Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Срђан Јовановић
Порез Богу
17–18. октобар 1915.
– Је ли, капетане, ’оће ли ови Бугари да ударе по нама или неће, а? – питао је Љупче, момак из оближњег села. Сам се јавио да буде при војсци, да помогне.
Ја, шта би друго! Нису мутави, знају да је сад прилика да се овајде. Очи им гладне наше земље, још сад кад се бијемо са Швабама… Ми смо ти сад, мој Љубо, везаних руку као за Материце и Оце, а они би…
– …Све да узму, очи им испале – Љупче незграпно упаде у реч. Намах се постидео, али се брзо отресао срама, поносан што разуме шта се збива. Радознале природе, обичавао је да говори без устезања, али и да дела. Имао је само седамнаест година. То га није спречило да се пријави да помогне војсци, упркос противљењу оца. Команди одреда био је добродошао јер је знао околни терен, што се каже, у по дана, у по ноћи. Витак као грана, благо повијен, знао је сваку богазу с оне стране Блата, далеко иза карауле. Тако се бар хвалио.
– Љупче! Где си, плави ђаволе! Идемо да видимо шта работају наши Бугари – мало нареди, мало запита капетан друге класе Војислав Јовановић. Средњег стаса и црне сјајне косе, одавно већ свикнут на рат, држао се усправно. Пре месец и по дана ушао је у тридесет трећу годину. Осећао се пак као да је прошао тридесет и три живота.
– Хоћу, госн капетане, зачас, само да увежем гаће. Ухватисте ме баш кад сам… – Застаде, беше му непријатно. Црвени бич ошинуо га је попреко пегица, са обе стране носа.
– Ајде, ајде, плакни руке и трк! Док ти завршиш, ето ти Бугара код нас за казаном – нашалио се капетан. Осмех му је затегао десни образ нагоре. – Сваки час је драгоцен, а ноћ не траје у бескрај – додао је, сада већ строгим гласом.
Разговарали су тихо, колико да само један другог чују, и ходали опрезно, као лија око кокошињца. – Да те питам, капетане, је л’ то твоје Ваљево близу Битоља?
– Бре, Љубо, сад си лупио и остао жив. Од Ваљева до Битоља има, брат брату, двадесет дана хода. Можда и више.
– Што онда зову твој пук Битољски? Не разбирам, затури шубару уназад, па се почеша левом руком, преко главе, па изнад десног уха.
– Ааа, то… То ти је, мој Љупче, зато што је Седамнаести пук у Битољ ушао први. Тукли смо се с Турцима све од Прилепа, то ти је град Краљевића Марка, па све до Манастира, како Грци зову Битољ. Кад се бој завршио, из команде је речено, ви ћете ући први, заслужили сте. Били смо уморни као пси, знојави, блатњави, мокри, гладни. Но, кад победиш, све ти буде лако. Заборавиш на јад и муку. Грешна нам душа, заборавиш и на браћу која су погинула колико дан пре. Само у тих неколико сати. Пре и после не можеш. Пред очима ти је сваки од њих. Кад сте ишли на линију, док сте се шегачили и картали у одмору. Највише их се сећаш кад су падали покрај тебе.
Онда је у страну, готово нечујно, изговорио:
– За тебе Брано, за тебе Миле, за тебе Момчило, за тебе Павле – и тако све тише. Отчепио је пљоску и мало насуо на земљу, за спомен. Никад није пио из ње, само је намењивао друговима којих је са сваким новим ратиштем бивало мање и мање.
– Какав је Битољ, капетане? Је ли кô моја Сурдулица, а? Има ли тамо казанџија, бојаџија, поткивач? Има ли оних што раде слике, са оном скаламеријом великом, како се зову?
– Фотографи, Љубо. Има их. Један од њих, Манаки се зове, нас је све сликао кад смо улазили у варош. Кажу да је надалеко чувен. Има и казанџија, и бојаџија, и поткивача наравно, ко ће нам коњима обућу назути да њих нема. Битољ ти је, Љубо, велика паланка. Већа од твоје Сурдулице петнаестину-двадесетину пута.
– Немогуће, капетане, зафркаваш. То не може да буде.
– Може, може. У Битољу има цркава и џамија колико ти прстију имаш. И више од тога. А људи у чаршији редовним даном колико нема у Сурдулици кад је вашар.
– Ау – оте се момку. – Ћу отиднем једном у тај Битољ.
– Хоћеш, Љубо. Хоћеш. Имаш година таман колико да цели свет да окружиш, па да се вратиш кући и потанко испредаш шта си све видео. Слушаће те и поп и начелник, и деца у школи. Ко зна, можда баш зато нека сојка пристане да буде твоја жена. – Нови налет црвенила обојио је младићево лице.
– А откуда сад ви овде, капетане? Чуо сам од оних из првог батаљона да су ваши Ваљевчани горе према Швабама, како то вас да бутну на Власину? – Љупче је желео све да зна, па је теме мењао брже него што је корачао. А корачао је хитро.
– Каже се Ваљевци, момче. – Навику да исправе друге у вези с тим како се тачно зову житељи Ваљева имају од давнина.
– Видиш, Љубо… – Капетан га је тако звао јер је имао сина Љубисава. Малишана од две и по године. Ленка је занела кад се знало да ће бити рата с Турцима. Добили су га почетком 1913, неколико месеци пред Други балкански рат. Кад је добио наређење за полазак, пре двадесет дана, осећао се тешко и смушено. Као кад не можеш да дишеш од облачине пред кишу. Део њега је у овом момку из Сурдулице желео да препозна сина кад се једном замомчи јер је знао да се из рата можда неће вратити. Нити дочекати да венча сина, ни да уда три године старију ћерку Косану. – Ви овде кад пластите сено, кад копате кукуруз, кад петичите жито, можете ли сами? Ти и браћа, отац и матер?
– Јок, капетане. Заједно с комшије.
– Ето, као што позовеш суседе да ти помогну, па они дођу теби на мобу, а после ти њима, тако смо и ми дошли овде. Шваба је много, па је већина моје Дринске послата на Дунав, доле низ саму Мораву, али неко мора да држи Бугаре од вашег сурдуличког кукуруза, је л’ тако, Љубо?
– Јес’, капетане, али њих је много више него вас. Кô кад нас десет уђе у пшеницу, а класје кол’ко ’оћеш.
– Како ти то знаш – занимало је капетана.
– Па, видео сам својим очима. – Капетан није ни стигао да дода како, а Љупче је већ наставио: – Пре три дана сам ишао све до Паљу, да оставим крпче од моје сестре, много се разболела.
Официри су већ чули причу о древном манастиру Паљи, говорило се да је чудотворан. По излечење је најбоље ићи лично. Ако то није могуће, ваљало је однети комад тканине који припада болесном.
– Е, кад сам ишао и враћао се, све сам и’ видео. Много и’ има, капетане, трипут више него наших. Можда и више, ал’ нисам могао да се задржавам. Нањушило ме њи’ово керче кад сам ’тео да украдем комад ’леба из један шатор.
– Како му утече, Љубо? Војни пси нису обичне штивљаре.
– Бегам ја, он за мном. Бегам, бегам и кад ме стигао умор, стао сам и ударио керче с камиком у сапи. Побегао је брже него што сам ја од њега бегао.
– Алал ти вера. Ти си Љубо, победио у првој битки на овом фронту. Мораћемо да те одликујемо – нашалио се капетан.
– Зајебаваш капетане, зајебаваш. Видим ја. Ћу ти опростим ако ми даш једну цигару из ту твоју кутију.
– Може Љубо. После, кад се вратимо на положај. Сад смо им близу, не смемо да палимо пламен.
– Памти шта си обећао. Него, какви су Бугари, капетане? Мислим, у боју. Је л’ те стра’ од њи’?
– Е, да смо опет на Брегалници, лако бисмо. И онда их је било три на једног. И онда се знало да ће ударити и ударили су. Добри су војници, да будем поштен. Љуба се уозбиљи, бојазан му потамни лице. Ипак, ми смо још бољи. Данас бранимо наше, не отимамо туђе, а то ти, моја јуначино, вреди за три непријатеља. Младић се мало опорави.
– На Брегалници су тако јако ударили да Четврти умало није пропао. Онда је наступио мој Седамнаести и успели бисмо да их добијемо, али их је стигло још из позадине. Тад би цела наша Дринска дивизија нестала да није било Мораваца. Ух, кад се сетим да су нам дошли у добри час. Као да нас је Бог погледао. Дигли су нас из мртвих. Зато, Љубо, не брини, Седамнаести зна како с Бугарима.
– Јес’ капетане, али сад нема Моравске дивизије да ускочи, само ви.
– И то што кажеш. – Стигли су до мртве страже. Капетан је рекао лозинку.
Сели су на положај на врху голог брда. Кад је суочен с тескобом стварности, човек се теши ранијим успесима, па налази сличности како би себе оснажио у потреби да превагне и сада, у невољи. Погледао је у карту. Окренуо се Љупчету и свом подређеном официру:
– Цела карта ишарана ’ридима, ова ’рид, она ’рид. Наредниче, ово је Шојин ’рид, је л’ тако?
– Тако је, капетане –одговори Милан.
– Сећаш ли се како смо на Брегалници, на Средњем ’риду, разбијали Бугаре? Навалили су као Колубара у кишну јесен, али смо им дали по туру.
– Наравно да се сећам, капетане. Опет ћемо, ако бог да – гласно ће наредник.
– Ако бог да – понови капетан. – Ако бог да и јуначко срце. Него, Љубо, наредниче, ајде. Узми. Даде им по цигару, па запали свима тројици. Мрак је увелико пао. Под пламом шибице видела су им се лица. Два наборана и забринута. Стално по ратиштима, знају шта мора бити. Треће је лице гипко и оптимистично, невино у младости и непознању ужаса рата.
Дремеж су му развејали први зраци праскозорја. Зубато сунце, помислио је, баш оно зубато сунце о коме је учитељ давно причао. Давно, кад није знао како је у јесен под одећом топло, а хладно по лицу и надланицама.
Оставио је посилног да спава. Узео је бокал с водом. Умивао се полако. Тишина је била свуда, као у рану зору пред полазак у поље. У тај мах црвендаћ је слетео поред, на шибље.
– Где си ти, лепото. Види перје какво имаш – тепао је малој птици. Уто се сетио Канзила, на источном крају његове родне Маркове Цркве. Дотле су пуковску колону пратиле жене са децом. Дотле га је пратила његова Ленка. Ситнија растом, светлије пути, била је неретко јача, како жене и мајке умеју бити. Сада пак ломио ју је страх да га прати занавек. Гледала га ја кад је полазио у рат с Турцима. Потом у рат са Бугарима. Онда кад су Аустријанци напали. За разлику од многих, тифус су преживели сви. То ју је плашило. Сујеверни део ње се плашио да су порез Богу избегли превише пута.
Косану је водила са собом, док је малог Љубисава подигла у наручје, да га отац још једном види. Загрлио их је, пољубио, дао последње дукате које је имао уз себе.
– Лено, чувај децу. Косо, слушај мајку. И ти исто, црвендаћу – рекао је малиши – руменом од јутарње хладноће.
Загрували су топови. Почео је бугарски напад. Куцнуо је час да се плати порез Богу.