Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Srđan Jovanović
Porez Bogu
17–18. oktobar 1915.
– Je li, kapetane, ’oće li ovi Bugari da udare po nama ili neće, a? – pitao je Ljupče, momak iz obližnjeg sela. Sam se javio da bude pri vojsci, da pomogne.
Ja, šta bi drugo! Nisu mutavi, znaju da je sad prilika da se ovajde. Oči im gladne naše zemlje, još sad kad se bijemo sa Švabama… Mi smo ti sad, moj Ljubo, vezanih ruku kao za Materice i Oce, a oni bi…
– …Sve da uzmu, oči im ispale – Ljupče nezgrapno upade u reč. Namah se postideo, ali se brzo otresao srama, ponosan što razume šta se zbiva. Radoznale prirode, običavao je da govori bez ustezanja, ali i da dela. Imao je samo sedamnaest godina. To ga nije sprečilo da se prijavi da pomogne vojsci, uprkos protivljenju oca. Komandi odreda bio je dobrodošao jer je znao okolni teren, što se kaže, u po dana, u po noći. Vitak kao grana, blago povijen, znao je svaku bogazu s one strane Blata, daleko iza karaule. Tako se bar hvalio.
– Ljupče! Gde si, plavi đavole! Idemo da vidimo šta rabotaju naši Bugari – malo naredi, malo zapita kapetan druge klase Vojislav Jovanović. Srednjeg stasa i crne sjajne kose, odavno već sviknut na rat, držao se uspravno. Pre mesec i po dana ušao je u trideset treću godinu. Osećao se pak kao da je prošao trideset i tri života.
– Hoću, gosn kapetane, začas, samo da uvežem gaće. Uhvatiste me baš kad sam… – Zastade, beše mu neprijatno. Crveni bič ošinuo ga je popreko pegica, sa obe strane nosa.
– Ajde, ajde, plakni ruke i trk! Dok ti završiš, eto ti Bugara kod nas za kazanom – našalio se kapetan. Osmeh mu je zategao desni obraz nagore. – Svaki čas je dragocen, a noć ne traje u beskraj – dodao je, sada već strogim glasom.
Razgovarali su tiho, koliko da samo jedan drugog čuju, i hodali oprezno, kao lija oko kokošinjca. – Da te pitam, kapetane, je l’ to tvoje Valjevo blizu Bitolja?
– Bre, Ljubo, sad si lupio i ostao živ. Od Valjeva do Bitolja ima, brat bratu, dvadeset dana hoda. Možda i više.
– Što onda zovu tvoj puk Bitoljski? Ne razbiram, zaturi šubaru unazad, pa se počeša levom rukom, preko glave, pa iznad desnog uha.
– Aaa, to… To ti je, moj Ljupče, zato što je Sedamnaesti puk u Bitolj ušao prvi. Tukli smo se s Turcima sve od Prilepa, to ti je grad Kraljevića Marka, pa sve do Manastira, kako Grci zovu Bitolj. Kad se boj završio, iz komande je rečeno, vi ćete ući prvi, zaslužili ste. Bili smo umorni kao psi, znojavi, blatnjavi, mokri, gladni. No, kad pobediš, sve ti bude lako. Zaboraviš na jad i muku. Grešna nam duša, zaboraviš i na braću koja su poginula koliko dan pre. Samo u tih nekoliko sati. Pre i posle ne možeš. Pred očima ti je svaki od njih. Kad ste išli na liniju, dok ste se šegačili i kartali u odmoru. Najviše ih se sećaš kad su padali pokraj tebe.
Onda je u stranu, gotovo nečujno, izgovorio:
– Za tebe Brano, za tebe Mile, za tebe Momčilo, za tebe Pavle – i tako sve tiše. Otčepio je pljosku i malo nasuo na zemlju, za spomen. Nikad nije pio iz nje, samo je namenjivao drugovima kojih je sa svakim novim ratištem bivalo manje i manje.
– Kakav je Bitolj, kapetane? Je li kô moja Surdulica, a? Ima li tamo kazandžija, bojadžija, potkivač? Ima li onih što rade slike, sa onom skalamerijom velikom, kako se zovu?
– Fotografi, Ljubo. Ima ih. Jedan od njih, Manaki se zove, nas je sve slikao kad smo ulazili u varoš. Kažu da je nadaleko čuven. Ima i kazandžija, i bojadžija, i potkivača naravno, ko će nam konjima obuću nazuti da njih nema. Bitolj ti je, Ljubo, velika palanka. Veća od tvoje Surdulice petnaestinu-dvadesetinu puta.
– Nemoguće, kapetane, zafrkavaš. To ne može da bude.
– Može, može. U Bitolju ima crkava i džamija koliko ti prstiju imaš. I više od toga. A ljudi u čaršiji redovnim danom koliko nema u Surdulici kad je vašar.
– Au – ote se momku. – Ću otidnem jednom u taj Bitolj.
– Hoćeš, Ljubo. Hoćeš. Imaš godina taman koliko da celi svet da okružiš, pa da se vratiš kući i potanko ispredaš šta si sve video. Slušaće te i pop i načelnik, i deca u školi. Ko zna, možda baš zato neka sojka pristane da bude tvoja žena. – Novi nalet crvenila obojio je mladićevo lice.
– A otkuda sad vi ovde, kapetane? Čuo sam od onih iz prvog bataljona da su vaši Valjevčani gore prema Švabama, kako to vas da butnu na Vlasinu? – Ljupče je želeo sve da zna, pa je teme menjao brže nego što je koračao. A koračao je hitro.
– Kaže se Valjevci, momče. – Naviku da isprave druge u vezi s tim kako se tačno zovu žitelji Valjeva imaju od davnina.
– Vidiš, Ljubo… – Kapetan ga je tako zvao jer je imao sina Ljubisava. Mališana od dve i po godine. Lenka je zanela kad se znalo da će biti rata s Turcima. Dobili su ga početkom 1913, nekoliko meseci pred Drugi balkanski rat. Kad je dobio naređenje za polazak, pre dvadeset dana, osećao se teško i smušeno. Kao kad ne možeš da dišeš od oblačine pred kišu. Deo njega je u ovom momku iz Surdulice želeo da prepozna sina kad se jednom zamomči jer je znao da se iz rata možda neće vratiti. Niti dočekati da venča sina, ni da uda tri godine stariju ćerku Kosanu. – Vi ovde kad plastite seno, kad kopate kukuruz, kad petičite žito, možete li sami? Ti i braća, otac i mater?
– Jok, kapetane. Zajedno s komšije.
– Eto, kao što pozoveš susede da ti pomognu, pa oni dođu tebi na mobu, a posle ti njima, tako smo i mi došli ovde. Švaba je mnogo, pa je većina moje Drinske poslata na Dunav, dole niz samu Moravu, ali neko mora da drži Bugare od vašeg surduličkog kukuruza, je l’ tako, Ljubo?
– Jes’, kapetane, ali njih je mnogo više nego vas. Kô kad nas deset uđe u pšenicu, a klasje kol’ko ’oćeš.
– Kako ti to znaš – zanimalo je kapetana.
– Pa, video sam svojim očima. – Kapetan nije ni stigao da doda kako, a Ljupče je već nastavio: – Pre tri dana sam išao sve do Palju, da ostavim krpče od moje sestre, mnogo se razbolela.
Oficiri su već čuli priču o drevnom manastiru Palji, govorilo se da je čudotvoran. Po izlečenje je najbolje ići lično. Ako to nije moguće, valjalo je odneti komad tkanine koji pripada bolesnom.
– E, kad sam išao i vraćao se, sve sam i’ video. Mnogo i’ ima, kapetane, triput više nego naših. Možda i više, al’ nisam mogao da se zadržavam. Nanjušilo me nji’ovo kerče kad sam ’teo da ukradem komad ’leba iz jedan šator.
– Kako mu uteče, Ljubo? Vojni psi nisu obične štivljare.
– Begam ja, on za mnom. Begam, begam i kad me stigao umor, stao sam i udario kerče s kamikom u sapi. Pobegao je brže nego što sam ja od njega begao.
– Alal ti vera. Ti si Ljubo, pobedio u prvoj bitki na ovom frontu. Moraćemo da te odlikujemo – našalio se kapetan.
– Zajebavaš kapetane, zajebavaš. Vidim ja. Ću ti oprostim ako mi daš jednu cigaru iz tu tvoju kutiju.
– Može Ljubo. Posle, kad se vratimo na položaj. Sad smo im blizu, ne smemo da palimo plamen.
– Pamti šta si obećao. Nego, kakvi su Bugari, kapetane? Mislim, u boju. Je l’ te stra’ od nji’?
– E, da smo opet na Bregalnici, lako bismo. I onda ih je bilo tri na jednog. I onda se znalo da će udariti i udarili su. Dobri su vojnici, da budem pošten. Ljuba se uozbilji, bojazan mu potamni lice. Ipak, mi smo još bolji. Danas branimo naše, ne otimamo tuđe, a to ti, moja junačino, vredi za tri neprijatelja. Mladić se malo oporavi.
– Na Bregalnici su tako jako udarili da Četvrti umalo nije propao. Onda je nastupio moj Sedamnaesti i uspeli bismo da ih dobijemo, ali ih je stiglo još iz pozadine. Tad bi cela naša Drinska divizija nestala da nije bilo Moravaca. Uh, kad se setim da su nam došli u dobri čas. Kao da nas je Bog pogledao. Digli su nas iz mrtvih. Zato, Ljubo, ne brini, Sedamnaesti zna kako s Bugarima.
– Jes’ kapetane, ali sad nema Moravske divizije da uskoči, samo vi.
– I to što kažeš. – Stigli su do mrtve straže. Kapetan je rekao lozinku.
Seli su na položaj na vrhu golog brda. Kad je suočen s teskobom stvarnosti, čovek se teši ranijim uspesima, pa nalazi sličnosti kako bi sebe osnažio u potrebi da prevagne i sada, u nevolji. Pogledao je u kartu. Okrenuo se Ljupčetu i svom podređenom oficiru:
– Cela karta išarana ’ridima, ova ’rid, ona ’rid. Naredniče, ovo je Šojin ’rid, je l’ tako?
– Tako je, kapetane –odgovori Milan.
– Sećaš li se kako smo na Bregalnici, na Srednjem ’ridu, razbijali Bugare? Navalili su kao Kolubara u kišnu jesen, ali smo im dali po turu.
– Naravno da se sećam, kapetane. Opet ćemo, ako bog da – glasno će narednik.
– Ako bog da – ponovi kapetan. – Ako bog da i junačko srce. Nego, Ljubo, naredniče, ajde. Uzmi. Dade im po cigaru, pa zapali svima trojici. Mrak je uveliko pao. Pod plamom šibice videla su im se lica. Dva naborana i zabrinuta. Stalno po ratištima, znaju šta mora biti. Treće je lice gipko i optimistično, nevino u mladosti i nepoznanju užasa rata.
Dremež su mu razvejali prvi zraci praskozorja. Zubato sunce, pomislio je, baš ono zubato sunce o kome je učitelj davno pričao. Davno, kad nije znao kako je u jesen pod odećom toplo, a hladno po licu i nadlanicama.
Ostavio je posilnog da spava. Uzeo je bokal s vodom. Umivao se polako. Tišina je bila svuda, kao u ranu zoru pred polazak u polje. U taj mah crvendać je sleteo pored, na šiblje.
– Gde si ti, lepoto. Vidi perje kakvo imaš – tepao je maloj ptici. Uto se setio Kanzila, na istočnom kraju njegove rodne Markove Crkve. Dotle su pukovsku kolonu pratile žene sa decom. Dotle ga je pratila njegova Lenka. Sitnija rastom, svetlije puti, bila je neretko jača, kako žene i majke umeju biti. Sada pak lomio ju je strah da ga prati zanavek. Gledala ga ja kad je polazio u rat s Turcima. Potom u rat sa Bugarima. Onda kad su Austrijanci napali. Za razliku od mnogih, tifus su preživeli svi. To ju je plašilo. Sujeverni deo nje se plašio da su porez Bogu izbegli previše puta.
Kosanu je vodila sa sobom, dok je malog Ljubisava podigla u naručje, da ga otac još jednom vidi. Zagrlio ih je, poljubio, dao poslednje dukate koje je imao uz sebe.
– Leno, čuvaj decu. Koso, slušaj majku. I ti isto, crvendaću – rekao je mališi – rumenom od jutarnje hladnoće.
Zagruvali su topovi. Počeo je bugarski napad. Kucnuo je čas da se plati porez Bogu.