Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Слава Србину. Светозар Милетић”, Емилија Николић

Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Година 1826. била је врло значајна за српски народ. Решене су две велике бриге Срба. У Пешти је основана најзначајнија установа у Срба – Матица српска, а у Мошорину је рођен један од најзнаменитијих и најутицајнијих политичара и бораца за слободу и права српског народа – Светозар Милетић.

Светозар је рођен у радничкој породици, али је од најранијег детињства показивао изузетну оштроумност. По завршетку основне школе отац га је послао у Нови Сад да учи занат. На његову срећу, али и на срећу целог српског народа, његову даровитост је препознао кућни пријатељ и адвокат, Арон Малетин, који се залагао да Светозар пође у гимназију.

Током школовања Светозара су материјално помагали богати и племенити Срби. Након завршене новосадске гимназије уписује лицеј у Пожуну. Постаје најбољи ђак свог професора Људевита Штура, који је био вођа „свесловенске омладине” и који је имао велики утицај на Милетићева схватања, на његов рад и његову личност.

Године 1848. Милетић одлази на студије у Пешту. Тамо га затиче почетак грађанских револуција и бурних догађаја. Како Хабзбуршко царство није хтело да призна национална права другим народима који су живели у оквиру царства, дошло је до сукоба са Србима. Пешта није била сигурно место за Србе, па Милетић одлучује да се врати у родни крај. На путу до Мошорина, у месту Чуруг, среће Србе Крајишнике који се спремају за одлазак на фронт у Италију. У неверици посматра измучена српска лица која под наредбом и претњом морају за другога страдати. Осећао је да у њему нешто кључа и отпочиње заносни говор који одвраћа Србе од одласка на фронт. „Ко ће вашу децу хранити док се ви за туђу борите? Ко ће ваше стадо чувати док ви туђе од непријатеља браните? Ко ће се за вашу отаџбину борити ако ви за туђу изгинете? Ко ће, браћо моја, Српство чувати ако ви одете? Зато немојте ићи борити се под туђом командом, остајте овде и чувајте оно што је српско, оно што је ваше. Није Србин шака пиринча да га позоба свака врана!”

Чим је вест о овом догађају дошла до хабзбуршког двора, влада је наредила хитно хапшење Милетића. Али Милетић је имао велику подршку народа који га је штитио од хапшења и тако успева да дође до Сремских Карловаца.

Тамо присуствује једном од најзначајнијих догађаја у српској историји – Мајској скупштини. Дана 1. маја 1848. српски народ који је живео на територији аустријске царевине коначно је одлучио да не чека ничију милостињу и да сам контролише своју судбину. Створена је српска аутономна покрајина у оквиру Аустријског царства – Српска Војводина. Дотадашњи митрополит Јосиф Рајачић проглашен је патријархом и Сремски Карловци постали су седиште патријаршије. Мајска скупштина представља отпор српског народа, његову истрајност чак и у најтежим тренуцима јер наш народ је као птица феникс, када мисле да су га победили и уништили, он се диже из пепела још снажнији него пре. Милетић је после скупштине постао члан Главног одбора, али га патријарх Јосиф Рајачић шаље у Загреб. Његов задатак је био да придобије Хрвате као подршку. Ипак, ни после два месеца преговора није наишао на подршку Хрвата. Потпуно разочаран оваквим исходом, Милетић се враћа у Мошорин и не укључује се више у политичка збивања… за неко време. Следећих неколико година живи мирним и повученим животом обичног грађанина.

Иако су сви мислили да је с политиком раскрстио, он се полако али сигурно враћа у политички живот текстовима у „Србском дневнику”. Тамо пише и анализира актуелна политичка дешавања на Балкану и у целој Европи. Након распада Војводства Србије и Тамишког Баната, Милетић уочи Божића 1861. објављује текст „На Туциндан”: „Војводство је умрло, а такво какво је било ником није ни требало. Самим тим што је створено од стране аустријских власти и на територији на којој Срби нису били већински народ, није било од никакве користи и важности Србима, тако да оно за Србе није ни умрло. До Српске Војводине не треба се ићи преко цара, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима.” Овај веома смело написан текст унео је велику пометњу међу српским политичарима. Мишљења су била подељена, једни су се слагали са Милетићевим предлогом за сарадњу с Мађарима, док су други то оштро одбацивали.

Светозар Милетић 1861. постаје најмлађи градоначелник Новог Сада. Иако је његов мандат на том месту трајао релативно кратко, успео је да уради многе значајне ствари. Укинуо је немачку реалку, прогласио је српски језик званичним, залагао се за подизање Градске куће у српском делу града. Иако је имао апсолутну подршку народа, угарска влада га смењује са тог места (без основаног разлога), био је превелика претња за њихове интересе. То Милетића није зауставило, него га је чак и оснажило. Тако да он те исте бурне 1861. оснива први организовани национални покрет Срба у Аустријском царству – Српску народну слободоумну странку. Заступао је либералне идеје, те је често говорио: „Ми смо Срби, али и грађани.” Није се ту зауставио. Године 1866. оснива најутицајнији лист код Срба у Монархији – „Заставу”. У њој излазе многи значајни политички текстови. Већ 1867. он поново бива постављен на место градоначелника Новог Сада. Због својих деловања и утицаја угарске власти су га сматрале за озбиљну претњу, зато су га и суспендовали годину дана касније. Суспензија није била довољна да заустави Милетића и да га натера да се одрекне својих идеала. Мађари су решили да га уклоне са политичке сцене што је пре могуће. Или да бар покушају. Ухапшен је 1870. и у затвору је провео годину дана. То је било доба када је био најчувенији. Народ га је славио као хероја. Када је изашао из затвора приредили су му велики дочек, а Јова Змај је узвикивао: „Диж’те децу из колевке, да запамте његов лик!”

Милетић је наставио своје политичко деловање, које је сада проширио и ван царства, на све крајеве где живе Срби. Повод за то је био устанак у Херцеговини. Предлагао је да устаницима у Херцеговини помажу сви Срби, новчано и слањем добровољаца. Али власт у Аустроугарској је забрањивала сваку помоћ српским устаницима и наредила хапшење свих добровољаца. Милетић је у јеку ових догађаја, 1876, изабран за народног посланика у Угарском парламенту.

„У току само једног столећа стотине хиљада Јужних Словена, највише Срба, пало је за ослобођење Аустроугарске од Турака. На крвавим темељима подигнута је монархија, коју данас називају Аустроугарска. А када су наша браћа из Херцеговине решила да се отму из канџи вишевековног окупатора, и када су им браћа из Црне Горе и Србије притекла у помоћ, не само да се пропушта прилика да свој своме помогне него се то сада и забрањује. А наша уставна браћа, Мађари, који су на власти, константно нам се пењу уз грбину. Охолост у владању, господо, претходи суноврату и коначно – рату!”

Овај говор изазвао је бурне реакције свих слојева друштва. Мађарски државни врх био је бесан. Једне јулске ноћи на Милетићевим вратима појавио се државни тужилац с војском и налогом за његово хапшење. Народ је протестовао против његовог хапшења, а Милетић је мирно рекао: „Ако имају разлога, нека ми суде.” Мађари су сматрали да разлога и те како има, пошто је Милетић већ предуго превелика претња за њихове интересе, наређено је да се тај разлог пронађе. Држан је у истражном затвору годину и по дана, све до суђења јануара 1878. Тужбу против Милетића у име Угарске краљевине износио је доктор Бек:

„У име краљевине Угарске, пред његовим кривичним већем, подижем оптужницу против адвоката и доктора Светозара Милетића, за велеиздају коју је починио свесно и својевољно, против воље грађана Угарске, а и против воље народа припадника грчке источне цркве.”

„А зашто не изговорите име тог народа? То не тражим ја, то тражи историја! Изговорите! Изговорите име мога народа!”

Узвикивао је Милетић, кога су удаљили из суднице. Упркос сјајној одбрани Милетићевог адвоката Михаила Полит-Десанчића, који је доказао његову невиност, није много ствари могло да буде учињено у његову корист. Мађари су одлучили да га се реше. Осуђен је Светозар Милетић за „велеиздају” на пет година тамновања. У ствари, Мађари су га осудили за цео његов живот. Осудили су његову борбу за права и слободу његовог, српског, народа јер им је био превелики трн у оку. Након изрицања ове срамне пресуде Милетић је изјавио: „Ја сам само човек који је желео добро своме народу и никада зло туђем.” У затвору је малтретиран и психички и физички. Како несрећа никад не иде сама, један од његових најближих сарадника, Миша Димитријевић преузео је и потпуно преуредио Милетићеву „Заставу”. „Застава” уопште више није извештавала о Милетићевом тамновању, у њој више није било патриотских текстова, већ је Димитријевић настојао да се што више додвори властима. Због слабог здравственог стања Милетић је пуштен из затвора након три и по године робије. Народ му је опет приредио велики дочек. Одушевљено су га поздрављали и певали му: „Ни бриге те, сиви тићу, ми смо с тобом, Светозаре Милетићу! Кад извесни шалај куцне час, зови само, ево нас!”

Великани никада не умиру, они живе у успомени свога народа. Они нас уче да треба да се боримо за своје идеале и да будемо истрајни у тој борби. Милетићева борба означава целу једну еру, еру у којој је добробит народа био важнији од појединца. Он се за своје идеале и за свој народ борио током целог свог живота. Наша је дужност да никада не заборавимо наше претке који су се борили за права и слободу и који у тој борби нису поклекли ни под каквим околностима. Милетићева дела су остала у аманет будућим генерацијама да и они буду исти такви – слободоумни и истрајни. Слава Србину!

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу