Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
У круговима историчара можемо чути израз дуги XIX век, који означава временски период од Француске револуције 1789. године па све до Великог рата 1914. године. Заиста један турбулентан период за све народе у Европи који су у романтичарском духу кренули у изградњу државних институција које би за циљ имале да штите грађане различитих националности и вероисповести од разних злоупотреба. Народи у Европи траже да се изјашњавају слободно, без последица, на свом матерњем језику, да проповедају своју веру и да буду припадници различитих политичких идеологија. Последњи аустријско-турски рат довео је до српског националног препорода који је трајао од 1788. године па до револуционарних дана 1848. године. Услед овог рата дошло је до значајне сарадње Срба преко река Саве и Дунава, било је и доста досељеника, само у првој години рата на хабзбуршком тлу нашло се 100.000 избеглица[1]. Ипак, било је и обрнутих примера.[2]
Национални препород балканских народа био је праћен продором модерних европских идеја либерализма, грађанских права, демократских и хришћанских вредности, подстакнутим развојем националних буржоазија на овим просторима. Свеобухватне друштвене, економске и културне прилике утицале су на развој националних идеологија, формулисање далекосежних политичких и државних програма. Први значајан политички и државни програм који је формулисао однос Кнежевине Србије према великим силама, суседима, али и српском народу ван граница кнежевине, било је Гарашаниново Начертаније из 1844. године. Ослобађање и уједињење Срба и јужнословенских народа одвијало би се с циљем очувања идентитета, али и одупирања великим силама у ширењу утицаја и интереса на Балкану. С тога је Илија Гарашанин у Начертанију за Србе који су се налазили под јурисдикцијом династије Хабзбурга тражио појачану бригу од стране матичне државе у очувању националног права и осећања. Истовремено, и други балкански народи почели су формулисати своје политичке и државне програме. Како би ови програми били и општеприхваћени од одређене групе народа под Хабзбурзима, почињу да се формирају и тајне организације које су имали револуционарни и национални карактер[3]. Чланови ових организација вршили су агитацију међу грађанима и припремали их за општенационални ослободилачки покрет на Балкану. Освешћивање потлаченог народа о свом идентитету, о својим правима, о подршци матичне државе, о трулом феудалном систему који је на издисају, било је припрема грађана на револуционарне дане из 1848–1849. године.
Управо из ових разлога и Срби и Румуни били су онемогућени од стране великих сила да повежу своје покрете у борби против Османске империје јер би истовремено представљали опасност и по интерес великих сила на чијој су територији и живели. У томе је предњачила Аустрија, која се залагала за очување статуса кво на Балкану након 1849. године. У ово доба у Хабзбуршкој монархији настаје мит о непосредној револуционарној опасности од стране јужнословенских народа предвођени Србима. Аустријски министар спољних послова гроф Буол-Шауенштајн творац је оптужбе на рачун Срба да желе да створе „Велику Србију”. Овај термин служио је за стварање фобије од Срба, међу другим народима у оквиру царства. Источно питање у наредним деценијама улазило је у још дубље противречности великих сила, али Срби, као и Румуни, били су одлучни, стрпљиви и уједињени у остваривању свог циља, с вером у Бога.
Револуционарни дух који је харао Европом заразио је и немађарски народ на тлу јужне Угарске. Како би се изборили за своја основна права да уче, читају и пишу на матерњем језику, да слободно проповедају своју веру, да напредују у служби без обзира на националност, Срби, Румуни и Словаци били су принуђени на сарадњу. Велике су се борбе водиле на тлу јужне Угарске између мађарског и немађарског становништва. Снага многобројног српског живља који је добио и подршку матичне државе огледа се великим успесима који су резултирали сазивањем Мајске скупштине. Мајска скупштина представља место где су српске духовне, политичке и академске елите у идеји Српске Војводине градиле државност на тлу Хабзбуршке монархије. Револуционарни дани 1848–1849. године подигли су европске народе на борбу за своја грађанска и национална права, као и реформу застарелог феудалног система. Ова питања потегли су и Срби на територији тадашње јужне Угарске. На Мајској скупштини одржаној 1–3. маја по јулијанском, односно 13–15. маја 1848. године по грегоријанском календару, окупљени представници српског народа прогласили су Српску Војводину као посебну аутономну територију у јужној Угарској. За српског војводу изабран је граничарски пуковник Стеван Шупљикац. Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а митрополит карловачки Јосиф Рајачић проглашен је за српског патријарха. После угушења мађарске револуције, хабзбуршки цар Франц Јозеф Први прогласио је оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната, које је обухватало територију Баната, Бачке, Барање и Срема. Оно је била административно-територијална јединица у централизованој и апсолутистички уређеној држави у периоду од 1849. до 1860. године.
Међутим, права немађарског становништва поново се погоршавају од 1861. године, када се ова аутономна област укида од стране аустријског цара. Ближа и тешња сарадња Беча и Пеште, која је довела до стварања нове државе Аустроугарске, поново је свела на грађане другог реда ове земље Србе, Румуне, Словаке и све друге народе којима матерњи језици нису били мађарски и немачки. У ово доба највећи борци за равноправност, за слободу, за једнаке могућности свих грађана Хабзбуршке монархије без обзира на веру, језик и националност били су Светозар Милетић, Михајло Полит-Десанчић и Јаша Томић. Они су се борили за права православног живља унутар Аустроугарске. Бечки двор је играо своју игру, користећи немађарске народе само као средство за своје циљеве, а потом их остављајући мађарским властима на милост и немилост. Тадашња интелигенција младих, виспрених људи увидела је да ако жели да избори бољи положај свих немађарских народа морају међусобно сарађивати и помагати се у политичким пословима, како би преко институција и законодавних тела усвајали законе који би штитили и бранили немађарско становништво од злоупотребе већинског народа. Ово је прича управо о једном румунском политичару, који је тесно сарађивао са др Михајлом Полит-Десанчићем и Светозаром Милетићем. Заједнички су се борили против покушаја мађаризације припадника мањина на територији јужне Угарске. Реч је о Вићентију Бабешу, који је рођен 1821. године у Ходоњи, месту удаљеном 20 километара од Темишвара. Школовао се у Темишвару, Сегедину и Сремским Карловцима. Богословију је завршио у Араду, а право у Пешти. У једном периоду био је школски надзорник у окрузима јужне Угарске, као и саветник Касационог суда. Бабеш је 1866. године изабран за члана утемељача Румунске академије наука. Савршено је говорио српски језик, поред румунског. Он се борио за стицање политичких и културних права Румуна у Хабзбуршкој монархији. Средином шездесетих година XIX века објавио је књигу „Питање језика и националности у Аустрији”, која га је изнедрила у политичким круговима на тлу Хабзбуршке монархије. Своје текстове објављивао је у бечким новинама „Пчела”, чији је уредник био један краћи период. До јачања српско-румунске политичке сарадње у XIX веку дошло је после Аустро-угарске нагодбе 1867. године. Сарадња је отпочела Српско-румунским нацртом – текстом који су сачинили представници Срба и Румуна, Светозар Милетић и Вићентије Бабеш[4]. Као посланик у угарском парламенту водио је жестоку борбу против Закона националности из 1868. године, којим се тежило ка потчињавању националних мањина Мађарима. Отуда проистиче сарадња са српским политичарима тог времена са овог простора. У то доба била је успостављена савршена солидарност између Румуна и Срба, нарочито у доба Колмана Тисе, када се број српских посланика смањио на три, а румунских на два. Бабеш је у зиму 1873. године из Будимпеште дошао у Панчево како би упркос хладноћи и мађарском полицијском часу агитовао у околним румунским местима за српске посланике. Исто је урадио и у Белој Цркви 1887. године. Тада је тражио у околним румунским местима подршку за посланичког кандидата Полит-Десанчића. Иако је блиско сарађивао са Србима, Вићентије Бабеш се борио и успео је да оствари јерихејско издвајање православне румунске цркве од Карловачке јурисдикције 1864. године. Тада су банатски Румуни изашли из врховне црквене власти Карловачке јерархије и ступили под окриље новоосноване Ердељске румунске митрополије. По повлачењу из политичког живота у последњој деценији XIX века, посветио се историјским студијама. Написао је црквену историју, која је остала у рукопису. Преминуо је 3. II 1907. године у Будимпешти, у својој осамдесет и шестој години. Вест о смрти овог знаменитог Банаћанина и пријатеља српског народа пренео је и новосадски лист „Браник” у свом броју 6. II 1907. године.
[1] Славко Гавриловић, „Ка српској револуцији”, 372–375.
[2] Прота Матија Ненадовић, „Мемоари”, 59.
[3] Чедомир Попов, „Источно питање и српска револуција 1804–1918”, Београд, 2008, стр. 75–107.
[4] Ђурђијана Јовановић, „Инструменти подршке културном стваралаштву Срба у региону 2004–2010”, Министарство културе, информисања и информационог друштва Републике Србије, 2004, стр. 126–127.