim se mog starog učitelja veronauke, popa Nikole. Setim se kako nam je opisivao svece i stradalnike: mršavi, slabi, izmučeni, svi u kosi i bradi. Baš tako mi je nekako, negde januara 1916. godine, izgledao Milutin Prokić, seljak iz Mačve, selo sam mu zaboravio. Telo mu je već bilo potpuno ukočeno, pogled ukočen, a one pocepane rite slivale su se skoro savršeno preko njegovog tela. Izgledao je kao bronzana statua, podsećao me je na likove iz priča popa Nikole. Ćutke smo posmatrali obešeno telo. Tada mi se sve otvorilo!
– Šta se otvorilo? O čemu pričaš?
– Ne znam zašto, ali kada kročiš u logor, prva stvar koju primetiš jeste gamad, vaške, buve i pacovi. To ti bode oči. Zarobili te, odveli u majčinu, ne znaš da li ćeš da dočekaš sutrašnji dan, a ti gledaš u takve stvari. Da li od šoka, straha, ne znam ni sam. Pored toga, odmah primetiš i prljavštinu, neke poluraspadnute slamarice koje se vuku po podu i isto tako prljave i polužive nesretnike koji leže na njima. I kašalj! Stalno čuješ kašalj! Kašalj i gamad su prvo što vidiš i čuješ u logoru. Neke barake nisu imale vrata i prozore, a kada sam ja stigao u Arad, već je bio novembar. Ljudi spavaju u takvim barakama, šta će, nemaju kud. Mnogi ne dočekaju jutro…
– I?! Šta si se zamislio, Miroslave? Pričaj!
– Prve dve-tri nedelje gledaš oko sebe i čudiš se, gadiš se te jame u koju si bačen. Međutim, prođe mesec-dva, pa počneš malo da razgovaraš s ljudima, odakle je ko, da li se borio, u kojoj jedinici. A ljudi sve više i više pristižu; Šumadinci, Moravci, Resavci, sa svih strana. Ima ih vojnika, oficira, seljaka, trgovaca, starih i mladih. Tada je, malo posle mene, u logor stigao i kapetan Dušan Duća Mitrović, iz Drinske divizije. Oni su s Kajafom na Drini prošli pakao, mnogo ih izginulo. Duću su svi poštovali. Imao je autoriteta i kod civila u logoru. Pristiglo tada još mlađih ljudi, pričali smo o ratu, najviše o povlačenju. Ja nisam bio za povlačenje i to sam otvoreno i govorio. I čuveni Žuća je bio protiv toga, tada se o njegovom planu samo šuškalo, danas se zna šta je tada zamišljao. Mnogi se nisu slagali sa mnom, pa bi začas rasprava prerasla u svađu. Kapetan Mitrović je sve to smirivao rečima: „Gospodo, setite se gde se nalazimo.” Ta jedna rečenica je bila dovoljna. On je svima pomagao, pregovarao sa stražarima kad bi se okomili na nekog našeg. Ni dva meseca nije prošlo, a Duća nastrada. On je već stigao u logor sa upalom pluća, a onda ga oni đavoli zatvoriše u samicu. To ti je jedna ledara dva puta dva metra, danima bez hrane i vode. Uh, sinovče, što mi je to teško palo. I ne samo meni nego i ostalim logorašima.
Tu mi nešto pukne, pa viknem:
„Bože, što nisam ostao u nekom rovu, nego ove muke da gledam, da ovako umiru najbolji. Bežimo od Švabe, umesto da se borimo, pa ako ginemo, da ginemo kô ljudi!”
„A ko da se bori?! Čime? Oni jad i beda da izvedu kontranapad?”, brecnu se na mene Milan ili Milovan, čini mi se iz Zaječara, poručnik 13. puka.
„Vlada je bila u pravu kada se odlučila na povlačenje”, nastavi on.
„Da idete u majčinu i ti, i vlada, sa sve Pašićem na čelu!” Počnem da ga psujem, a sada, kada pomislim, možda je čovek bio u pravu, možda i nije moglo drugačije. Padoše tu i teške reči, jedni drže njemu stranu, jedni meni. On se uhvatio za Apisa i Voju Tankosića, kao da hoće nešto da mi natrlja na nos, a ja se mislim, idi, bre, čoveče, dođavola, i ti, i Apis. Šta ćeš, nemoć, iskaljivali smo bes jedni na drugima.
„Stanite, deco!”
Tada sam prvi put čuo glas čiča Milutina Prokića. Do tada ga nisam primećivao. Mali, krivonog, omršaveo, sede i retke bradice.
„Danas je, momci, nedelja, hajde da održimo liturgiju u čast kapetana Dušana i Bogu se pomolimo!”
„A ti si, čiča, pop?”, upita neko.
„Nisam!”
„Imaš li kod sebe molitvenik?”
„Nemam, deco! A i da imam, ne bi mi bio od koristi, ja ne znam da čitam!”
Među ljudima ponovo počeše psovke.
„Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga duha, sada i uvek, i u vekove vekova!”
Umesto amin – grobna tišina.
„U miru, Gospodu se pomolimo!”
Dva-tri glasa: „Gospodi, pomiluj!”
„Za višnji mir i spasenje duša naših Gospodu se pomolimo!”
Sada sve jače: „Gospodi, pomiluj!”
„Za mir svega sveta, za nepokolebljivost svetih božjih crkava i sjedinjenje svih Gospodu se pomolimo!”
Ovde smo već svi mi logoraši, kao u crkvi, uglas: „Gospodi, pomiluj!”
Onu prljavu, kamenu baraku s polupanim prozorima čiča Milutin je pretvorio u hram. Prvi put, svi zajedno, u miru i tišini, pomolismo se Bogu. Ljudi kao da su osetili taj trenutak, kao da su stvarno u crkvi, stoje mirno, a oni pogubljeni pogledi se povratili, za trenutak su ponovo ličili na ljude koji žele da žive, da se bore.
„Slava Ocu i Sinu i Svetome duhu, i sada, i uvek, i u vekove vekova!”
„Amin!”
Kada je završio liturgiju, Milutin nastavi:
„Ne očajavajte, sinovi! Ovde sam malo duže od vas i svako ko je imao zašto da živi preživeo je. Bog nam je dao slobodu da budemo šta želimo. Tu slobodu ne daju ni kraljevi, ni političari. Birajte, deco, da budete očevi, muževi, braća, ratnici, domaćini… Da budete božji ljudi! Samo takvi ćete izaći odavde, samo tako srpski narod može da preživi ovu nesreću.”
U tišini se vratismo svako u svoje ćoše. Cele noći sam razmišljao o čiča Milutinu, da li je njegova služba manje vredna od sveštenikove ili episkopove? Ne znam, ali znam da je, evo, i dan-danas pamtim.
Ujutru stražari dođoše po njega. Da li zbog liturgije ili nečeg drugog nikada nisam saznao. Nije prošlo ni pola sata, a ostareli Milutin je već visio. Ne želim ni da pomislim kako su saznali za našu molitvu. Za tri godine u logoru nije bilo tužnijeg i težeg trenutka. Ali baš tu, ispred ukočenog, stradalničkog tela Milutina Prokića ja sam shvatio, razumeo, prvi put sam tada razumeo…
– Šta si razumeo, Jovanoviću? Završi priču.
– Nije ovo meni, sinovče, prvi zatvor, i Aleksandar je mene zatvarao kao vi, nema tu ničeg novog za mene. I nakon vas će neko da hapsi, u to sam siguran. I sve se opet vraća na logor. Arad se protiv istine borio, nju je zatvarao i vešao. Ono što je smetalo njemu smeta sada i vama. Dok je istine, biće i Arada!
* * *
– Piši: Iskaz optuženog, potvrdio optužbe.
Presuda: U ime naroda – kriv! 2. 8. 1945.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.