Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Друга награда
Јелена Лубарда Месић
Мај(с)ка
Трчала сам босонога и махнита, трчала сам уплашена и љута, бежала сам пред прогониоцима и убицама и сакрила сам се не знам ни где, ни у шта сам ово упала, ни колико сам невидљива и безбедна… и ништа не знам осим да је ово ружан сан из којег ћу се пробудити, морам се пробудити… и опет ће све бити по мојему и по божјем. Јер они су безбожници, они су пасја поган, они су дивљаци и покварењаци. Њихова имена не заслужују презимена и њихова одела не заслужују чинове, они су рашчињени сецикесе и коњушари, они су нико, а ја сам неко и молиће за опрост када их божја рука стисне као мраве и здроби им кичму, а ја ћу се тада смејати и упираћу прстом у њих као у дивљач за одстрел, као они у мене сада.
Траже ме по трагу као ловачки пси рањеног зеца, кидишу на мене из свих кутака моје рођене куће, ослушкују одакле дишем и хране се мојим страхом. Оче наш, који јеси на небеси, да се свети име твоје… да дође царство твоје и да буде воља твоја на небу и на земљи. Хлеб наш насушни даруј нам данас и опрости дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим… Не уведи нас у искуше… Ништа им не праштам! Ђубрад, убице, сецикесе, издајице! Они би убили и мог сина да сам га родила. Поштедела сам се макар таквог бола. И њима за инат нека га нисам родила. И свима за инат нека га нисам родила.
„Петре, са оне стране… Провери испод степеништа…”
Узалуд проверавате, говна смрдљива коњушарска јер ја нисам тамо, нисам ни овде, ја сам изнад вас, ја сам толико изнад вас да ме не бисте приметили ни да претражујете небо и разгрћете облаке као јастуке… да сечете ваздух као чаршаве наше што сте исцепали и испревртали, црева вам се испревртала. Оче наш… Мајко мила! Онесвестићу се и нећу знати када ме буду проболи бајонетом у срце… можда не одмах у срце, можда ће ме прво у око убости или кроз образ да би ме унаказили, да би ме понизили и ружном показали… али ја ћу заспати и ништа нећу осетити… и нећу ни знати да су ме убили. Обезнанићу се од страха и неиздржи и нећу им приуштити да ме свесну растргну.
Ловци се хране страхом дивљачи, а ја сам дивља вазда била, то јесам, мајко. Побећи ћу им у најскривенији кутак ове куће која ме је одувек жуљала и смејаћу се у себи док ме траже и табанају, разносећи моје име на излизаним потпетицама и мамузама. Братија из биртије. Војска одметнутог капетана. Ја могу наредити да их разапну и да их одеру и свашта могу наложити да им ураде… само ако ме претходно не убију. Осећам смрт као мирис топле пите који се шири ходницима…
„Морају бити на спрату… Стојане, са оне стране… Тихо…”
Стојане, стој, нека те чизме носе у бој за отаџбину, а не против жене. Стојане, отаџбина је жена, увек је жена отаџбина. Отац није отаџбина, то је превара, погрешна игра речи. Жена је домовина, и родна груда, и постојбина, и све. Жена је увек плодна, макар и немала порода. Земља је увек родна, макар и не давала плода. Ко убије жену, осудио је земљу. Као змија која једе сопствени реп. Гризе, кида и гута док не дође до главе. А глава не може да прогута себе саму, иако би хтела. Ни да оплоди саму себе. Ни да роди саму себе. Глава од куће, и глава од породице, и глава од државе на крају је увек жена. Ко убије жену убио је себе, Стојане. Не уведи нас у искушење и сачувај од сваког зла… Амин.
„Ако нас нађу…”, заустио је, па клонуо.
Додирнула сам му усне кажипрстом. Мој муж дрхти. У белој кошуљи на танке линије боје лаванде подсећа на дечака који јеца, пробуђен усред непријатељског мрака; сам, окружен утварама које походе његову собу, утварама које се надносе над његово ознојено чело и дахћу му за вратом. Он би дозивао мајку да сме, али не усуђује се, јер ће га чути, те он јеца у себи и плаче; тресе се и превија, стеже ми руку толико грчевито да му зглобови на дугачким прстима побледе као отмене шарке на креденцу у плавом салону.
Зар није довољно што сам краљева мајка? Зар није племенито што сам мајка ономе којег је родила друга жена? Жена сувише охола да би топлином срца волела. Од оца који га се одрекао. Ја сам га дојила храброшћу и поверењем у себе, ја сам га држала за руке док је правио прве кораке као мушкарац и владар, ја сам га учила како се поступа и како се не одступа. Васпитавала сам га као дуго жељеног јединца. Дужност према Србији обављала сам часно. Дуг одужила. И да ми се прилика пружила, царем бих га начинила. И сад капетан проклети, ништавно говно, издајник… мене ће да пробурази својим неопраним мачем и шутне зарђалом мамузом. Тешко ономе ко се истакне! Стендал све право каже… Србији сам била добра мајка. А шта су они… шта, осим што пију и пуцају? И ко је Србија? Они или ми? Он или ја?
„Капетан је рањен!… Доле… Брзо…”
Смрти се бојимо само дотле док још нешто очекујемо од живота… Шта они очекују? Унапређење од новог краља, орден заслуга за народ, пензију јер су убили једну жену и једног краља у спаваћици… Ја се не бојим, а опет, плашим се. Мој први муж играо је с краљем покер док су они чистили аустријске клозете. Мој свекар излечио је краља од дифтерије. Мој отац је хранио породице двеста људи. Полажем право јер сам уткана у све њихове заслуге као сребрна нит у завој којим се облаже рањена кожа.
Невидљивом сам руком миловала српски дух, али Срби не признају ништа осим набубреле материце. Помогла сам да се роди онолико српских књижевних чеда… али узалуд, кажу ове убице и калкуланти. Шта је њима реч, и још писана… Сад ћу из коже искочити јер сам немоћна и слаба, и јер ми је муж дете, а детета немам, немам ни пушке, него само ову марамицу у џепу, и укосницу, и ноћног лептира који удара о зидове ове оставе у коју смо се завукли. И лупа и добује тим танким крилима и ко би рекао да свилени материјал од којег су саткана крила једног лептира може да створи такву буку… Можда и он ради за њих, можда је то капетан у приземљу испустио душу, па се преселио у наше скровиште да доврши задатак… проклет био дан када нам се заклео на верност. Вера је таквима у гаћама. Бар ја их познајем.
Девер ме је одувек мрзео. Завидео је Светозару… Пуковник и инжењер, два брата, синови краљевог лекара. Дах натопљен алкохолом… као да га осећам и сад. Мушка снага… вечито се наслања на нешто. Умрети овако… ја то одбијам.
„Шта је оно?… Ту, на зиду…”
Оче наш, који јеси на небеси… У Бијарицу бих понекад попила коњак пре ручка… и она је пила, много више него ја. Тада ме је волела, биле смо пријатељице. „Lisez-nous quelque chose d’amusant, Draga…”, рекла би ми.
„Кључаоница…”
Да се свети име твоје, да дође царство твоје и да буде воља твоја…
Шта вам је по вољи?, питала бих. Љубавна каква заврзлама? Љубав је признавала само у књигама…
„Ваше величанство, предајте се!”
„Ако ме волиш, Саша, немој!” Стегла сам рукав с линијама боје лаванде као да их чупам из корена.
„Тражим ваше гаранције”, болно је закрештао мој муж.
„Имате их…”, глас је одговорио.
„Не…”, други глас је рекао.
… на земљи као и на небу. Хлеб наш насушни даруј нам данас и опрости…
„Убиће нас…”, рекла сам.
„Неће…”, рекао је. „То су војници, дали су реч…”
„Метак је њихова реч, Саша. Помоли се… дугове наше као што ми опраштамо…”
„Све ће бити у реду…”
„Хоћу да умрем прва…”
„Нећеш умрети… дали су реч…”
„Неће нас пустити живе… дужницима својим.”
„Мајчице, мила…”, отело му се. „Мајко, опрости…” Плакао је.
„Ништа јој не дугујеш…”
„Она ме је родила…”, рекао је.
„Ја сам те водила”, рекла сам.
„Јеси…” Заронио је лице у шаке. „Ево докле си ме довела!”
Прекинула сам молитву. Настала је тишина као када се пре четири године обрушила таваница усред концерта чије сам делове знала напамет. Погледала сам и тада нагоре, рефлексно и полусвесно, и угледала рупу која је зјапила у свеже окреченом белом своду, на којем су се можда и назирале танке линије боје лаванде; на своду за који сам само тренутак раније веровала да је непробојни штит љубави и вере и да се ништа лоше не може десити нама који смо обмотани мелодијом повлашћених душа. Потрес је ишчупао скупоцени китњасти лустер и он се сручио на позорницу као стаклени цвет из корена, остављајући сплет жица и конопаца да се њишу изнад наших глава.
„Изађите… или ћемо отворити динамитом!”, поручио је поручник никакви.
Устала сам и пружила руку ка финој месинганој кваци на размеђи између два света. Обухватила сам је прстима…
„Сачекај…”, прошапутао је.
„Враћам те, Саша…”, рекла сам. „Часним људима од којих сам те отргла…”
Повукла сам кваку као ручицу којом се у соби за погубљење отвара под испод ногу осуђеника. Амин.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.