Tasa Milenković je prvi srpski učeni policajac, a iza sebe ostavio je vredno pisano nasleđe, u formi dnevničkih beležaka i pisama. Portalibris je dnevnik objavio u dve knjige: Tasin dnevnik, u kom je pet svezaka, i Tasin dnevnik 2, koji čine šesta i sedma sveska. U ovim sveskama Milenković je opisao događaje iz policijske službe, izneo lične beleške i predstavio tadašnji život kod nas. Njegova pisma, koja su danas sabrana u knjizi Tasina pisma, takođe predstavljaju dragocen istorijski i kulturni izvor. Kroz njih možemo upoznati ne samo njega kao čoveka i profesionalca već i društvene prilike u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka.
Šta je Tasa video u Beču i Berlinu i šta je hteo da prenese u Srbiju?
Tasa Milenković je tokom službenog puta u Beč i Berlin pokazao izuzetnu inicijativu i interesovanje za moderne modele organizacije policijskog sistema u evropskim metropolama. On je iskoristio ovu posetu i kao priliku za učenje i kritičko poređenje – upoznao se sa načinom rada njihovih policijskih službenika, organizacijom službe javne bezbednosti, sistemom kontrole reda i mira, kao i kaznenom politikom. Posebno je obratio pažnju na tretman zatvorenika i modele njihove resocijalizacije nakon izdržane kazne, što svedoči o njegovom humanističkom pristupu i želji da kazneni sistem bude više pravičan nego represivan.
Svoje utiske detaljno je izneo u Tasinim pismima, pri čemu nije ostao samo na opisu onoga što je video. Naprotiv, on nudi konkretne predloge o tome šta bi se od evropskih rešenja moglo primeniti u Srbiji kako bi se poboljšao rad policije i podigla bezbednost građana. Njegov pristup pokazuje težnju ka profesionalizaciji službe i usvajanju dobrih praksi, ali i duboko razumevanje da pravi red ne nastaje silom, već sistemom koji uvažava ljudsko dostojanstvo. 
Bečku policiju Tasa Milenković smatra najbolje uređenom policijom. On govori o podeli bečke policije, prema radnji, na preventivnu, redarstvenu i sudsku, čiji nazivi sami govore šta su im ciljevi. Preventivna ima za dužnost da se stara i o skitnicama, sirotinji, bolesnicima, prosjacima i pokušava da spreči da se zlo dogodi. Redarstvena održava red i prati javni život: udruženja, zborove, skupove, zabave, pa i javni saobraćaj. Ono što je dobro kod bečke policije, kako Tasa kaže u pismima, to je što kod njih svaki osuđenik mora raditi.
„U nas lepe se plakati gde i kako ko hoće. Ne štede se ni privatna, ni državna, pa čak ni crkvena ni školska zdanja. U Beču je to zasebna ustanova. Podignuti su u varoši naročiti stubovi, estetičnog oblika i ukusa. Naredba je da se samo na tim stubovima plakati mogu lepiti. Na svakom drugom mestu kažnjivo je. Ovi stubovi izdaju se pod zakup. Zakupac opet od objavljača naplaćuje neku malu taksu. Taksa se određuje prema veličini plakata. Plakati se opet dele u pet razmera. Sam plakatni stub podeljen je na tri dela: gornji, srednji i donji deo. Prema plaćenoj taksi dobija se i pravo na kome delu stuba ima plakat da se lepi. Objave državnih vlasti, kao i pozorišne objave, imaju pravo na besplatno lepljenje. Plakati ostaju na stubovima dokle im rok ne prođe. Njih sme skidati samo određeni nadzornik. Policijski organi imaju dužnost paziti da niko, osim određenoga lica, ne sme plakate cepati. Ko to ipak učini, za nj je propisana novčana kazna, koja se, u slučaju nemaštine, zamenjuje zatvorom.”
Tokom službenog boravka u Berlinu, Tasa Milenković se posebno interesovao za tehničke i administrativne metode rada policije. Njemu je, između ostalog, skrenuta pažnja na albume zatvorenika — sistematizovane kolekcije fotografija i podataka o osuđivanim licima, koje su služile kao sredstvo za lakše prepoznavanje, praćenje i analizu kriminalnog ponašanja. Ova praksa mu je bila izuzetno zanimljiva, budući da je predstavljala korak ka profesionalizaciji policijske evidencije i boljoj prevenciji ponavljanja krivičnih dela, pa o svemu tome možete detaljnije čitati u Tasinim pismima.
Takođe, veoma je pažljivo pratio način na koji se u Nemačkoj i Austriji vodila prijava stanovništva – sistem koji je omogućavao brzu identifikaciju građana, njihovih adresa i kretanja, što je imalo veliki značaj u održavanju javnog reda, ali i u sprečavanju kriminala. U Tasinim pismima kaže da bi primenom sličnih modela u Srbiji bilo moguće značajno unaprediti funkcionisanje državne uprave, posebno u urbanim sredinama, gde je nadzor bio otežan.
Ono što je posebno vredno uočiti jeste da Tasa nije bezrezervno prihvatao sve što je video, već je kritički razmatrao šta je od evropskih rešenja primenljivo u srpskom društvu. Njegova posmatranja nisu bila puka imitacija Zapada, već promišljeno traženje modela koji bi odgovarali našim uslovima i bili u funkciji opšteg dobra.
Iako su pisma i dnevničke beleške Tase Milenkovića nastali krajem 19. i početkom 20. veka i prikazuju taj period, može se mnogo toga sličnog i danas uočiti i primeniti. Tasina razmišljanja o organizaciji policije, tretmanu zatvorenika, resocijalizaciji, kao i potrebi za pravednim i efikasnim sistemom javne bezbednosti pokazuju koliko je bio ispred svog vremena. Takav pristup, zasnovan na znanju, iskustvu i etičkom osećanju odgovornosti, neophodan je i danas, u vremenu kada se bezbednosni sistemi širom sveta nalaze pred novim izazovima.
Za ovo Portalibrisovo izdanje Tasinim pismima pridodato je i delo U prirodi, u kom
Tasa Milenković, vodeći se istraživanjima Humbolta, Fogta i Šmecera, objašnjava postanak sveta, a naročito se bavi planetom Zemljom i razvojem života na njoj, prirodnim pojavama, pronalascima i teorijama naučnika.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge manje poznate knjige, kao što su: Zločin jedne svekrve Koste D. Jezdića, Ispod zemlje ili Moja tamnovanja Dimitrija Mite Cenića, Uspomene iz okupacije Stevana Maksimovića, Okupacija Dragiše Lapčevića, Pod okupacijom Bore Stankovića, Devetsto treća Dragiše Vasića… Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i u knjižari u Skadarskoj 45.
Knjigu Tasina pisma i U prirodi pogledajte OVDE, a sva dela Tase Milenkovića OVDE.