Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Прикљученија раба божјег Исидора и жене му Милосаве

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Александра Мишић

Прикљученија раба божјег Исидора и жене му Милосаве

Село Рутоши, граница Турске и Србије, 1900. Ово је прича о породици Мијовић и њиховој борби за опстанак у мутним временима.

 

Снег навејао све до кућних врата и затрпао пањиће око ниске куће. Она се црни издалека као мало дугме на сијерој вуни.

– Сијеру вуну ми не спомињи, дијете. Цијелог сам је боговетног прољећа испирала на потоку ниже Петровића осоја. Послије редила да биде за икак’у плетњу. Поглен ми руке. Од сабајле у води. Попуцала кожа начисто.

Глас припада Милосави, отреситој сељанки мрког погледа. Њен карактер није у складу са изгледом. Добра је и болећива, прегурала тридесету, али већ прилично истрошена тешким животом.

Из оџака сукља дебели струк дима. Изгледа као да је тај облак обавио кућу, па расте као тесто у наћвама. Потом је узима, ту кућу, гута је, а онда се стапа са исто тако сивим небом, чинећи пејзаж епским. Фали само Краљевић Марко па да помислимо како је турски земан. А није.

Зима је 1900. године и наша прича отпочиње у забитом нововарошком селу Рутоши, на самој граници Турске и Србије. Две државе, додуше, нису више у отвореном рату као тридесетак година раније. Међутим, далеко је од мира и лагодног живота. Сналази се како ко уме. Тргује се оружјем преко границе. Много уносан посао. Неки се лепо овајдише. Згодне куће саградише. Међу њима и Милосавин муж Исидор. Стасит сељак, помало тврдоглав као и сви у Рутошима, али човек од речи.

– Ој, Исидореее… Ђе си… Гвозденеее… Ђе сте сви, треба свиње напојит. Пришт ве не гађô, ниђе никог нема!

Милосава покушава да дозове мужа и старијег сина, али џаба. Гвозден негде забасао, момчић воли друштво, а Милосав, зна се, са својим пајташима уговара послове уз љуту и цигар дувана у кафани где се дим сече ножем.

Одједном људска прилика искрсну на десет корака од ње. Плећат човек, темељног корака, долази пртином по којој се већ нахватала нова снежна скрама, као кајмак у карлици. Исидор. Милосава прати погледом његово кретање. Јесте галамџија, али је добар, никад руку на њу није подигао, што је по српским селима реткост. Сељак ће понекад издеветати жену ради реда јер то сви раде и јер је жена неко, од Бога одређено, ниже биће.

– Ево ме, ево. Немој подизат сама ту кову, кад си сандруга. Чекај де, ја ћу.

Милосава је сандруга по шести пут. Имају већ три сина и две кћери. Тежак је живот у Рутошима. Турци су близу, никад није потпуно сигурно. Често упадају у околна села: Јасеново, Ојковицу, Трудово, Негбину. Убијају, пљачкају. Веле, пијани, да само узимају шта им припада:

„На ноћ ишту младу и дјевојку,

А од куће по дебела овна…”

Слушао је Исидор јуначке песме као дете, цаклиле му очи због неправде и турског зулума, скакао да свети Косово. Међутим, сад је други вакат, сад се с Турцима тргује, обе стране би да нешто зараде. А и турско није што је некад било. Остале само песме.

Милосава опрезно по леду улази у кућу. Брижна је и сетна, као свака трудница. Сто пута је рекла Исидору да се не бави опасним пословима. Зачас оде глава с рамена. Треба мислити на онолику децу. А њој опет стомак до зуба. У кући је полумрачно. Лампа лојаница прави игру сенки. Мирише врућа ракија. На огњишту насред куће пуши се котлић.

Комшија Миљко треба да стигне сваког часа. Он и Исидор често „бистре политику”. Милосави је приступ у ове разговоре забрањен, уосталом, она се у политику и не разуме. Мада, не схвата она ни неке друге ствари. У овој Србији никад мира нема. Кад је била мала, слушала је како старији причају о рату с Турцима. Стално неки страх, бежанија, беда. Боже, има ли томе краја? Она се прекрсти и доли уље у кандило.

– Сачувај нас, Боже, и одврати од пропасти, шапутала је у склопљене дланове.

С друге стране врата зачуше се гласови. Милосава гледа у том правцу, речи молитве остадоше на уснама. Два мушкарца улазе у кућу, замрачујући видело и отресајући густи снег са гуњева.

– Сједи, Миљко, сједи. Милосава, дајде врућу!

– Вала, овом снијегу краја нема. Нећемо прољећа од њега ни виђети, прогунђа Миљко и одмах запали.

И Исидорови густи бркови, пожутели од силног дувана, сакрише део чибука и убрзо се ниска собица испуни љутим димом. Отпоче „бистрење политике”. Милосава стоји, повремено доливајући ракију. Ђе ли су ђеца, прође јој кроз главу, али јој мисли прекиде разговор мушкараца:

– Јес’ ти, Миљко, знао да је Милан био против рата с Турцима? Виђô је он кол’ка је то сила. А виђô је и да су се сви други попишманили!

– Јес’, јес’, то си добро рекô. Самћи, ’оће да нам помогну, а онда цвоњак! Ћурак наопако, па бјеж’, ко твоја Ласка пред међедом ономад. Е, мој Исидоре, нема ти Србија пријатеља! Јок море! У кога се надала, тај јој леђа окрете!

Милосава и даље стоји и двори. Кад ли ће се ослободити терета? Сву децу је сама родила у магази, па ће и ово. Шта ће, женско, рођено да се мучи. Њена мајка родила је деветоро и умрла у деведесет и шестој, дочекавши треће зубе.

– А ку’ ћу јадна ако ме стисне по овом кијамету? Ђе ћу ђецу ако умрем?

Замишља свој погреб и жали саму себе. Око сандука плаче нејач, а Исидор блед, гледа у небо, а усна му дрхти. Не плаче, срамота је. Уздахну и стресе се од јачине те слике. Као са другог света, до ње допиру гласови мушкараца. Мути јој се у глави, неки грч прође стомаком. Колена клецнуше, али настави да стоји.

– Јес’ ти чуо, Исидоре, да је неђе у Египат прокопан канал највећи на свијету? Веле да су повезали исток и запад. Ето, кâ ја кад повежем снопље, тако ти је то повезано.

– Ма лажу, Миљко, кад ти велим. Ђе може то да буде? Лажу, да би људи мишљели: тамо неђе је љепше! Па сад ти мени реци: јес’ виђô шта боље од овиг наши’ Рутоши? Ниси! Ниси, зато што и нема! Вође је Бог све лијепо уредио: имамо и воду, и шуму, и ливаду, и лијепи Златар! Одавлен ме нико не мож’ померит! Вође сам тупнуо главицом, вође ћу да мрем кад ми дође судњи дан!

Залогај му пресече ледени ветар што улете у кућу. За њим уђе Јован, момак који је помагао Исидору у паковању и преношењу пушака преко границе. Беше блед и веома узнемирен.

– Газда Исидоре! Бјежи куд знаш! Убиће те ноћас ’ајдуци! Све сам чуо у Зорића ме’ану! Договарали се да те по’арају!

Па клону на троношку крај дувара.

Миљко забленуо у момка, ни да бекне. Милосава се лецну, у лицу побелела кô онај дувар, нешто би рекла, ал’ уста сува, не дају.

– Јаој мене – помисли – јаој, јадна сам ти сиња кукавица, ку’ ћемо и шта ћемо ноћас! Родићу за мјесец дана, не могу се по овоме снијегу ниђе макнут!

И осећа како се нека рупа отвара испред ње и она пада и пада… Кад отвори очи, још стајаше на истом месту. Не, није сањала. Исидор загрме.

– Шта то булазниш, Јоване? Ко ће мене да убије и зашто?

– Па, газда Исидоре, веле, имаш злато од трговине, пуне сандуке. Бјеж’те ако бога знате, ноћас ће вас по’арат ’ајдуци!

У Исидору све ври. Почео би и он у ону рупу да пропада, ал’ срамота га, мушко је, глава куће.

– Боже свети и једини, шта је ово? Ђе ћу сад с овом нејачи? Снијег је висок, пртине нема до Ивањице, планинчине около, Голија, Јавор… Ку’ ћу ш њима? А ако останем, посјећи ће ме, кућу затрти, за Мијовиће из Рутоши неће се више чути на овоме свијету…

Тако се у Исидору роје мисли, а грашке зноја, издајице, избише му на лице. За то време Миљко, нешто прибранији, устаде, па му рече:

– Ех, пријатељу, пљуј на паре због којих ћеш главу изгубит! Бјежи, море, с овом дјечицом куд знаш! Харамије су то, милости немају! Бјежи, друге ти нема!

Па изађе у белину.

Милосава као да се тргну из неке обамрлости, а онда, колико јој је њено стање то допуштало, потрча напоље и поче да дозива децу:

– Ој Сретене, ој Гвоздене, Микаило, Зорка, Добрилааа! Брзо, ’вамо де, по’итајте у кућу!

Деца, све једно другом до увета, убрзо се створише испред ње. Још задихана од игре, румених образа, упитно су гледала у мајку. Најмања Добрила вукла је округласто кученце везано канавом.

– Отац ви је у кући. Нешто ће вам казат.

Осетивши да нешто није у реду, децу као да напусти она пређашња радост и полет. Стадоше пред оца као кривци.

– Ђецо моја, ноћас морамо путоват. Тако Бог заповиједа, таки је живот. Виђећете да ће нам и тамо бити лијепо, кô и у наше село.

Где је то тамо, Исидор није могао тачно да каже, али се трудио да му глас делује сигурно, као да се целог свог живота спремао за ово путовање. Молио је Бога да га деца то не питају.

– Оче, јеси л’ убио кога? Сретенов глас био је тврд.

– Нисам сине, ал’ ће нас побит због бабових пара, проклет био дан кад сам прву пушку пренио из Турске!

Док су у бошче паковали оно најпрече, у Исидоровој глави мисли су прескакале једна другу. Осећање немоћног беса мешало се с таласима велике туге. Само да издрже до првих кућа у засеоку Оровића. Новца имају, новац ће им отворити сваку капију, због њега су сада ту где јесу…

И тако, на размеђи векова, док се у далекој Европи живео неки другачији живот, Мијовићи су били неку своју битку, битку за опстанак. И опстали.

Савладавши долину Увца, Мочиоце и Катиће, где су им пружили конак, па јужним обронком Муртенице, преко Мучња стигоше у Прилике. Одатле, прошавши Ивањицу и Лису, венцем Јелице спустише се у питому долину Мораве. На том тегобном путу преживеше Танталове муке.

Исидор је пребродио искушавање судбине и спасао своју породицу. Обичан српски сељак, вођен само борбом за опстанак, није могао знати да је те године, кад је он побеђивао планину пуну вукова с петоро деце и трудном женом, на Светској изложби у Паризу Бајлонијева парна пивара добила златну медаљу. Исидор вероватно није ни чуо за Игњата Бајлонија, чешког индустријалца. Није такође могао знати да су Пјер и Марија Кири открили радијум, да је у ваздух полетео први „цепелин”. Или да је, рецимо, баш те зиме освојен Килиманџаро…

Причу казује Исидоров потомак, да се чује за њу и преноси даље.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу