Таса Миленковић је први српски учени полицајац, а иза себе оставио је вредно писано наслеђе, у форми дневничких бележака и писама. Порталибрис је дневник објавио у две књиге: Тасин дневник, у ком је пет свезака, и Тасин дневник 2, који чине шеста и седма свеска. У овим свескама Миленковић је описао догађаје из полицијске службе, изнео личне белешке и представио тадашњи живот код нас. Његова писма, која су данас сабрана у књизи Тасина писма, такође представљају драгоцен историјски и културни извор. Кроз њих можемо упознати не само њега као човека и професионалца већ и друштвене прилике у Србији крајем 19. и почетком 20. века.
Шта је Таса видео у Бечу и Берлину и шта је хтео да пренесе у Србију?
Таса Миленковић је током службеног пута у Беч и Берлин показао изузетну иницијативу и интересовање за модерне моделе организације полицијског система у европским метрополама. Он је искористио ову посету и као прилику за учење и критичко поређење – упознао се са начином рада њихових полицијских службеника, организацијом службе јавне безбедности, системом контроле реда и мира, као и казненом политиком. Посебно је обратио пажњу на третман затвореника и моделе њихове ресоцијализације након издржане казне, што сведочи о његовом хуманистичком приступу и жељи да казнени систем буде више правичан него репресиван.
Своје утиске детаљно је изнео у Тасиним писмима, при чему није остао само на опису онога што је видео. Напротив, он нуди конкретне предлоге о томе шта би се од европских решења могло применити у Србији како би се побољшао рад полиције и подигла безбедност грађана. Његов приступ показује тежњу ка професионализацији службе и усвајању добрих пракси, али и дубоко разумевање да прави ред не настаје силом, већ системом који уважава људско достојанство. 
Бечку полицију Таса Миленковић сматра најбоље уређеном полицијом. Он говори о подели бечке полиције, према радњи, на превентивну, редарствену и судску, чији називи сами говоре шта су им циљеви. Превентивна има за дужност да се стара и о скитницама, сиротињи, болесницима, просјацима и покушава да спречи да се зло догоди. Редарствена одржава ред и прати јавни живот: удружења, зборове, скупове, забаве, па и јавни саобраћај. Оно што је добро код бечке полиције, како Таса каже у писмима, то је што код њих сваки осуђеник мора радити.
„У нас лепе се плакати где и како ко хоће. Не штеде се ни приватна, ни државна, па чак ни црквена ни школска здања. У Бечу је то засебна установа. Подигнути су у вароши нарочити стубови, естетичног облика и укуса. Наредба је да се само на тим стубовима плакати могу лепити. На сваком другом месту кажњиво је. Ови стубови издају се под закуп. Закупац опет од објављача наплаћује неку малу таксу. Такса се одређује према величини плаката. Плакати се опет деле у пет размера. Сам плакатни стуб подељен је на три дела: горњи, средњи и доњи део. Према плаћеној такси добија се и право на коме делу стуба има плакат да се лепи. Објаве државних власти, као и позоришне објаве, имају право на бесплатно лепљење. Плакати остају на стубовима докле им рок не прође. Њих сме скидати само одређени надзорник. Полицијски органи имају дужност пазити да нико, осим одређенога лица, не сме плакате цепати. Ко то ипак учини, за њ је прописана новчана казна, која се, у случају немаштине, замењује затвором.”
Током службеног боравка у Берлину, Таса Миленковић се посебно интересовао за техничке и административне методе рада полиције. Њему је, између осталог, скренута пажња на албуме затвореника — систематизоване колекције фотографија и података о осуђиваним лицима, које су служиле као средство за лакше препознавање, праћење и анализу криминалног понашања. Ова пракса му је била изузетно занимљива, будући да је представљала корак ка професионализацији полицијске евиденције и бољој превенцији понављања кривичних дела, па о свему томе можете детаљније читати у Тасиним писмима.
Такође, веома је пажљиво пратио начин на који се у Немачкој и Аустрији водила пријава становништва – систем који је омогућавао брзу идентификацију грађана, њихових адреса и кретања, што је имало велики значај у одржавању јавног реда, али и у спречавању криминала. У Тасиним писмима каже да би применом сличних модела у Србији било могуће значајно унапредити функционисање државне управе, посебно у урбаним срединама, где је надзор био отежан.
Оно што је посебно вредно уочити јесте да Таса није безрезервно прихватао све што је видео, већ је критички разматрао шта је од европских решења применљиво у српском друштву. Његова посматрања нису била пука имитација Запада, већ промишљено тражење модела који би одговарали нашим условима и били у функцији општег добра.
Иако су писма и дневничке белешке Тасе Миленковића настали крајем 19. и почетком 20. века и приказују тај период, може се много тога сличног и данас уочити и применити. Тасина размишљања о организацији полиције, третману затвореника, ресоцијализацији, као и потреби за праведним и ефикасним системом јавне безбедности показују колико је био испред свог времена. Такав приступ, заснован на знању, искуству и етичком осећању одговорности, неопходан је и данас, у времену када се безбедносни системи широм света налазе пред новим изазовима.
За ово Порталибрисово издање Тасиним писмима придодато је и дело У природи, у ком
Таса Миленковић, водећи се истраживањима Хумболта, Фогта и Шмецера, објашњава постанак света, а нарочито се бави планетом Земљом и развојем живота на њој, природним појавама, проналасцима и теоријама научника.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате књиге, као што су: Злочин једне свекрве Косте Д. Јездића, Испод земље или Моја тамновања Димитрија Мите Ценића, Успомене из окупације Стевана Максимовића, Окупација Драгише Лапчевића, Под окупацијом Боре Станковића, Деветсто трећа Драгише Васића… Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и у књижари у Скадарској 45.
Књигу Тасина писма и У природи погледајте ОВДЕ, а сва дела Тасе Миленковића ОВДЕ.