Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Druga nagrada
Jelena Lubarda Mesić
Maj(s)ka
Trčala sam bosonoga i mahnita, trčala sam uplašena i ljuta, bežala sam pred progoniocima i ubicama i sakrila sam se ne znam ni gde, ni u šta sam ovo upala, ni koliko sam nevidljiva i bezbedna… i ništa ne znam osim da je ovo ružan san iz kojeg ću se probuditi, moram se probuditi… i opet će sve biti po mojemu i po božjem. Jer oni su bezbožnici, oni su pasja pogan, oni su divljaci i pokvarenjaci. Njihova imena ne zaslužuju prezimena i njihova odela ne zaslužuju činove, oni su raščinjeni secikese i konjušari, oni su niko, a ja sam neko i moliće za oprost kada ih božja ruka stisne kao mrave i zdrobi im kičmu, a ja ću se tada smejati i upiraću prstom u njih kao u divljač za odstrel, kao oni u mene sada.
Traže me po tragu kao lovački psi ranjenog zeca, kidišu na mene iz svih kutaka moje rođene kuće, osluškuju odakle dišem i hrane se mojim strahom. Oče naš, koji jesi na nebesi, da se sveti ime tvoje… da dođe carstvo tvoje i da bude volja tvoja na nebu i na zemlji. Hleb naš nasušni daruj nam danas i oprosti dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim… Ne uvedi nas u iskuše… Ništa im ne praštam! Đubrad, ubice, secikese, izdajice! Oni bi ubili i mog sina da sam ga rodila. Poštedela sam se makar takvog bola. I njima za inat neka ga nisam rodila. I svima za inat neka ga nisam rodila.
„Petre, sa one strane… Proveri ispod stepeništa…”
Uzalud proveravate, govna smrdljiva konjušarska jer ja nisam tamo, nisam ni ovde, ja sam iznad vas, ja sam toliko iznad vas da me ne biste primetili ni da pretražujete nebo i razgrćete oblake kao jastuke… da sečete vazduh kao čaršave naše što ste iscepali i isprevrtali, creva vam se isprevrtala. Oče naš… Majko mila! Onesvestiću se i neću znati kada me budu proboli bajonetom u srce… možda ne odmah u srce, možda će me prvo u oko ubosti ili kroz obraz da bi me unakazili, da bi me ponizili i ružnom pokazali… ali ja ću zaspati i ništa neću osetiti… i neću ni znati da su me ubili. Obeznaniću se od straha i neizdrži i neću im priuštiti da me svesnu rastrgnu.
Lovci se hrane strahom divljači, a ja sam divlja vazda bila, to jesam, majko. Pobeći ću im u najskriveniji kutak ove kuće koja me je oduvek žuljala i smejaću se u sebi dok me traže i tabanaju, raznoseći moje ime na izlizanim potpeticama i mamuzama. Bratija iz birtije. Vojska odmetnutog kapetana. Ja mogu narediti da ih razapnu i da ih oderu i svašta mogu naložiti da im urade… samo ako me prethodno ne ubiju. Osećam smrt kao miris tople pite koji se širi hodnicima…
„Moraju biti na spratu… Stojane, sa one strane… Tiho…”
Stojane, stoj, neka te čizme nose u boj za otadžbinu, a ne protiv žene. Stojane, otadžbina je žena, uvek je žena otadžbina. Otac nije otadžbina, to je prevara, pogrešna igra reči. Žena je domovina, i rodna gruda, i postojbina, i sve. Žena je uvek plodna, makar i nemala poroda. Zemlja je uvek rodna, makar i ne davala ploda. Ko ubije ženu, osudio je zemlju. Kao zmija koja jede sopstveni rep. Grize, kida i guta dok ne dođe do glave. A glava ne može da proguta sebe samu, iako bi htela. Ni da oplodi samu sebe. Ni da rodi samu sebe. Glava od kuće, i glava od porodice, i glava od države na kraju je uvek žena. Ko ubije ženu ubio je sebe, Stojane. Ne uvedi nas u iskušenje i sačuvaj od svakog zla… Amin.
„Ako nas nađu…”, zaustio je, pa klonuo.
Dodirnula sam mu usne kažiprstom. Moj muž drhti. U beloj košulji na tanke linije boje lavande podseća na dečaka koji jeca, probuđen usred neprijateljskog mraka; sam, okružen utvarama koje pohode njegovu sobu, utvarama koje se nadnose nad njegovo oznojeno čelo i dahću mu za vratom. On bi dozivao majku da sme, ali ne usuđuje se, jer će ga čuti, te on jeca u sebi i plače; trese se i previja, steže mi ruku toliko grčevito da mu zglobovi na dugačkim prstima poblede kao otmene šarke na kredencu u plavom salonu.
Zar nije dovoljno što sam kraljeva majka? Zar nije plemenito što sam majka onome kojeg je rodila druga žena? Žena suviše ohola da bi toplinom srca volela. Od oca koji ga se odrekao. Ja sam ga dojila hrabrošću i poverenjem u sebe, ja sam ga držala za ruke dok je pravio prve korake kao muškarac i vladar, ja sam ga učila kako se postupa i kako se ne odstupa. Vaspitavala sam ga kao dugo željenog jedinca. Dužnost prema Srbiji obavljala sam časno. Dug odužila. I da mi se prilika pružila, carem bih ga načinila. I sad kapetan prokleti, ništavno govno, izdajnik… mene će da proburazi svojim neopranim mačem i šutne zarđalom mamuzom. Teško onome ko se istakne! Stendal sve pravo kaže… Srbiji sam bila dobra majka. A šta su oni… šta, osim što piju i pucaju? I ko je Srbija? Oni ili mi? On ili ja?
„Kapetan je ranjen!… Dole… Brzo…”
Smrti se bojimo samo dotle dok još nešto očekujemo od života… Šta oni očekuju? Unapređenje od novog kralja, orden zasluga za narod, penziju jer su ubili jednu ženu i jednog kralja u spavaćici… Ja se ne bojim, a opet, plašim se. Moj prvi muž igrao je s kraljem poker dok su oni čistili austrijske klozete. Moj svekar izlečio je kralja od difterije. Moj otac je hranio porodice dvesta ljudi. Polažem pravo jer sam utkana u sve njihove zasluge kao srebrna nit u zavoj kojim se oblaže ranjena koža.
Nevidljivom sam rukom milovala srpski duh, ali Srbi ne priznaju ništa osim nabubrele materice. Pomogla sam da se rodi onoliko srpskih književnih čeda… ali uzalud, kažu ove ubice i kalkulanti. Šta je njima reč, i još pisana… Sad ću iz kože iskočiti jer sam nemoćna i slaba, i jer mi je muž dete, a deteta nemam, nemam ni puške, nego samo ovu maramicu u džepu, i ukosnicu, i noćnog leptira koji udara o zidove ove ostave u koju smo se zavukli. I lupa i dobuje tim tankim krilima i ko bi rekao da svileni materijal od kojeg su satkana krila jednog leptira može da stvori takvu buku… Možda i on radi za njih, možda je to kapetan u prizemlju ispustio dušu, pa se preselio u naše skrovište da dovrši zadatak… proklet bio dan kada nam se zakleo na vernost. Vera je takvima u gaćama. Bar ja ih poznajem.
Dever me je oduvek mrzeo. Zavideo je Svetozaru… Pukovnik i inženjer, dva brata, sinovi kraljevog lekara. Dah natopljen alkoholom… kao da ga osećam i sad. Muška snaga… večito se naslanja na nešto. Umreti ovako… ja to odbijam.
„Šta je ono?… Tu, na zidu…”
Oče naš, koji jesi na nebesi… U Bijaricu bih ponekad popila konjak pre ručka… i ona je pila, mnogo više nego ja. Tada me je volela, bile smo prijateljice. „Lisez-nous quelque chose d’amusant, Draga…”, rekla bi mi.
„Ključaonica…”
Da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje i da bude volja tvoja…
Šta vam je po volji?, pitala bih. Ljubavna kakva zavrzlama? Ljubav je priznavala samo u knjigama…
„Vaše veličanstvo, predajte se!”
„Ako me voliš, Saša, nemoj!” Stegla sam rukav s linijama boje lavande kao da ih čupam iz korena.
„Tražim vaše garancije”, bolno je zakreštao moj muž.
„Imate ih…”, glas je odgovorio.
„Ne…”, drugi glas je rekao.
… na zemlji kao i na nebu. Hleb naš nasušni daruj nam danas i oprosti…
„Ubiće nas…”, rekla sam.
„Neće…”, rekao je. „To su vojnici, dali su reč…”
„Metak je njihova reč, Saša. Pomoli se… dugove naše kao što mi opraštamo…”
„Sve će biti u redu…”
„Hoću da umrem prva…”
„Nećeš umreti… dali su reč…”
„Neće nas pustiti žive… dužnicima svojim.”
„Majčice, mila…”, otelo mu se. „Majko, oprosti…” Plakao je.
„Ništa joj ne duguješ…”
„Ona me je rodila…”, rekao je.
„Ja sam te vodila”, rekla sam.
„Jesi…” Zaronio je lice u šake. „Evo dokle si me dovela!”
Prekinula sam molitvu. Nastala je tišina kao kada se pre četiri godine obrušila tavanica usred koncerta čije sam delove znala napamet. Pogledala sam i tada nagore, refleksno i polusvesno, i ugledala rupu koja je zjapila u sveže okrečenom belom svodu, na kojem su se možda i nazirale tanke linije boje lavande; na svodu za koji sam samo trenutak ranije verovala da je neprobojni štit ljubavi i vere i da se ništa loše ne može desiti nama koji smo obmotani melodijom povlašćenih duša. Potres je iščupao skupoceni kitnjasti luster i on se sručio na pozornicu kao stakleni cvet iz korena, ostavljajući splet žica i konopaca da se njišu iznad naših glava.
„Izađite… ili ćemo otvoriti dinamitom!”, poručio je poručnik nikakvi.
Ustala sam i pružila ruku ka finoj mesinganoj kvaci na razmeđi između dva sveta. Obuhvatila sam je prstima…
„Sačekaj…”, prošaputao je.
„Vraćam te, Saša…”, rekla sam. „Časnim ljudima od kojih sam te otrgla…”
Povukla sam kvaku kao ručicu kojom se u sobi za pogubljenje otvara pod ispod nogu osuđenika. Amin.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.