Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Наташа Пешић Радосављевић
Вратићу се у Левач
Данас посно, помисли Милан Радосављевић полураздражено, гледајући преко стола у своју жену Маширку. Она је, као и увек, мирно и трпељиво сносила све што ју је снашло, али иако је била мирна, тиха и покорна, Милан никад није био задовољан. Свагда уз њега, блага и неприметна, додуше, обавила је своје дужности жене и подарила му три сина – Милорада, Живојина и Животу. И ево његових старијих синова, поред мајке, како једу клот пасуљ за ручком, уз парче погаче и мало бобових пихтија без запршке јер је Велики петак.
Овај најстарији, Милорад, моја је слика и прилика. Види се иако је још дечарац. Брз и прек, вредан, волеће жене и кафану као и отац му. Кришом се насмејах. Паде ми на памет Маркова кафана или како је народ зове „код оних Влауца”. Прича се да су Маркови побегли из околине Зајечара, због неке крвне освете. Сам Марко, презименом Цолић, дође овде у Левач, Јагодинску нахију, те се прекрсти у Стојановиће. Ожени се Љубицом, овдашњом, али исто влашкога порекла, те отвори кафану код Нелиног гроба, у селу Ратковићу, на брду. Причало се да и дан-данас спроводе неке магијске ритуале око гроба. Кафана на Ракљу, раскрсници, а гроб тик иза ње. Сачувај ме боже, нису ту чиста посла!
Одједном, на ум ми паде воденица покојног деде Јанка и бабе Василије и целим телом ми прође језа. Колико сам пута само, у младости, ноћу дежурао у воденици док је жрвањ млео и гледао да се нешто не заглави, поквари, колико пута, а само тај један једини пут био сам сам… Љубица је тада дошла на поток. Онако малена а чврста, зачудо великих груди и с дугом црном киком из које су излетале локне, нестварно се назирала према тамним облацима у позадини. Кренуло је да се смркава. Било је вече уочи Ђурђевог дана. Сетио сам се и нехотице дединих вилинских прича, а она, онако мала, као Палчица, подсетила ме је на малену вилу. Помислих, на длан би ми стала. Била је мало млађа од мене, али те вечери некако чудно чаробна, у белој чипканој кошуљи с јелеком. Кад је забацила главом, скоро да сам могао да чујем туп удар њене косе по плећима.
Влашка магија, ништа друго! И сад бих се помало плашио да пијем у њиховој кафани. Опште је познато да девојка или жена може да те омађија ако ти мало крви своје сипа у кафу или ракију, ти и не осетиш, попијеш и везала те, никад се више не можеш одвезати и другу изабрати. Од ових мисли би ми хладно око срца. Знао сам да ме је омађијала и пре него што сам у кафани њиховој и кору хлеба појео и шише ракије попио.
Љубица. Видим је и сада. Закорачила голим ногама у поток и мрмља нешто неразговетно, неку бајалицу. Прича се да тако особи која је бајалица намењена, у чистој изворској води, чисти лице и скида магијом брадавице и младеже. Љубица понови речи, као песмицу, одсутно, три пута и три пута се окрете око себе у води, па баци по прстохват соли прво преко десног, па преко левог рамена. Онда седе уморно на обалу и утону у мисли, а сукња јој и даље беше дигнута изнад колена.
Вече уочи Ђурђевог дана. Видех да у котарици носи здравац, да буде здрава целе године, граб, да се момци грабе око ње, дивљи ђурђевак и мноштво травки и биља којима нисам знао ни име. Знао сам да се, као и све остале девојке у селу, спрема да стави огледало под јастук и сања суђеног и паде ми на ум чудна помисао – да ли ћу то бити ја? А онда се зачу песма. Разлегала се по ливади та стара народна мелодија „Ратковиће зелене ливаде”. Љубица је певала, а ја као омађијан, изађем из воденице. Није ме одмах видела и није утихнула, већ тек кад бејах испред ње. Пружио сам руку и нехотице да је дотакнем, а она побеже и нестаде као привиђење. Само се чуо бат њених корака и шуштање косе у помрчини.
Сутрадан, Ђурђевдан, заветина у Крагујевцу. А код нас у црквеном дворишту сабор и вашар. После литије од девет до 11 сати скупила се омладина и Јанко ћеманиста са својом бандом започе најпре моравац, а онда и влашко, за свакога понешто. Гледао сам да се ухватим поред Љубице у коло, а видех, на своју радост, да и она мене не избегава. Клизи длан преко длана, знојав од игре. Звецкају дукати на њеном врату и поскакују с једне округле дојке на другу, а мени нешто заигра у утроби. Једном ме ошину киком по рамену и би је стид, па се извини и тада одлучих да одем да јој купим лицидерско срце. Изабрао сам једно малено, са огледалом, и збуњено јој пришао. Љубица га прихвати, захвали, али на уво ми прошапута: „Нисмо судбина. Ноћас сам сањала Марка од Цолића из Крајине како на коњу долази да ме проси.” Вилица ми је задрхтала. Погледао сам Маркову стамену и чврсту прилику и ведре, веселе очи које се смеју док баца смеле погледа ка „његовој” Љубици. А онда Љубица рече – ухвати се до моје комшинице Маширке, уморна сам и одох мало ван кола. И ја прихватих Маширкину руку и загледах се у њене благе плаве очи, мирне и одане и знадох да је то моја права судбина…
* * *
Спремала се мобилизација 1914. Почео је Велики рат између великих сила и ту се некако нашла и моја Србијица на ветрометини. И Марко и ја позвани смо у Прву шумадијску дивизију да ратујемо против Шваба и бранимо земљу. Срећом, синови ми мали за рат, најстарији Милорад свега шест година, а најмлађем Животи непуне две. Кућа велика, штала пуна крава и коња, у обору свиње и овце, тамо негде топови пуцају, а у Левчу лето. Трешње већ прошле, али шљиве се плаве, ваља их обрати, ранка је ту при крају, али маџарку можемо да скупљамо тек половином септембра. Ко ће да пече ракију? Погледах у Маширкину витку и вижљасту прилику. Видно је омршала, још доји овог најмањег, а требало би да га пре навршене друге године одбије. Како она да се стара сама о свему? Помислим на своју браћу, један неспособан, суманут, други стари момак, отац већ матор, мати болешљива, ко да јој помогне, ко да јој се нађе? А ко ће се Маширки наћи за оне друге ствари, које само међу мужем и женом бивају? Хоће ли ме преварити када одем у рат? Не могу у то да поверујем. Сигурно да неће, моја бледа и одана сапутница, ехо мога бића. Током година постали смо једно.
Спаковао сам хлеб за пут, мало вина из винограда у брду, ракије, добру залиху сувог меса и неколико пари пресвлаке узете из дрвеног ковчега, нове, исткане, која је још мирисала на суво орахово лишће – три пара веша и три кошуље, три пара вунених чарапа, гуњ, да ми не буде хладно, тканице, шајкачу… Одлазим далеко, у непознато, а хоћу ли се вратити? Срећом, узјахао сам свога коња, нисам пешадинац, него артиљерац, и то што имам коња ми је увек, па и у овоме рату, учинило живот лакшим. Окачих коњу сав терет и бисаге и спремих се да кренем.
Децу изљубим у соби, не дам им да излазе на пут. Жена ме испрати до капије и просу воду за мном, из црвеног лончета, да се са срећом вратим. „Врати нам се Милане, жив и здрав, ако не због мене, а оно због ове нејачи.” Глас Маширкин задрхта, ја је загрлих и неспретно пољубих неколико пута у сузне образе. „Де, де, Богу се моли за мене, жено, да ти се здрав вратим, а ја ћу за тебе и децу, да вас здраве нађем.” „Дај Боже, мужу, збогом пошао.” Одолео сам пориву да се окренем, знао сам да се не ваља, а да сам се окренуо, видео бих погружену Маширкину прилику, како чврсто стеже плот на огради, као да јој од тога живот зависи.
Касом сам прошао путем узбрдо, поред Колића кућа, те дођох на Ракаљ код Маркове кафане. Нека прилика се назирала у помрчини на капији. Беше то Љубица, расплетене косе, одсутно зури у помрчину, у којој јој недавно беше нестао муж, идући пут Крагујевца. Позвах је по имену. Она ми приђе и поче нешто руком да тражи по џепу на кецељи, те ми даде један малени замотуљак.
„Шта је то?”
„Пст, не ваља све да се зна, а кад је пун месец, тајне се крију. Ово је једна амајлија, направила сам их неколико за Марка и његове, а ову ћу дати теби да те чува и да се здрав кући породици вратиш.”
Узех амајлију из њених руку, па је окачих поред крстића око врата.
„Хвала ти Љубице, Бог ти дао здравља.”
„Збогом пошли, Милане, и вратили се и ти жени и Марко мени.”
Одједном као да ми паде огроман терет са срца, постадох лак као перо на коњу и наставих да јездим пут Сабанте. Знао сам да са собом носим двоструки благослов, две добре жене које сам волео или још волим благосиљале су ово моје ратно путешествије. Би ми топло у грудима и знао сам – вратићу се кући и имати још деце, ако бог да. И Марко ће се вратити. Љубичина влашка магија ће се за то побринути.
Тиха топла тама склопи се око мене и први пут помислих како за сваког од нас постоји само један прави пут у животу и како ме и ово сада, највеће животно искушење, опет води мојим путем, а тај прави пут за мене је повратак у моје село Ратковић и Левач, кад ова голгота једном прође.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.