Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

У мраку, 1961. године

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Тијана Перишић

У мраку, 1961. године

Хладно фебруарско јутро. Сонату тишине под сивим загребачким небом, пре самог свитања, ремети једино звук бљузгавице, под мојим, скоро распалим, ципелама. Не кривим ципеле, превалиле су са мном велики пут, откад сам се, као удовица, преселила из Београда у Загреб код породице мога мужа, кога је одавно појео мрак. Мрак о коме се не говори, јер он долази изненада, призван самим својим поменом, и за собом оставља безнађе и празнину.

Била сам приморана да са таквом свирепом истином одмалена суочим свог сина, једино што ми је од мог супруга, кога је појело оно о чему се не прича, остало. На сву срећу, прихватио је то као општу каузалност и морање.

Због њега сам, дакле, прихватила да преузмем на себе стару крчму на периферији Загреба, о којој родитељи мог супруга нису могли да воде рачуна. Изгледала је, у то доба, као свака крчма, деценијама непромењена, боравиште оних случајних пролазника који у њу долазе да би се угрејали од оштре зиме. Била је, између осталог, и уточиште песника, који су се у њој налазили, веселили, полемисали о разним политичким, уметничким и филозофским темама. Нисам се често удубљивала у њихове разговоре, бавила сам се својим сином, кога сам често водила са собом у крчму. Волео је пространство иза крчме оивичено шумама, на чијем се средишту налазила врба, довољно висока да се може пењати на њу, а опет, приступачна петогодишњем детету. Имала је, истина, танане гране, такве да их је могао обавити у потпуности својом ручицом, и јаке толико да могу поднети само његову тежину.

Стални гости, о којима нисам знала ништа осим тога да су, евидентно, националисти који су сваке вечери долазили и причали дуго о историји своје домовине, као да је једина на свету вредна поштовања и помена. Из њиховог разговора никада нисам могла да наслутим чиме су се бавили, носили су одела и увек напуштали кафану трезвено, и на неки начин, достојанствено. Свакога јутра доносили су слаткише од сладића за мог сина, мислим, у знак захвалности јер се никада нисам петљала у њихове разговоре, толико да можда нису ни знали моје порекло.

Однедавно се друштву песника који су заузимали сто у супротном углу од претходно поменутих сталних гостију придружио и познати српски песник Бранко Миљковић. Долазио је вечито раздраган и пун воље за животом, и вишесатним разговорима о поезији, уметности и својој животној филозофији. Био је, могло се чути, вешт говорник, који, за разлику од мене, није крио свој идентитет, већ се њиме поносио. Још са његовим првим доласком на лицима уобичајених гостију јавила се одређена уштогљеност, и њихова тамна одела први пут су, уместо досадашње елеганције, одавала дозу страха и озбиљности.

Млади песник је ове вечери, чини се, дошао са одређеним жаром у погледу, ужурбано упутио срдачан поздрав свима присутнима и сео за свој сто, овога пута само са једним пријатељем. Наручио је одмах своје уобичајено пиће, и није се могао суздржати ни толико да се удаљим од стола, а већ је из своје ташне извадио рукописе, разне исечке из новина и записе. Приметило се за столом у супротном углу одређено комешање, али ништа што би из било ког разлога омело песника у изношењу својих идеја свом пријатељу. Говорио је оштро, ватрено, његове су речи биле попут стрела, од којих је свака погађала циљ, онај који је он замислио у својој глави. Пробијала сам се између столова, који су се, полако, како је падао мрак, попуњавали пролазницима који су свраћали да се угреју до стола песника и његовог пријатеља. Прилазећи му, иза леђа, начула сам део његовог монолога, поменуо је име онога о коме се не прича без преке потребе, и који се помиње искључиво из добрих намера. На столу је био исечак из новина, на чијој се слици налазило лице о коме је говорио. Сумануто сам скренула поглед са њега, као да ће ме, ако га погледам у очи, без обзира на то што је само на папиру, појести мрак. Говорио је нешто о његовом пореклу. Сматрао је, дакле, да га треба испитати, и причао о себи као о народном хероју који ће починити то контроверзно и, колико храбро, толико и сумануто, дело.

У повратку сам избегавала упитне погледе својих сталних гостију, које сам осећала попут игала које ме пробадају. У својим црним оделима изгледали су озбиљније него икада, и први пут у мојим очима добили су димензију сумњивих људи. Први пут откако сам се доселила, осетила сам исти страх и зебњу у костима као оног дана  када је мог мужа појео мрак.

За песников сто, недуго потом, придружило се још младих интелектуалаца, а господин са којим је раније насамо разговарао журно је искористио гужву и изашао на врата крчме, изгледајући као да се никада неће вратити.

Разговору од малопре није било ни трага, песник и његове колеге наставили су своју уобичајену традицију, под утицајем песника, раздраганији него иначе. Како је време одмицало, песник је, што због ракије коју је испијао тако лако, што због пређашњег разговора и својих, помало револуционарних, идеја, говорио ватреније него иначе. Из њега је вриштао пркос једног С*бина, који је од свакодневног састанка у крчми учинио да изгледа као заклетва пред никад заборављени Косовски бој. Само, остало је питање – хоће ли у његовом замишљеном и у глави већ одиграном боју бити момента издаје?

Певао је, раздрагано, оне песме чији се стихови овде никада нису зачули, као да сутра не постоји, и као да свет око нас, због тих истих стихова, не може да потоне у понор. Било је застрашујуће. Његов понос у гласу, погледи мојих сталних гостију, начин на који ми се читаво тело тресло јер сам се осећала исто као оне, проклете, вечери, када је дошао мрак.

Један од оне, сада озбиљне, господе у црним оделима, устао је од свог стола много раније него обично. Упутио ми је чудан поглед, ставио шешир, који је потом у знак поздрава подигао, и изашао без изговорене речи. Вече је трајало читаву вечност, и осетила сам како је огроман терет спао са мог срца онда када је почело да се стишава, и када су, најзад, сви почели да се разилазе. Миљковић, црвен у образима, уморан, благо опијен, али са истим оним жаром у очима, поздравио ме је. Руковао се са мном, као да се опрашта, и задржао свој поглед на мојим очима толико дуго, као да је у себи изговорио нешто што је желео, без речи, да ми каже.

Завршавајући журно послове, бацивши кратко поглед на врбу иза крчме, помислила сам, колика је срећа што данас свог сина нисам повела са собом. Врба је била натопљена снегом, као да данас не би могла да издржи терет, па чак ни његових ручица.

Кренула сам, најзад, натраг. Чула сам иза крчме, на великој ледини са врбом у свом средишту, нешто налик на вучу нечега гломазног и тешког. Звучало је као да је дошао мрак. Шта се то мене тиче? Мрак ми је однео довољно тога да бих се сада, свесно, приближавала њему. Пожурила сам, са чудним и ускомешаним осећајима језе, кривице и кајања. Зашто, дођавола, људи не знају да је опасно играти се са мраком?

Јутарње новине, УДАРНА ВЕСТ. У ноћи између дванаестог и тринаестог фебруара, млади с*пски песник починио је самоубиство.

Обесио се, кажу, о ону врбу која је једва издржавала терет руку мога сина. Вероватно је песник само имао среће, грана није пукла. До жалосне врбе било је отисака, доста стопа. Вероватно је само песник шетао, преиспитујући се. Није имао воље за животом, кажу, иако је, само пар часова раније дошао у крчму са жељом која је кипила из његових очију. На крају крајева, то су само чудни песници.

Мој први гост овога јутра био је господин у црном оделу, који је јуче отишао раније него обично. Пружио ми је, као и сваког дана, врећицу са слаткишима од сладића, и упутио значајан поглед. Узела сам је. Шта се то мене тиче? Као да ја могу ишта против мрака.

Кроз неколико дана, на месту где је била несрећна врба изникла је табла, са натписом: „Забрањено за псе, С*бе и Цигане”, а на песниковом гробу натпис: „Уби ме прејака реч.”

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу