Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

„Slava Srbinu. Svetozar Miletić”, Emilija Nikolić

Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Godina 1826. bila je vrlo značajna za srpski narod. Rešene su dve velike brige Srba. U Pešti je osnovana najznačajnija ustanova u Srba – Matica srpska, a u Mošorinu je rođen jedan od najznamenitijih i najuticajnijih političara i boraca za slobodu i prava srpskog naroda – Svetozar Miletić.

Svetozar je rođen u radničkoj porodici, ali je od najranijeg detinjstva pokazivao izuzetnu oštroumnost. Po završetku osnovne škole otac ga je poslao u Novi Sad da uči zanat. Na njegovu sreću, ali i na sreću celog srpskog naroda, njegovu darovitost je prepoznao kućni prijatelj i advokat, Aron Maletin, koji se zalagao da Svetozar pođe u gimnaziju.

Tokom školovanja Svetozara su materijalno pomagali bogati i plemeniti Srbi. Nakon završene novosadske gimnazije upisuje licej u Požunu. Postaje najbolji đak svog profesora Ljudevita Štura, koji je bio vođa „sveslovenske omladine” i koji je imao veliki uticaj na Miletićeva shvatanja, na njegov rad i njegovu ličnost.

Godine 1848. Miletić odlazi na studije u Peštu. Tamo ga zatiče početak građanskih revolucija i burnih događaja. Kako Habzburško carstvo nije htelo da prizna nacionalna prava drugim narodima koji su živeli u okviru carstva, došlo je do sukoba sa Srbima. Pešta nije bila sigurno mesto za Srbe, pa Miletić odlučuje da se vrati u rodni kraj. Na putu do Mošorina, u mestu Čurug, sreće Srbe Krajišnike koji se spremaju za odlazak na front u Italiju. U neverici posmatra izmučena srpska lica koja pod naredbom i pretnjom moraju za drugoga stradati. Osećao je da u njemu nešto ključa i otpočinje zanosni govor koji odvraća Srbe od odlaska na front. „Ko će vašu decu hraniti dok se vi za tuđu borite? Ko će vaše stado čuvati dok vi tuđe od neprijatelja branite? Ko će se za vašu otadžbinu boriti ako vi za tuđu izginete? Ko će, braćo moja, Srpstvo čuvati ako vi odete? Zato nemojte ići boriti se pod tuđom komandom, ostajte ovde i čuvajte ono što je srpsko, ono što je vaše. Nije Srbin šaka pirinča da ga pozoba svaka vrana!”

Čim je vest o ovom događaju došla do habzburškog dvora, vlada je naredila hitno hapšenje Miletića. Ali Miletić je imao veliku podršku naroda koji ga je štitio od hapšenja i tako uspeva da dođe do Sremskih Karlovaca.

Tamo prisustvuje jednom od najznačajnijih događaja u srpskoj istoriji – Majskoj skupštini. Dana 1. maja 1848. srpski narod koji je živeo na teritoriji austrijske carevine konačno je odlučio da ne čeka ničiju milostinju i da sam kontroliše svoju sudbinu. Stvorena je srpska autonomna pokrajina u okviru Austrijskog carstva – Srpska Vojvodina. Dotadašnji mitropolit Josif Rajačić proglašen je patrijarhom i Sremski Karlovci postali su sedište patrijaršije. Majska skupština predstavlja otpor srpskog naroda, njegovu istrajnost čak i u najtežim trenucima jer naš narod je kao ptica feniks, kada misle da su ga pobedili i uništili, on se diže iz pepela još snažniji nego pre. Miletić je posle skupštine postao član Glavnog odbora, ali ga patrijarh Josif Rajačić šalje u Zagreb. Njegov zadatak je bio da pridobije Hrvate kao podršku. Ipak, ni posle dva meseca pregovora nije naišao na podršku Hrvata. Potpuno razočaran ovakvim ishodom, Miletić se vraća u Mošorin i ne uključuje se više u politička zbivanja… za neko vreme. Sledećih nekoliko godina živi mirnim i povučenim životom običnog građanina.

Iako su svi mislili da je s politikom raskrstio, on se polako ali sigurno vraća u politički život tekstovima u „Srbskom dnevniku”. Tamo piše i analizira aktuelna politička dešavanja na Balkanu i u celoj Evropi. Nakon raspada Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata, Miletić uoči Božića 1861. objavljuje tekst „Na Tucindan”: „Vojvodstvo je umrlo, a takvo kakvo je bilo nikom nije ni trebalo. Samim tim što je stvoreno od strane austrijskih vlasti i na teritoriji na kojoj Srbi nisu bili većinski narod, nije bilo od nikakve koristi i važnosti Srbima, tako da ono za Srbe nije ni umrlo. Do Srpske Vojvodine ne treba se ići preko cara, već kroz saradnju i dogovor sa Mađarima.” Ovaj veoma smelo napisan tekst uneo je veliku pometnju među srpskim političarima. Mišljenja su bila podeljena, jedni su se slagali sa Miletićevim predlogom za saradnju s Mađarima, dok su drugi to oštro odbacivali.

Svetozar Miletić 1861. postaje najmlađi gradonačelnik Novog Sada. Iako je njegov mandat na tom mestu trajao relativno kratko, uspeo je da uradi mnoge značajne stvari. Ukinuo je nemačku realku, proglasio je srpski jezik zvaničnim, zalagao se za podizanje Gradske kuće u srpskom delu grada. Iako je imao apsolutnu podršku naroda, ugarska vlada ga smenjuje sa tog mesta (bez osnovanog razloga), bio je prevelika pretnja za njihove interese. To Miletića nije zaustavilo, nego ga je čak i osnažilo. Tako da on te iste burne 1861. osniva prvi organizovani nacionalni pokret Srba u Austrijskom carstvu – Srpsku narodnu slobodoumnu stranku. Zastupao je liberalne ideje, te je često govorio: „Mi smo Srbi, ali i građani.” Nije se tu zaustavio. Godine 1866. osniva najuticajniji list kod Srba u Monarhiji – „Zastavu”. U njoj izlaze mnogi značajni politički tekstovi. Već 1867. on ponovo biva postavljen na mesto gradonačelnika Novog Sada. Zbog svojih delovanja i uticaja ugarske vlasti su ga smatrale za ozbiljnu pretnju, zato su ga i suspendovali godinu dana kasnije. Suspenzija nije bila dovoljna da zaustavi Miletića i da ga natera da se odrekne svojih ideala. Mađari su rešili da ga uklone sa političke scene što je pre moguće. Ili da bar pokušaju. Uhapšen je 1870. i u zatvoru je proveo godinu dana. To je bilo doba kada je bio najčuveniji. Narod ga je slavio kao heroja. Kada je izašao iz zatvora priredili su mu veliki doček, a Jova Zmaj je uzvikivao: „Diž’te decu iz kolevke, da zapamte njegov lik!”

Miletić je nastavio svoje političko delovanje, koje je sada proširio i van carstva, na sve krajeve gde žive Srbi. Povod za to je bio ustanak u Hercegovini. Predlagao je da ustanicima u Hercegovini pomažu svi Srbi, novčano i slanjem dobrovoljaca. Ali vlast u Austrougarskoj je zabranjivala svaku pomoć srpskim ustanicima i naredila hapšenje svih dobrovoljaca. Miletić je u jeku ovih događaja, 1876, izabran za narodnog poslanika u Ugarskom parlamentu.

„U toku samo jednog stoleća stotine hiljada Južnih Slovena, najviše Srba, palo je za oslobođenje Austrougarske od Turaka. Na krvavim temeljima podignuta je monarhija, koju danas nazivaju Austrougarska. A kada su naša braća iz Hercegovine rešila da se otmu iz kandži viševekovnog okupatora, i kada su im braća iz Crne Gore i Srbije pritekla u pomoć, ne samo da se propušta prilika da svoj svome pomogne nego se to sada i zabranjuje. A naša ustavna braća, Mađari, koji su na vlasti, konstantno nam se penju uz grbinu. Oholost u vladanju, gospodo, prethodi sunovratu i konačno – ratu!”

Ovaj govor izazvao je burne reakcije svih slojeva društva. Mađarski državni vrh bio je besan. Jedne julske noći na Miletićevim vratima pojavio se državni tužilac s vojskom i nalogom za njegovo hapšenje. Narod je protestovao protiv njegovog hapšenja, a Miletić je mirno rekao: „Ako imaju razloga, neka mi sude.” Mađari su smatrali da razloga i te kako ima, pošto je Miletić već predugo prevelika pretnja za njihove interese, naređeno je da se taj razlog pronađe. Držan je u istražnom zatvoru godinu i po dana, sve do suđenja januara 1878. Tužbu protiv Miletića u ime Ugarske kraljevine iznosio je doktor Bek:

„U ime kraljevine Ugarske, pred njegovim krivičnim većem, podižem optužnicu protiv advokata i doktora Svetozara Miletića, za veleizdaju koju je počinio svesno i svojevoljno, protiv volje građana Ugarske, a i protiv volje naroda pripadnika grčke istočne crkve.”

„A zašto ne izgovorite ime tog naroda? To ne tražim ja, to traži istorija! Izgovorite! Izgovorite ime moga naroda!”

Uzvikivao je Miletić, koga su udaljili iz sudnice. Uprkos sjajnoj odbrani Miletićevog advokata Mihaila Polit-Desančića, koji je dokazao njegovu nevinost, nije mnogo stvari moglo da bude učinjeno u njegovu korist. Mađari su odlučili da ga se reše. Osuđen je Svetozar Miletić za „veleizdaju” na pet godina tamnovanja. U stvari, Mađari su ga osudili za ceo njegov život. Osudili su njegovu borbu za prava i slobodu njegovog, srpskog, naroda jer im je bio preveliki trn u oku. Nakon izricanja ove sramne presude Miletić je izjavio: „Ja sam samo čovek koji je želeo dobro svome narodu i nikada zlo tuđem.” U zatvoru je maltretiran i psihički i fizički. Kako nesreća nikad ne ide sama, jedan od njegovih najbližih saradnika, Miša Dimitrijević preuzeo je i potpuno preuredio Miletićevu „Zastavu”. „Zastava” uopšte više nije izveštavala o Miletićevom tamnovanju, u njoj više nije bilo patriotskih tekstova, već je Dimitrijević nastojao da se što više dodvori vlastima. Zbog slabog zdravstvenog stanja Miletić je pušten iz zatvora nakon tri i po godine robije. Narod mu je opet priredio veliki doček. Oduševljeno su ga pozdravljali i pevali mu: „Ni brige te, sivi tiću, mi smo s tobom, Svetozare Miletiću! Kad izvesni šalaj kucne čas, zovi samo, evo nas!”

Velikani nikada ne umiru, oni žive u uspomeni svoga naroda. Oni nas uče da treba da se borimo za svoje ideale i da budemo istrajni u toj borbi. Miletićeva borba označava celu jednu eru, eru u kojoj je dobrobit naroda bio važniji od pojedinca. On se za svoje ideale i za svoj narod borio tokom celog svog života. Naša je dužnost da nikada ne zaboravimo naše pretke koji su se borili za prava i slobodu i koji u toj borbi nisu poklekli ni pod kakvim okolnostima. Miletićeva dela su ostala u amanet budućim generacijama da i oni budu isti takvi – slobodoumni i istrajni. Slava Srbinu!

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu