„Подлисци“ Јована Протића, једног од најпознатијих мостарских писаца, представљају књигу у којој су сабране кратке приче о сеоском животу, младости и љубавима, о пркосу и монотонији свакодневице.
Иако кратке по форми, ове прозе делују као песме у прози – свaka слика је поетски засићена, свака реченица као да има свој ритам. Оно што посебно привлачи пажњу јесте њихова необичност, јер се у њима не ради само о опису догађаја, већ о призивању атмосфере која покреће нешто у колективном несвесном читаоца – слике села, типских ликова, вечитих младалачких заноса и наивности.
РЕАЛИСТИЧКИ ОПИС, ЛИРСКА СУГЕСТИВНОСТ
Протић успева да од једноставних, готово свакодневних ситуација створи уметничке визије које на први поглед делују једноставно, али остављају снажан утисак и дуго одјекују у читаочевој свести. Управо у том споју реалистичког описа и лирске сугестивности лежи вредност „Подлисака“, књиге која и данас уме да пробуди пажњу и радозналост својом свежином.
У књизи „Подлисци“ Јована Протића посебно место заузимају приче које на ведар и симпатичан начин приказују сеоски живот људи у трећем добу. У њима се открива свет старијих јунака који, иако на заласку живота, носе младалачки дух, дечју заиграност и понеки инат. Таква је и прича Мува и комарац у „Подлисцима”, у којој је кроз духовиту размену између баке и деке приказана нека врста игре ега – мало љутње, мало задиркивања, али и трајна везаност која остаје као топла нит међу њима.
УСПОМЕНЕ НА МЛАДАЛАЧКЕ ЉУБАВИ
Још упечатљивија је прича Крај огњишта, која својим готово драмским заплетом приближава Протића традицији наших најбољих реалистичких приповедача. У њој дека, вешто осмишљеном причом о младалачкој љубави, успева да измами од баке њену праву, дуго чувану тајну, а затим јој се наивно и добродушно смеје. Све је написано тако невино, топло и животно, у живом дијалогу, да читаоцу остаје осећај као да је присуствовао сцени из стварног живота. Управо у оваквим причама из „Подлистака“ Протић пружа ведру и оптимистичну слику старости, осветљавајући карактере шерета у годинама који својом духовитошћу, добротаом и шаљивим духом постају симпатични свакоме, а посебно блиски деци, која их у том светлу доживљавају као причалице и другаре.
О ИСТАКНУТИМ КЊИЖЕВНИЦИМА
Други саставни део књиге „Подлисци” чине текстови о важним књижевницима и културним радницима, који су углавном били Протићеви познаници или личнности из његовог времена, те се зато овај сегмент књиге и зове „Моји савременици”. Иако у њима даје многе биографске детаље, доминира присан тог, анегдоте, лична сећања… Можда је један од најупечатљивијих описаних догађаја онај који говори не само о другим ствараоцима већ првенствено о самом Протићу, његовој љубави према књижевности и почецима:
– Шта је? – рекох преплашен да би он ћаје.
Он ми пришапће:
– Хоћеш да будеш књижевник?
– Хоћу – рекох одлучно, баш као да ме је запитао: „Хоћеш ли кликера?”
– Дођи, онда, код нас после подне. Ах… – и он метну кажипрст на стиснута уста.
Разумео сам.
При закључаним вратима и спуштеним завесама на прозорима шаптали смо о књижевном нам подхвату. Лица су нам била забринута. Није шала, ваља помоћи српској књижевности! Сећам се и данас њих неколицине у кратким ногавицама до колена. Сви смо се сложили – и они са кратким ногавицама до колена – да се књижевност и мора дати јачег полета. Већ је свако са собом био начисто. Један ће лирску поезију. Један ће историјске расправе. (То је онда било јако савремено.) Милета је већ радио на једном опсежном роману. Већ је био стигао до седмог самоубиства.
Ах, како ми је то импоновало!
Мени је запало да пишем шаљиве сваштице. Еле, литература на стражњој страници листа. Бива – Марк Твен.”
У Подлисцима ћете у сегменту књиге Моји савременици пронаћи надахнуте и успоменама зачињене приче о Паји Адамову, Лази Костићу , глумцу Пери Добриновићу…
ЗНАЧАЈ ПОЗОРИШТА ЗА МЛАДОГ ЧОВЕКА
О топлим речима упућеним колегама писцима не треба много ни говорити, ти редови су очекивани али код Протића много другачији и животнији него код многих критичара чак и савременика. Али редови у „Подлисцима” који сведоче о значају позоришта за младог човека тог времена врло су упечатљиви:
И од то доба ја сам престао јести погачице с чварцима за време одмора у школи само да скуцкам двадесет новчића да идем у позориште. Од то доба сам почео Пери дубље капу скидати, почео сам већма се смешкати и радознало тражити по плакату: игра ли Добриновић?
Емотивно је снажан и тужан текст по смрти Светозара Ћоровића, Мостарца у чијој је књижевној дружини провео дивне дане и, иако Војвођанин пореклом, постао део те мистериозне мостарске клике писаца, која је у том тренутку снажно одскочила и заузела централно место на књижевном небу.
У едицији „Отргнуто од заборава” могу се пронаћи дела свих значајних аутора мостарске дружине, међу којима су Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић и поменути Јован Протић.
Сва дела овог писца можете пронаћи ОВДЕ.