Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Neočekivani gost”, Nenad Milošević

Nagrađena priča na konkursu Dobro čuvane srpske tajne 2020. godine.

 

Bilo je to dva meseca nakon što je Albert predstavio svoju teoriju relativnosti. Zbog trenutne situacije u svetu za njega se bilo čulo jedino u Nemačkoj, i to u naučnim krugovima. Ljudima je svet izgleda postao dosadan, pa su počeli i njega da ruše.

Radi sigurnosti dece napustili smo Berlin i otišli u Njujork na neodređeno vreme. Živeli smo u apartmanu u kom smo postavili i laboratoriju. Albert je i kod kuće mnogo radio, jer su mu se po glavi neprestano motale nove ideje. Kada nisam morala da brinem o deci, često bih mu asistirala.

Jednog dana došlo je do nekog električnog kvara. Rekla sam guvernanti da ode da pozove električara, pošto su imali radionicu u susednoj ulici. Nakon što je ona otišla, Albert se vratio sa posla. Krenuo je prema kuhinji, kad se začulo zvono. Gunđajući, otišao je da otvori. Ostatak priče preneće nam on sam…

…Otvorio sam vrata i ugledao visokog, starijeg čoveka kako sanjalački zuri u naš natpis na vratima, držeći se rukom za vilicu, kao da će pasti ako je ne pridržava ili pak kao da pokušava nečeg da se seti. Izgledao je kao da je mogao danima da stoji tako zamišljen. Bio je u prašnjavom sakou, oskudno odeven. Nije mi bio poznat, te sam ga upitao:

– Dobar dan, ko ste Vi?

Prenuo se iz razmišljanja i progovorio tihim i blagim glasom:

– Ovaj… Dobar dan, samo sam hteo… uh, izvinite, jedna moja poznanica mi je javila da ste se skoro…

Pošto mi je stomak bio bučniji od njegovog glasa, prekinuh ga:

– Jeste li Vi čovek za struju?

– Pa da, struja je moj život, takoreći, ja sam…

– Da, da, hajde ulazi, što odmah nisi rekao, nego stojimo tu kao dve čestice – odgovorih i pomerih se da uđe. Svi ti što ne završe nikakvu školu govore za svoj bedni posao da im je to želja čitavog života. Bio je nesrazmerne veličine, vitak a visok. Bio je opčinjen našom kućom, kao da je ušao u neku palatu. Siromašni električar, pomislih, mora da živi u bedi.

– Dobro – rekoh – tamo su ti osigurači, pa radi svoj posao.

– Ali ja sam u stvari došao…

– Ma prvo ti završi posao, pa onda pričaj, ja moram nešto pojesti.

Otišao sam u kuhinju, a on je ostao u dnevnoj sobi, proučavajući sa zanimanjem osigurače.

Tako je Albert opisao prvi susret sa tada njemu nepoznatim čovekom.

Zatim sam ja ušla u dnevnu sobu i ugledala ga. O njegovom fizičkom izgledu stekla sam sličan utisak kao i Albert.

– Dobar dan, ja sam Mileva Ajnštajn. Ako Vam nešto zatreba, slobodno recite meni ili guvernanti Eli. Jao, pa ona se još nije vratila, da joj se nije nešto desilo? Ona je mlada, a čula sam da u Njujorku ima mnogo kriminala.

– Zadovoljstvo mi je, ja sam u stvari sa Vama hteo…

– Ne morate ništa da me pitate, objasniću Vam šta se dogodilo. Proučavala sam neki eksperiment u laboratoriji i samo odjednom je nestalo struje.

– U redu je to, ali… znate…

– Mileva! – čuo se Albert iz kuhinje – U frižideru nema ničega!

– Ručak je u rerni! – odgovorila sam.

– Izvinite me na trenutak, ništa ne može bez mene – rekla sam nasmejano i otišla u kuhinju. Zatim sam čula Elu kako ulazi. Vratila sam se i ugledala je kako uplašeno i sumnjičavim pogledom promatra „električara”.

– Ko ste Vi? – samo što je izustila, kad sam ja kročila u dnevnu sobu i zagrlila je.

– O, draga Ela, zabrinula sam se da ti se nije nešto dogodilo.

– Ko je ovaj čovek? – upitala je.

– Pa to je električar, zar ga nisi ti poslala?

– Molim Vas, dozvolite mi da objasnim – ubaci se stranac.

– Sad sam došla od njih. Rekli su kako su zauzeti i kako će poslati nekog, ali svejedno je nemoguće da je došao pre mene. Jedino ako je putovao kroz vreme, ali to je nemoguće.

– Zasad – ponovo se ubaci stranac.

– Gospodine, ako niste električar, ko ste Vi i šta radite u mojoj kući? – upitah ja.

– Došlo je do nesporazuma. Došao sam…

U tom trenutku iskoči Albert iz kuhinje.

– Ne mogu da jedem od vas, kakva je to galama? – upitao je uznemireno.

– Molim vas, došlo je do velikog nesporazuma. Ja sam…

Baš u tom trenutku dete je počelo da plače u susednoj sobi. Albert opsova i reče:

– Izgleda da nisam samo ja gladan.

– O, Bože, pomozi mi – reče stranac na srpskom.

– Vi to govorite srpski? – oduševljeno ga upitah.

Da preskočim narednih nekoliko minuta objašnjavanja ko je ko, preći ću na deo kada smo Albert, gospodin Tesla i ja sedeli u salonu i pili kafu.

– Dakle, Vi ste došli mene da vidite – rekoh.

– Da, čuo sam da se neka moja zemljakinja doselila, te sam došao da Vas posetim. Ovde su ljudi otuđeni jedni od drugih, te sam se oduvek osećao usamljeno.

– Meni je prava čast. Čula sam za Vaše pronalaske i oduševljena sam. Motor naizmenične struje, indukcioni motor, radio, gromobran i mnogi drugi.

– Zar to nije patentirao Edison? – ubaci se Albert.

– Ne, nije. Da nije gospodina Tesle, još bi ceo Njujork bio u tami. Svet vidi samo šta mu se servira, niko ne zna šta se dešava iza zavese. Edison je obični kapitalista, koji radi za novac umesto za ljude. Gospodin Tesla je previše dobar i još uvek veruje ljudima – rekoh uzbuđeno, nadajući se da je to prošlo neopaženo.

– Nažalost, to je istina. Mnoge moje ideje su potpisane tuđim imenom, ali u redu je, dokle god sam pomogao čovečanstvu – reče Tesla mirno, nakon kraće pauze.

– Uzalud Vam čovečanstvo kada nemate ni marke od toga – reče Albert.

– Alberte! – zgroženo rekoh.

– Molim? – odgovori on.

– Budi pristojan.

– Više ništa ne smem ni da kažem. Odoh da radim. Doviđenja, gospodine, drago mi je što sam Vas upoznao.

Pre nego što je Tesla stigao ljubazno da odgovori, čula se lupa vrata.

– Izvinite zbog njega; mnogo radi, a malo se odmara.

– U redu je, navikao sam. Je li sa Vama sve u redu, primetio sam da ste se malopre veoma uznemirili kada ste govorili o mojim patentima. Naslonio se laktom na sofu, a sa dva prsta je pridržavao lice i pažljivo me posmatrao.

– Ma nije to ništa, samo stari potisnuti osećaj, zaboravite – odgovorih nakon kraćeg razmišljanja.

– Šta mislite o trenutnoj situaciji u svetu? – uspešno promenih temu.

– Ljudi teže savršenstvu, ali to će ih samo dovesti do uništenja.

– Slažem se.

– Nekako se stvara utisak da uvek mi Srbi izvučemo deblji kraj. Kao da nam nešto ili neko nikad ne da mira, pa nas ima u svakom incidentu, a kad se deli plen, obično smo u zapećku. U ratu najglasniji, u miru najtiši.

– Mislim da razumem šta hoćete da kažete. Samo se nadam da će se uskoro sve završiti. Obuzela me je nostalgija.

– Tako je u početku. Posle, od većih problema ili zaboravite ili se toliko razočarate u svet da ne želite da se vratite u rodni kraj, jer želite da zadržite iluziju da je tamo trava zelenija – uzdahnuo je i ustao.

– Hvala Vam na kafi. Mnogo mi je drago što sam Vas upoznao, gospođo Ajnštajn.

– Za Vas Mileva. Mileva Marić.

– U redu, gospođo Marić. Što se tiče onih osigurača, popravio sam ih. To je moj izum.

–        Hvala Vam mnogo, doviđenja.

– Doviđenja.

Stajala sam zadubljena u svoje misli.

To je bio moj prvi susret sa Nikolom Teslom. Deset godina nakon toga upao je u moj stan u Berlinu, tražeći da sakrijem nacrte njegovog najvećeg izuma, ali to je već neka nova priča.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu