Лажни цар Шћепан Мали Петра Петровића Његоша представља једно од његових кључних, али дуго недовољно цењених дела. Написано је након Горског вијенца, почетком 1851. године, и, заједно с њим и Лучом микрокозма, чини тријаду Његошевих великих дела. Иако је по обиму највеће међу њима, Шћепан Мали је остао у сенци Горског вијенца, делом и зато што је критика често превише наглашавала њихову сличност, занемарујући новине које ово дело доноси.
Грађу за Шћепана Малог Његош је тражио у млетачким архивима, ослањајући се истовремено и на народно предање. Сам песник је дело означио као „историческо збитије”, а у предговору је описао како је дошао до података о овом периоду црногорске историје.
Формално, дело је написано у драмском облику: подељено је на пет чинова и више призора, дакле, дрмска структура је јаснија и дефинисанија него у Горском вијенцу.
Тема дела заснована је на историјској личности Шћепана Малог, авантуристе који се у другој половини XVIII века појављује у Боки которској и представља као руски цар Петар III, за кога се веровало да је убијен у дворској завери. Црногорци поверују у његову причу и доводе га на Цетиње, где он преузима власт. Упркос противљењу појединих црквених поглавара, Шћепан се одржава на власти и постаје симбол борбе за слободу, јер од његовог доласка на власт Црногорци добијају битке против вишеструко бројнијег и моћнијег непријатеља. Иако је он сам кукавица и не узима учешћа у борбама, легитимитет који је добио пре свега од других великих сила – Русије, Турске, Млетачке републике – чине да постане прави цар у очима Црногораца, који га зато и бране са жестином и храброшћу коју раније нису имали. Његова владавина окончава се тек издајом и убиством, јер непријатељ не успева да Црногорце победи у борби.
Према тумачењу Јована Деретића, Шћепан Мали представља изузетно значајан део Његошевог стваралаштва. Написан је у драмском облику као и Горски вијенац, али, за разлику од њега, заиста има развијену драмску радњу и ликове обликоване према захтевима драмског текста. Тематски, тежиште се помера са спољашње борбе против Турака на унутрашње сукобе у Црној Гори, изазване између осталог и појавом лажног цара. У делу има мање високе поезије, стихова за памћење и уопште сентенциозности, али више свакодневног живота, реализма, критике, ироније и хумора.
Уношењем комичних елемената у приказ црногорског херојског етоса, Његош остварује нову жанровску синтезу, како Деретић истиче у Историји српске књижевности: „У њему је [Шћепану Малом] у слику црногорске хероике унесена комична димензија. Ако је Горски вијенац романтична херојска поема у драмском облику, Шћепан Мали херојска је комедија (И. Секулић је чак у њему видела неку врсту „грађанског позоришног комада”), Његошев заокрет од романтизма к реализму.”
Сва дела Петра Петровића Његоша можете видети ОВДЕ, а књигу Лажни цар Шћепан Мали ОВДЕ.
Порталибрис је објавио још српских класика као што су: Осман Ивана Гундулића, Кањош Мацедоновић Стјепана Митрова Љубише, Писма из Италије Љубомира Ненеадовића, Мемоари Проте Матеје Ненадовића и многе друге.