Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Aнђела Лончар
Србија на размеђи векова (1878–1918)
Србија, то је држава која се данас налази на јужном делу Панонске низије и у центру Балканског полуострва. На северу се граничи с Мађарском, на североистоку с Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором. Србија данас има око девет милиона становника и 88.361 км2. У прошлости је имала и веће и мање, различите границе, али су људи увек остајали исти.
Једна од значајнијих година 19. века је 1878. То је година када се завршила Велика источна криза и година када је одржан Берлински конгрес, у Берлину, под председништвом Ота фон Бизмарка. То је био састанак представника шест великих сила у Европи (Русија, Велика Британија, Француска, Аустроугарска, Италија, Немачка), Османског царства и четири балканске државе (Србија, Грчка, Румунија, Црна Гора). Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност. Србију је представљао Јован Ристић, он је био изасланик кнеза Милана.
Берлински мир је био 13. јула 1878. године, састојао се од признања Румуније, Србије и Црне Горе. Србија се под владавином кнеза Милана знатно проширила на четири округа: Ниш, Пирот, Топлица и Врање. Након вишевековне турске власти Србија је коначно постала независна, али још није обухватала целокупан српски етнички простор.
Србија је у 19. веку имала три политичке странке: Народно-либералну, Народну радикалну и Српску напредну. Либерали, чији је лидер био Јован Ристић, залагали су се за унапређење слободоумних тековина, независност народног представништва и смањену извршну власт. Главни спољнополитички циљ им је био ослобођење и уједињење целог народа. Нису били у добрим односима с кнезом Миланом.
Радикали су представљали странку грађанске демократије, лидер је био Никола Пашић. Основни принципи су били народна самоувереност и опште право гласа. Због одбране од Аустроугарске тражили су ослонац у Русији. Ова странка је била најснажнија у Србији.
Напредњаци су били привржени владару. Странку су основали Милутин Гарашанин, Милан Пироћанац и Стојан Новаковић. Ова странка је извршила највеће реформе. Напредњаци су рачунали на подршку Аустроугарске. Добросуседски односи између Србије и Аустроугарске су утврђени потписивањем „Тајне конвенције” 1881. године. Србија је проглашена краљевином 22. фебруара 1882. Први српски краљ после средњовековних српских краљева је постао Милан Обреновић.
Већ следеће године је избила Тимочка буна. Повод за њу је била одлука владе о одузимању оружја од народа. Током ове буне је Никола Пашић побегао из земље. Србија је 1888. године добила нови устав. Према њему је она била монархија с народним представништвом.
Краљ Милан Обреновић је 1889. абдицирао и престо оставио сину Александру. Пошто је Александар био малолетан, основано је трочлано намесништво. Завео је диктатуру и раставио странке. Велике промене су настале 1900. године, када се оженио дворском дамом своје мајке Наталије, Драгом Машин. Краљ Милан је био против тог брака, влада је пала и убрзо је умро у Бечу. Група официра, са Драгутином Димитријевићем Аписом на челу, 1901. године сковала је заверу да убије краља и краљицу.
Народна банка је основана 1884. године, као и друге економске установе. Након Александровог убиства нови владар је постао Петар Карађорђевић. Биле су две водеће странке: Радикална и Самостална радикална. Године 1906. избио је Царински рат, повод је био царински савез између Србије и Бугарске, коме се Аустроугарска противила. Према попису друштва из 1910. године, у Србији је живело мање од три милиона становника. Земљорадњом се бавило 84 одсто становника. Индустрија се развијала постепено, у почетку највише захваљујући приливу страног капитала.
У градовима се на почетку 20. века највише развијала привреда. Београд је 1900. био веза Средње Европе са Истоком и значајно пристаниште.
У Србији је 1882. године уведено обавезно основно школовање. Многи родитељи нису желели да шаљу децу у школу, поготову женску, јер су сматрали да код куће има важнијих обавеза.
Најпознатије личности које су обележиле крај 19. и почетак 20. века су Лаза Лазаревић, Бора Станковић, Стеван Сремац, Бранислав Нушић, сликарка Надежда Петровић, сликари Паја Јовановић и Урош Предић, композитор Стеван Стојановић Мокрањац и Љубомир Ковачевић, правник Слободан Јовановић, географ Јован Цвијић, астроном Милутин Миланковић, математичар Михаило Петровић Алас и филозоф Бранислав Петронијевић. Србија се, после анексије Босне и Херцеговине 1908. године, на северу и западу граничила са Аустроугарском, на истоку са Бугарском и Румунијом и на југу с Турском. Аустроугарска је Србији онемогућила ширење територија ка Босни, Херцеговини и Војводини, тако да је једино могла да се прошири ка југу, на рачун Турске.
Такође, Србија је била једина земља у региону која није имала излаз на море. Турци су почели да сузбијају националне покрете хришћана. Срби су се борили против војске која је разоружала хришћане и укинула црквену аутономију. Православни Срби су били хапшени, протеривани и убијани, а њихова села су насељавали становници исламске вероисповести.
Први балкански рат је рат балканских савезника против Турске. Почео је објавом рата Турској од стране Црне Горе 8. октобра 1912. године. До прве велике битке је дошло код града Куманова, где су Срби победили и запосели Приштину и Скопље. Други балкански рат је почео тако да договор о подели Македоније, који је потписан пре рата, није могао да буде испоштован. Србија је сматрала да је у борбе уложила много више војних снага него што је било договорено и да је поднела највећи терет рата. Тражила је ревизију тог уговора, а имала је подршку Црне Горе, готово свих европских сила, осим Немачке и Аустроугарске.
Године 1914. почиње Велики рат, касније назван Први светски рат. Рат се водио између два савеза: Антанте и Централних сила. Чланице Антанте су биле Русија, Велика Британија и Француска, а Централне силе су чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија. Главни узрок за избијање рата је била тежња Немачке и Аустроугарске ка новој подели колонија. Аустроугарској је посебно сметала Србија због утицаја који је имала на њено јужнословенско становништво.
Непосредан повод је био атентат у Сарајеву, када је припадник организације „Млада Босна” убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу. После тога је Аустроугарска оптужила Србију за убиство и послала јој ултиматум од десет тачака. Објавила је рат Србији 28. јула 1914. године.
Русија је подржала Србију до краја и објавила мобилизацију војске. Српска војска није желела да се преда, па се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф, ту се одморила и реорганизовала. Српска војска је с Крфа пребачена на Солунски фронт и ту је 1916. године већ забележила успехе. Војска је напредовала и успела да 1. новембра 1918. ослободи Београд. Захваљујући ослобађању Србије, 1918. године је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Србија је победила у Првом светском рату, али је ту победу платила пошто је изгубила 311.000 војника, у шта су урачунати сви погинули, рањени, нестали и заробљени. Такође, део војника умро је од болести, глади…
Србија је веома мала земља, била је свету као кост у грлу. Великим силама је сметао српски инат да никад неће бити робови и зато су многе генерације дале животе да бисмо ми сада живели у миру и да бисмо били слободни.