Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Nataša Pešić Radosavljević
Vratiću se u Levač
Danas posno, pomisli Milan Radosavljević polurazdraženo, gledajući preko stola u svoju ženu Maširku. Ona je, kao i uvek, mirno i trpeljivo snosila sve što ju je snašlo, ali iako je bila mirna, tiha i pokorna, Milan nikad nije bio zadovoljan. Svagda uz njega, blaga i neprimetna, doduše, obavila je svoje dužnosti žene i podarila mu tri sina – Milorada, Živojina i Životu. I evo njegovih starijih sinova, pored majke, kako jedu klot pasulj za ručkom, uz parče pogače i malo bobovih pihtija bez zaprške jer je Veliki petak.
Ovaj najstariji, Milorad, moja je slika i prilika. Vidi se iako je još dečarac. Brz i prek, vredan, voleće žene i kafanu kao i otac mu. Krišom se nasmejah. Pade mi na pamet Markova kafana ili kako je narod zove „kod onih Vlauca”. Priča se da su Markovi pobegli iz okoline Zaječara, zbog neke krvne osvete. Sam Marko, prezimenom Colić, dođe ovde u Levač, Jagodinsku nahiju, te se prekrsti u Stojanoviće. Oženi se Ljubicom, ovdašnjom, ali isto vlaškoga porekla, te otvori kafanu kod Nelinog groba, u selu Ratkoviću, na brdu. Pričalo se da i dan-danas sprovode neke magijske rituale oko groba. Kafana na Raklju, raskrsnici, a grob tik iza nje. Sačuvaj me bože, nisu tu čista posla!
Odjednom, na um mi pade vodenica pokojnog dede Janka i babe Vasilije i celim telom mi prođe jeza. Koliko sam puta samo, u mladosti, noću dežurao u vodenici dok je žrvanj mleo i gledao da se nešto ne zaglavi, pokvari, koliko puta, a samo taj jedan jedini put bio sam sam… Ljubica je tada došla na potok. Onako malena a čvrsta, začudo velikih grudi i s dugom crnom kikom iz koje su izletale lokne, nestvarno se nazirala prema tamnim oblacima u pozadini. Krenulo je da se smrkava. Bilo je veče uoči Đurđevog dana. Setio sam se i nehotice dedinih vilinskih priča, a ona, onako mala, kao Palčica, podsetila me je na malenu vilu. Pomislih, na dlan bi mi stala. Bila je malo mlađa od mene, ali te večeri nekako čudno čarobna, u beloj čipkanoj košulji s jelekom. Kad je zabacila glavom, skoro da sam mogao da čujem tup udar njene kose po plećima.
Vlaška magija, ništa drugo! I sad bih se pomalo plašio da pijem u njihovoj kafani. Opšte je poznato da devojka ili žena može da te omađija ako ti malo krvi svoje sipa u kafu ili rakiju, ti i ne osetiš, popiješ i vezala te, nikad se više ne možeš odvezati i drugu izabrati. Od ovih misli bi mi hladno oko srca. Znao sam da me je omađijala i pre nego što sam u kafani njihovoj i koru hleba pojeo i šiše rakije popio.
Ljubica. Vidim je i sada. Zakoračila golim nogama u potok i mrmlja nešto nerazgovetno, neku bajalicu. Priča se da tako osobi koja je bajalica namenjena, u čistoj izvorskoj vodi, čisti lice i skida magijom bradavice i mladeže. Ljubica ponovi reči, kao pesmicu, odsutno, tri puta i tri puta se okrete oko sebe u vodi, pa baci po prstohvat soli prvo preko desnog, pa preko levog ramena. Onda sede umorno na obalu i utonu u misli, a suknja joj i dalje beše dignuta iznad kolena.
Veče uoči Đurđevog dana. Videh da u kotarici nosi zdravac, da bude zdrava cele godine, grab, da se momci grabe oko nje, divlji đurđevak i mnoštvo travki i bilja kojima nisam znao ni ime. Znao sam da se, kao i sve ostale devojke u selu, sprema da stavi ogledalo pod jastuk i sanja suđenog i pade mi na um čudna pomisao – da li ću to biti ja? A onda se začu pesma. Razlegala se po livadi ta stara narodna melodija „Ratkoviće zelene livade”. Ljubica je pevala, a ja kao omađijan, izađem iz vodenice. Nije me odmah videla i nije utihnula, već tek kad bejah ispred nje. Pružio sam ruku i nehotice da je dotaknem, a ona pobeže i nestade kao priviđenje. Samo se čuo bat njenih koraka i šuštanje kose u pomrčini.
Sutradan, Đurđevdan, zavetina u Kragujevcu. A kod nas u crkvenom dvorištu sabor i vašar. Posle litije od devet do 11 sati skupila se omladina i Janko ćemanista sa svojom bandom započe najpre moravac, a onda i vlaško, za svakoga ponešto. Gledao sam da se uhvatim pored Ljubice u kolo, a videh, na svoju radost, da i ona mene ne izbegava. Klizi dlan preko dlana, znojav od igre. Zveckaju dukati na njenom vratu i poskakuju s jedne okrugle dojke na drugu, a meni nešto zaigra u utrobi. Jednom me ošinu kikom po ramenu i bi je stid, pa se izvini i tada odlučih da odem da joj kupim licidersko srce. Izabrao sam jedno maleno, sa ogledalom, i zbunjeno joj prišao. Ljubica ga prihvati, zahvali, ali na uvo mi prošaputa: „Nismo sudbina. Noćas sam sanjala Marka od Colića iz Krajine kako na konju dolazi da me prosi.” Vilica mi je zadrhtala. Pogledao sam Markovu stamenu i čvrstu priliku i vedre, vesele oči koje se smeju dok baca smele pogleda ka „njegovoj” Ljubici. A onda Ljubica reče – uhvati se do moje komšinice Maširke, umorna sam i odoh malo van kola. I ja prihvatih Maširkinu ruku i zagledah se u njene blage plave oči, mirne i odane i znadoh da je to moja prava sudbina…
* * *
Spremala se mobilizacija 1914. Počeo je Veliki rat između velikih sila i tu se nekako našla i moja Srbijica na vetrometini. I Marko i ja pozvani smo u Prvu šumadijsku diviziju da ratujemo protiv Švaba i branimo zemlju. Srećom, sinovi mi mali za rat, najstariji Milorad svega šest godina, a najmlađem Životi nepune dve. Kuća velika, štala puna krava i konja, u oboru svinje i ovce, tamo negde topovi pucaju, a u Levču leto. Trešnje već prošle, ali šljive se plave, valja ih obrati, ranka je tu pri kraju, ali madžarku možemo da skupljamo tek polovinom septembra. Ko će da peče rakiju? Pogledah u Maširkinu vitku i vižljastu priliku. Vidno je omršala, još doji ovog najmanjeg, a trebalo bi da ga pre navršene druge godine odbije. Kako ona da se stara sama o svemu? Pomislim na svoju braću, jedan nesposoban, sumanut, drugi stari momak, otac već mator, mati bolešljiva, ko da joj pomogne, ko da joj se nađe? A ko će se Maširki naći za one druge stvari, koje samo među mužem i ženom bivaju? Hoće li me prevariti kada odem u rat? Ne mogu u to da poverujem. Sigurno da neće, moja bleda i odana saputnica, eho moga bića. Tokom godina postali smo jedno.
Spakovao sam hleb za put, malo vina iz vinograda u brdu, rakije, dobru zalihu suvog mesa i nekoliko pari presvlake uzete iz drvenog kovčega, nove, istkane, koja je još mirisala na suvo orahovo lišće – tri para veša i tri košulje, tri para vunenih čarapa, gunj, da mi ne bude hladno, tkanice, šajkaču… Odlazim daleko, u nepoznato, a hoću li se vratiti? Srećom, uzjahao sam svoga konja, nisam pešadinac, nego artiljerac, i to što imam konja mi je uvek, pa i u ovome ratu, učinilo život lakšim. Okačih konju sav teret i bisage i spremih se da krenem.
Decu izljubim u sobi, ne dam im da izlaze na put. Žena me isprati do kapije i prosu vodu za mnom, iz crvenog lončeta, da se sa srećom vratim. „Vrati nam se Milane, živ i zdrav, ako ne zbog mene, a ono zbog ove nejači.” Glas Maširkin zadrhta, ja je zagrlih i nespretno poljubih nekoliko puta u suzne obraze. „De, de, Bogu se moli za mene, ženo, da ti se zdrav vratim, a ja ću za tebe i decu, da vas zdrave nađem.” „Daj Bože, mužu, zbogom pošao.” Odoleo sam porivu da se okrenem, znao sam da se ne valja, a da sam se okrenuo, video bih pogruženu Maširkinu priliku, kako čvrsto steže plot na ogradi, kao da joj od toga život zavisi.
Kasom sam prošao putem uzbrdo, pored Kolića kuća, te dođoh na Rakalj kod Markove kafane. Neka prilika se nazirala u pomrčini na kapiji. Beše to Ljubica, raspletene kose, odsutno zuri u pomrčinu, u kojoj joj nedavno beše nestao muž, idući put Kragujevca. Pozvah je po imenu. Ona mi priđe i poče nešto rukom da traži po džepu na kecelji, te mi dade jedan maleni zamotuljak.
„Šta je to?”
„Pst, ne valja sve da se zna, a kad je pun mesec, tajne se kriju. Ovo je jedna amajlija, napravila sam ih nekoliko za Marka i njegove, a ovu ću dati tebi da te čuva i da se zdrav kući porodici vratiš.”
Uzeh amajliju iz njenih ruku, pa je okačih pored krstića oko vrata.
„Hvala ti Ljubice, Bog ti dao zdravlja.”
„Zbogom pošli, Milane, i vratili se i ti ženi i Marko meni.”
Odjednom kao da mi pade ogroman teret sa srca, postadoh lak kao pero na konju i nastavih da jezdim put Sabante. Znao sam da sa sobom nosim dvostruki blagoslov, dve dobre žene koje sam voleo ili još volim blagosiljale su ovo moje ratno putešestvije. Bi mi toplo u grudima i znao sam – vratiću se kući i imati još dece, ako bog da. I Marko će se vratiti. Ljubičina vlaška magija će se za to pobrinuti.
Tiha topla tama sklopi se oko mene i prvi put pomislih kako za svakog od nas postoji samo jedan pravi put u životu i kako me i ovo sada, najveće životno iskušenje, opet vodi mojim putem, a taj pravi put za mene je povratak u moje selo Ratković i Levač, kad ova golgota jednom prođe.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.