Премда је Јован Дучић остао највише упамћен по својим песмама или путописној прози Градови и химере, немогуће је не поменути и његову дипломатску каријеру, која је била врло успешна. Поставши најпре писаром у Министарству иностраних дела 1907. године, он касније бива постављен за аташеа у Цариграду, па у Софији. Касније је његова каријера ишла узлазном путањом, свуда га је било, а за то време није престајао да пише и тад су настајала његова писма, есеји, као и Благо цара Радована.
Бавећи се дипломатијом, Јован Дучић се непрестано залагао да промовише своју државу у најбољем светлу и да заступа њене интересе. Много тога што сведочи овој чињеници можемо видети и у књизи Верујем у Бога и у Српство. Она је састављена од публицистичких текстова о „југославизму”, пропасти југословенске идеје, стварању нове државе, илирском покрету, федерализму или централизму. Текст Федерализам или централизам: Истина о „спорном питању” у бившој Југославији штампан је 1942. године у Чикагу, а такође и Југословенска идеологија: истина о „југославизму”. Дакле, књига је подељена на три дела, која се зову: Југословенска идеологија, Федерализам или централизам и Др Влатко Мачек и Југославија. Свако од њих у себи садржи и засебна поглавља, па ћемо издвојити наслове најзанимљивијих и оних који сигурно изазивају највећу заинтересованост: Браћа Срби и браћа Хрвати, Расположење пре уједињења, Историјска грандоманија Хрвата. Трећи део, у ком се говори о Влатку Мачеку, прати период Мачекове политике од 1929. до 1941. године.
Верујем у Бога и у Српство дело је које изазива и дан-данас велику пажњу. Јован Дучић покреће низ врло осетљивих тема, и данас актуелних. Он поставља и објашњава многа питања о Србима и Хрватима, која су и те како популарна, и говори о многим личностима: Николи Пашићу, Влатку Мачеку, Анти Трумбићу, Павелићу, Старчевићу и другим који су обележили тај период наше историје. Када погледате и сам наслов, јасно је све: аутор верује да ће Српство опстати и да ће Бог пружити велику снагу српском народу.
Јован Дучић у књизи Верујем у Бога и у Српство, говорећи о односу Срба и Хрвата, дотиче се и питања фолклора, народне књижевности, највише поезије, као и штокавштине, чакавштине и кајкавштине. Дучић помиње Људевита Гаја, политичара, лингвисту и књижевника, и каже за њега да је био фасциниран Вуковим српским народним песмама. Гај је студирао филозофију у Грацу, где је имао прилику да научи штокавштину. На основу тога се он залагао да Хрвати приме српски књижевни језик, односно штокавицу, којом се већ говорило по Далмацији и Славонији. О свему овоме Дучић пише и овде објашњава да је ова идеја била главно дело илиризма.
Читалац ће, читајући Верујем у Бога и у Српство Јована Дучића, имати прилику да види како је Дучић заправо схватао све личности које су тада биле актуелне и које су на неки начин утицале на однос између српског и хрватског народа. Он ће најпре рећи да је Анте Старчевић један србофоб, човек који уопште није желео да каже да Срби постоје, већ је све време то одрицао. За Стјепана Радића наводи да је он учио од Старчевића, а такође је много писао и о Павелићу. Претпостављамо да би читаоцу било занимљиво да прочита о Павелићу нешто и из данашње перспективе, не само од Дучића, те препоручујемо књигу Анте Павелић: мрачни ум у временима зла, коју је написао Борис Рашета, угледни новинар и писац.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге књиге о српској историји: Србија пре сто година Тихомира Р. Ђорђевића, Краљ Петар I Миленка Вукићевића, Бомбардање Београда Јована Ристића, Историја српскога народа Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића, Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку Владимира Ћоровића, и још многе. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Верујем у Бога и у Српство погледајте ОВДЕ, а сва дела Јована Дучића ОВДЕ.