Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Aleksandra Mišić
Priključenija raba božjeg Isidora i žene mu Milosave
Selo Rutoši, granica Turske i Srbije, 1900. Ovo je priča o porodici Mijović i njihovoj borbi za opstanak u mutnim vremenima.
Sneg navejao sve do kućnih vrata i zatrpao panjiće oko niske kuće. Ona se crni izdaleka kao malo dugme na sijeroj vuni.
– Sijeru vunu mi ne spominji, dijete. Cijelog sam je bogovetnog proljeća ispirala na potoku niže Petrovića osoja. Poslije redila da bide za ikak’u pletnju. Poglen mi ruke. Od sabajle u vodi. Popucala koža načisto.
Glas pripada Milosavi, otresitoj seljanki mrkog pogleda. Njen karakter nije u skladu sa izgledom. Dobra je i bolećiva, pregurala tridesetu, ali već prilično istrošena teškim životom.
Iz odžaka suklja debeli struk dima. Izgleda kao da je taj oblak obavio kuću, pa raste kao testo u naćvama. Potom je uzima, tu kuću, guta je, a onda se stapa sa isto tako sivim nebom, čineći pejzaž epskim. Fali samo Kraljević Marko pa da pomislimo kako je turski zeman. A nije.
Zima je 1900. godine i naša priča otpočinje u zabitom novovaroškom selu Rutoši, na samoj granici Turske i Srbije. Dve države, doduše, nisu više u otvorenom ratu kao tridesetak godina ranije. Međutim, daleko je od mira i lagodnog života. Snalazi se kako ko ume. Trguje se oružjem preko granice. Mnogo unosan posao. Neki se lepo ovajdiše. Zgodne kuće sagradiše. Među njima i Milosavin muž Isidor. Stasit seljak, pomalo tvrdoglav kao i svi u Rutošima, ali čovek od reči.
– Oj, Isidoreee… Đe si… Gvozdeneee… Đe ste svi, treba svinje napojit. Prišt ve ne gađô, niđe nikog nema!
Milosava pokušava da dozove muža i starijeg sina, ali džaba. Gvozden negde zabasao, momčić voli društvo, a Milosav, zna se, sa svojim pajtašima ugovara poslove uz ljutu i cigar duvana u kafani gde se dim seče nožem.
Odjednom ljudska prilika iskrsnu na deset koraka od nje. Plećat čovek, temeljnog koraka, dolazi prtinom po kojoj se već nahvatala nova snežna skrama, kao kajmak u karlici. Isidor. Milosava prati pogledom njegovo kretanje. Jeste galamdžija, ali je dobar, nikad ruku na nju nije podigao, što je po srpskim selima retkost. Seljak će ponekad izdevetati ženu radi reda jer to svi rade i jer je žena neko, od Boga određeno, niže biće.
– Evo me, evo. Nemoj podizat sama tu kovu, kad si sandruga. Čekaj de, ja ću.
Milosava je sandruga po šesti put. Imaju već tri sina i dve kćeri. Težak je život u Rutošima. Turci su blizu, nikad nije potpuno sigurno. Često upadaju u okolna sela: Jasenovo, Ojkovicu, Trudovo, Negbinu. Ubijaju, pljačkaju. Vele, pijani, da samo uzimaju šta im pripada:
„Na noć ištu mladu i djevojku,
A od kuće po debela ovna…”
Slušao je Isidor junačke pesme kao dete, caklile mu oči zbog nepravde i turskog zuluma, skakao da sveti Kosovo. Međutim, sad je drugi vakat, sad se s Turcima trguje, obe strane bi da nešto zarade. A i tursko nije što je nekad bilo. Ostale samo pesme.
Milosava oprezno po ledu ulazi u kuću. Brižna je i setna, kao svaka trudnica. Sto puta je rekla Isidoru da se ne bavi opasnim poslovima. Začas ode glava s ramena. Treba misliti na onoliku decu. A njoj opet stomak do zuba. U kući je polumračno. Lampa lojanica pravi igru senki. Miriše vruća rakija. Na ognjištu nasred kuće puši se kotlić.
Komšija Miljko treba da stigne svakog časa. On i Isidor često „bistre politiku”. Milosavi je pristup u ove razgovore zabranjen, uostalom, ona se u politiku i ne razume. Mada, ne shvata ona ni neke druge stvari. U ovoj Srbiji nikad mira nema. Kad je bila mala, slušala je kako stariji pričaju o ratu s Turcima. Stalno neki strah, bežanija, beda. Bože, ima li tome kraja? Ona se prekrsti i doli ulje u kandilo.
– Sačuvaj nas, Bože, i odvrati od propasti, šaputala je u sklopljene dlanove.
S druge strane vrata začuše se glasovi. Milosava gleda u tom pravcu, reči molitve ostadoše na usnama. Dva muškarca ulaze u kuću, zamračujući videlo i otresajući gusti sneg sa gunjeva.
– Sjedi, Miljko, sjedi. Milosava, dajde vruću!
– Vala, ovom snijegu kraja nema. Nećemo proljeća od njega ni viđeti, progunđa Miljko i odmah zapali.
I Isidorovi gusti brkovi, požuteli od silnog duvana, sakriše deo čibuka i ubrzo se niska sobica ispuni ljutim dimom. Otpoče „bistrenje politike”. Milosava stoji, povremeno dolivajući rakiju. Đe li su đeca, prođe joj kroz glavu, ali joj misli prekide razgovor muškaraca:
– Jes’ ti, Miljko, znao da je Milan bio protiv rata s Turcima? Viđô je on kol’ka je to sila. A viđô je i da su se svi drugi popišmanili!
– Jes’, jes’, to si dobro rekô. Samći, ’oće da nam pomognu, a onda cvonjak! Ćurak naopako, pa bjež’, ko tvoja Laska pred međedom onomad. E, moj Isidore, nema ti Srbija prijatelja! Jok more! U koga se nadala, taj joj leđa okrete!
Milosava i dalje stoji i dvori. Kad li će se osloboditi tereta? Svu decu je sama rodila u magazi, pa će i ovo. Šta će, žensko, rođeno da se muči. Njena majka rodila je devetoro i umrla u devedeset i šestoj, dočekavši treće zube.
– A ku’ ću jadna ako me stisne po ovom kijametu? Đe ću đecu ako umrem?
Zamišlja svoj pogreb i žali samu sebe. Oko sanduka plače nejač, a Isidor bled, gleda u nebo, a usna mu drhti. Ne plače, sramota je. Uzdahnu i strese se od jačine te slike. Kao sa drugog sveta, do nje dopiru glasovi muškaraca. Muti joj se u glavi, neki grč prođe stomakom. Kolena klecnuše, ali nastavi da stoji.
– Jes’ ti čuo, Isidore, da je neđe u Egipat prokopan kanal najveći na svijetu? Vele da su povezali istok i zapad. Eto, kâ ja kad povežem snoplje, tako ti je to povezano.
– Ma lažu, Miljko, kad ti velim. Đe može to da bude? Lažu, da bi ljudi mišljeli: tamo neđe je ljepše! Pa sad ti meni reci: jes’ viđô šta bolje od ovig naši’ Rutoši? Nisi! Nisi, zato što i nema! Vođe je Bog sve lijepo uredio: imamo i vodu, i šumu, i livadu, i lijepi Zlatar! Odavlen me niko ne mož’ pomerit! Vođe sam tupnuo glavicom, vođe ću da mrem kad mi dođe sudnji dan!
Zalogaj mu preseče ledeni vetar što ulete u kuću. Za njim uđe Jovan, momak koji je pomagao Isidoru u pakovanju i prenošenju pušaka preko granice. Beše bled i veoma uznemiren.
– Gazda Isidore! Bježi kud znaš! Ubiće te noćas ’ajduci! Sve sam čuo u Zorića me’anu! Dogovarali se da te po’araju!
Pa klonu na tronošku kraj duvara.
Miljko zablenuo u momka, ni da bekne. Milosava se lecnu, u licu pobelela kô onaj duvar, nešto bi rekla, al’ usta suva, ne daju.
– Jaoj mene – pomisli – jaoj, jadna sam ti sinja kukavica, ku’ ćemo i šta ćemo noćas! Rodiću za mjesec dana, ne mogu se po ovome snijegu niđe maknut!
I oseća kako se neka rupa otvara ispred nje i ona pada i pada… Kad otvori oči, još stajaše na istom mestu. Ne, nije sanjala. Isidor zagrme.
– Šta to bulazniš, Jovane? Ko će mene da ubije i zašto?
– Pa, gazda Isidore, vele, imaš zlato od trgovine, pune sanduke. Bjež’te ako boga znate, noćas će vas po’arat ’ajduci!
U Isidoru sve vri. Počeo bi i on u onu rupu da propada, al’ sramota ga, muško je, glava kuće.
– Bože sveti i jedini, šta je ovo? Đe ću sad s ovom nejači? Snijeg je visok, prtine nema do Ivanjice, planinčine okolo, Golija, Javor… Ku’ ću š njima? A ako ostanem, posjeći će me, kuću zatrti, za Mijoviće iz Rutoši neće se više čuti na ovome svijetu…
Tako se u Isidoru roje misli, a graške znoja, izdajice, izbiše mu na lice. Za to vreme Miljko, nešto pribraniji, ustade, pa mu reče:
– Eh, prijatelju, pljuj na pare zbog kojih ćeš glavu izgubit! Bježi, more, s ovom dječicom kud znaš! Haramije su to, milosti nemaju! Bježi, druge ti nema!
Pa izađe u belinu.
Milosava kao da se trgnu iz neke obamrlosti, a onda, koliko joj je njeno stanje to dopuštalo, potrča napolje i poče da doziva decu:
– Oj Sretene, oj Gvozdene, Mikailo, Zorka, Dobrilaaa! Brzo, ’vamo de, po’itajte u kuću!
Deca, sve jedno drugom do uveta, ubrzo se stvoriše ispred nje. Još zadihana od igre, rumenih obraza, upitno su gledala u majku. Najmanja Dobrila vukla je okruglasto kučence vezano kanavom.
– Otac vi je u kući. Nešto će vam kazat.
Osetivši da nešto nije u redu, decu kao da napusti ona pređašnja radost i polet. Stadoše pred oca kao krivci.
– Đeco moja, noćas moramo putovat. Tako Bog zapovijeda, taki je život. Viđećete da će nam i tamo biti lijepo, kô i u naše selo.
Gde je to tamo, Isidor nije mogao tačno da kaže, ali se trudio da mu glas deluje sigurno, kao da se celog svog života spremao za ovo putovanje. Molio je Boga da ga deca to ne pitaju.
– Oče, jesi l’ ubio koga? Sretenov glas bio je tvrd.
– Nisam sine, al’ će nas pobit zbog babovih para, proklet bio dan kad sam prvu pušku prenio iz Turske!
Dok su u bošče pakovali ono najpreče, u Isidorovoj glavi misli su preskakale jedna drugu. Osećanje nemoćnog besa mešalo se s talasima velike tuge. Samo da izdrže do prvih kuća u zaseoku Orovića. Novca imaju, novac će im otvoriti svaku kapiju, zbog njega su sada tu gde jesu…
I tako, na razmeđi vekova, dok se u dalekoj Evropi živeo neki drugačiji život, Mijovići su bili neku svoju bitku, bitku za opstanak. I opstali.
Savladavši dolinu Uvca, Močioce i Katiće, gde su im pružili konak, pa južnim obronkom Murtenice, preko Mučnja stigoše u Prilike. Odatle, prošavši Ivanjicu i Lisu, vencem Jelice spustiše se u pitomu dolinu Morave. Na tom tegobnom putu preživeše Tantalove muke.
Isidor je prebrodio iskušavanje sudbine i spasao svoju porodicu. Običan srpski seljak, vođen samo borbom za opstanak, nije mogao znati da je te godine, kad je on pobeđivao planinu punu vukova s petoro dece i trudnom ženom, na Svetskoj izložbi u Parizu Bajlonijeva parna pivara dobila zlatnu medalju. Isidor verovatno nije ni čuo za Ignjata Bajlonija, češkog industrijalca. Nije takođe mogao znati da su Pjer i Marija Kiri otkrili radijum, da je u vazduh poleteo prvi „cepelin”. Ili da je, recimo, baš te zime osvojen Kilimandžaro…
Priču kazuje Isidorov potomak, da se čuje za nju i prenosi dalje.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.