Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Tijana Perišić
U mraku, 1961. godine
Hladno februarsko jutro. Sonatu tišine pod sivim zagrebačkim nebom, pre samog svitanja, remeti jedino zvuk bljuzgavice, pod mojim, skoro raspalim, cipelama. Ne krivim cipele, prevalile su sa mnom veliki put, otkad sam se, kao udovica, preselila iz Beograda u Zagreb kod porodice moga muža, koga je odavno pojeo mrak. Mrak o kome se ne govori, jer on dolazi iznenada, prizvan samim svojim pomenom, i za sobom ostavlja beznađe i prazninu.
Bila sam primorana da sa takvom svirepom istinom odmalena suočim svog sina, jedino što mi je od mog supruga, koga je pojelo ono o čemu se ne priča, ostalo. Na svu sreću, prihvatio je to kao opštu kauzalnost i moranje.
Zbog njega sam, dakle, prihvatila da preuzmem na sebe staru krčmu na periferiji Zagreba, o kojoj roditelji mog supruga nisu mogli da vode računa. Izgledala je, u to doba, kao svaka krčma, decenijama nepromenjena, boravište onih slučajnih prolaznika koji u nju dolaze da bi se ugrejali od oštre zime. Bila je, između ostalog, i utočište pesnika, koji su se u njoj nalazili, veselili, polemisali o raznim političkim, umetničkim i filozofskim temama. Nisam se često udubljivala u njihove razgovore, bavila sam se svojim sinom, koga sam često vodila sa sobom u krčmu. Voleo je prostranstvo iza krčme oivičeno šumama, na čijem se središtu nalazila vrba, dovoljno visoka da se može penjati na nju, a opet, pristupačna petogodišnjem detetu. Imala je, istina, tanane grane, takve da ih je mogao obaviti u potpunosti svojom ručicom, i jake toliko da mogu podneti samo njegovu težinu.
Stalni gosti, o kojima nisam znala ništa osim toga da su, evidentno, nacionalisti koji su svake večeri dolazili i pričali dugo o istoriji svoje domovine, kao da je jedina na svetu vredna poštovanja i pomena. Iz njihovog razgovora nikada nisam mogla da naslutim čime su se bavili, nosili su odela i uvek napuštali kafanu trezveno, i na neki način, dostojanstveno. Svakoga jutra donosili su slatkiše od sladića za mog sina, mislim, u znak zahvalnosti jer se nikada nisam petljala u njihove razgovore, toliko da možda nisu ni znali moje poreklo.
Odnedavno se društvu pesnika koji su zauzimali sto u suprotnom uglu od prethodno pomenutih stalnih gostiju pridružio i poznati srpski pesnik Branko Miljković. Dolazio je večito razdragan i pun volje za životom, i višesatnim razgovorima o poeziji, umetnosti i svojoj životnoj filozofiji. Bio je, moglo se čuti, vešt govornik, koji, za razliku od mene, nije krio svoj identitet, već se njime ponosio. Još sa njegovim prvim dolaskom na licima uobičajenih gostiju javila se određena uštogljenost, i njihova tamna odela prvi put su, umesto dosadašnje elegancije, odavala dozu straha i ozbiljnosti.
Mladi pesnik je ove večeri, čini se, došao sa određenim žarom u pogledu, užurbano uputio srdačan pozdrav svima prisutnima i seo za svoj sto, ovoga puta samo sa jednim prijateljem. Naručio je odmah svoje uobičajeno piće, i nije se mogao suzdržati ni toliko da se udaljim od stola, a već je iz svoje tašne izvadio rukopise, razne isečke iz novina i zapise. Primetilo se za stolom u suprotnom uglu određeno komešanje, ali ništa što bi iz bilo kog razloga omelo pesnika u iznošenju svojih ideja svom prijatelju. Govorio je oštro, vatreno, njegove su reči bile poput strela, od kojih je svaka pogađala cilj, onaj koji je on zamislio u svojoj glavi. Probijala sam se između stolova, koji su se, polako, kako je padao mrak, popunjavali prolaznicima koji su svraćali da se ugreju do stola pesnika i njegovog prijatelja. Prilazeći mu, iza leđa, načula sam deo njegovog monologa, pomenuo je ime onoga o kome se ne priča bez preke potrebe, i koji se pominje isključivo iz dobrih namera. Na stolu je bio isečak iz novina, na čijoj se slici nalazilo lice o kome je govorio. Sumanuto sam skrenula pogled sa njega, kao da će me, ako ga pogledam u oči, bez obzira na to što je samo na papiru, pojesti mrak. Govorio je nešto o njegovom poreklu. Smatrao je, dakle, da ga treba ispitati, i pričao o sebi kao o narodnom heroju koji će počiniti to kontroverzno i, koliko hrabro, toliko i sumanuto, delo.
U povratku sam izbegavala upitne poglede svojih stalnih gostiju, koje sam osećala poput igala koje me probadaju. U svojim crnim odelima izgledali su ozbiljnije nego ikada, i prvi put u mojim očima dobili su dimenziju sumnjivih ljudi. Prvi put otkako sam se doselila, osetila sam isti strah i zebnju u kostima kao onog dana kada je mog muža pojeo mrak.
Za pesnikov sto, nedugo potom, pridružilo se još mladih intelektualaca, a gospodin sa kojim je ranije nasamo razgovarao žurno je iskoristio gužvu i izašao na vrata krčme, izgledajući kao da se nikada neće vratiti.
Razgovoru od malopre nije bilo ni traga, pesnik i njegove kolege nastavili su svoju uobičajenu tradiciju, pod uticajem pesnika, razdraganiji nego inače. Kako je vreme odmicalo, pesnik je, što zbog rakije koju je ispijao tako lako, što zbog pređašnjeg razgovora i svojih, pomalo revolucionarnih, ideja, govorio vatrenije nego inače. Iz njega je vrištao prkos jednog S*bina, koji je od svakodnevnog sastanka u krčmi učinio da izgleda kao zakletva pred nikad zaboravljeni Kosovski boj. Samo, ostalo je pitanje – hoće li u njegovom zamišljenom i u glavi već odigranom boju biti momenta izdaje?
Pevao je, razdragano, one pesme čiji se stihovi ovde nikada nisu začuli, kao da sutra ne postoji, i kao da svet oko nas, zbog tih istih stihova, ne može da potone u ponor. Bilo je zastrašujuće. Njegov ponos u glasu, pogledi mojih stalnih gostiju, način na koji mi se čitavo telo treslo jer sam se osećala isto kao one, proklete, večeri, kada je došao mrak.
Jedan od one, sada ozbiljne, gospode u crnim odelima, ustao je od svog stola mnogo ranije nego obično. Uputio mi je čudan pogled, stavio šešir, koji je potom u znak pozdrava podigao, i izašao bez izgovorene reči. Veče je trajalo čitavu večnost, i osetila sam kako je ogroman teret spao sa mog srca onda kada je počelo da se stišava, i kada su, najzad, svi počeli da se razilaze. Miljković, crven u obrazima, umoran, blago opijen, ali sa istim onim žarom u očima, pozdravio me je. Rukovao se sa mnom, kao da se oprašta, i zadržao svoj pogled na mojim očima toliko dugo, kao da je u sebi izgovorio nešto što je želeo, bez reči, da mi kaže.
Završavajući žurno poslove, bacivši kratko pogled na vrbu iza krčme, pomislila sam, kolika je sreća što danas svog sina nisam povela sa sobom. Vrba je bila natopljena snegom, kao da danas ne bi mogla da izdrži teret, pa čak ni njegovih ručica.
Krenula sam, najzad, natrag. Čula sam iza krčme, na velikoj ledini sa vrbom u svom središtu, nešto nalik na vuču nečega glomaznog i teškog. Zvučalo je kao da je došao mrak. Šta se to mene tiče? Mrak mi je odneo dovoljno toga da bih se sada, svesno, približavala njemu. Požurila sam, sa čudnim i uskomešanim osećajima jeze, krivice i kajanja. Zašto, dođavola, ljudi ne znaju da je opasno igrati se sa mrakom?
Jutarnje novine, UDARNA VEST. U noći između dvanaestog i trinaestog februara, mladi s*pski pesnik počinio je samoubistvo.
Obesio se, kažu, o onu vrbu koja je jedva izdržavala teret ruku moga sina. Verovatno je pesnik samo imao sreće, grana nije pukla. Do žalosne vrbe bilo je otisaka, dosta stopa. Verovatno je samo pesnik šetao, preispitujući se. Nije imao volje za životom, kažu, iako je, samo par časova ranije došao u krčmu sa željom koja je kipila iz njegovih očiju. Na kraju krajeva, to su samo čudni pesnici.
Moj prvi gost ovoga jutra bio je gospodin u crnom odelu, koji je juče otišao ranije nego obično. Pružio mi je, kao i svakog dana, vrećicu sa slatkišima od sladića, i uputio značajan pogled. Uzela sam je. Šta se to mene tiče? Kao da ja mogu išta protiv mraka.
Kroz nekoliko dana, na mestu gde je bila nesrećna vrba iznikla je tabla, sa natpisom: „Zabranjeno za pse, S*be i Cigane”, a na pesnikovom grobu natpis: „Ubi me prejaka reč.”
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.