Књига У тихе вечери и Предавања за народ Јована Поповића спаја прозне текстове два различита жанра, али који су у уској вези јер говоре о животу народа, менталитету, понеким лошим навикама, али и о бритком уму нашег човека.
У ТИХЕ ВЕЧЕРИ
Овај део књиге сабира приче које имају ангдотско језгро, и у већини случајева сигурни смо да је у питању истинита прича. Свакака од њих упознаје нас са понеким кутком света о коме говори, слика нам простор и време које не познајемо и који делује, мирније, безбрижније, обојено топлином. Ликови које приказује су људи из народа са својим манама али истовремено у срцу добри. Зато књига У тихе вечери и Предавања за народ на неки начин представља штиво о љусима које сви познајемо, или чак о прецима свих нас.
Један од најинтересантнијих сегмената књиге У тихе вечери и Предавања за народ је из приче о учитељу Вујици, те га издвајамо:
– Да ти кажем, господине – намрштено се обрати ревизору учитељ Вујица – нисам ја децу ни учио читању. Прошле јесени ја сиђем у Горњи Милановац и разгледам школске књиге. Па сам, братац, видео да ова деца говоре бољим и чистијим језиком него што је онај којим су књиге писане. Зашто бих онда учио читању: зар да им кварим овај лепи језик.
Ревизор се трже и, нервозан, био је готов да плане, али се нагло смири кад погледа буљаве очи и натуштене обрве учитеља Вујице.
(…)
– Јесте ли предавали познавање природе? – упита ревизор.
– Е, мој господине! Зар кад пошљем ђака у врт да ми донесе паприку, мислиш да ће ми донети лук. Или кад га пошаљем да донесе кромпир, мислиш да ће ми донети купус! Море, зна он то боље него и ја и ти.
ПРЕДАВАЊА ЗА НАРОД
Иако су два дела књиге У тихе вечери и Предавања за народ сасвким различите постоји нека унутрашња логика која чини овај спој смисленим. Најпре упознајемо тај народ и његов живот у прошлости, а надаље сазнајемо како су просветитељи, учени људи, попут Јована Поповића покушавали да погрешне уврежене навике искорене, погрешна схватања замене напреднијим…На самом почетку овог дела аутор се бави дефинисањем самог просвећивања и даје можда најбоље одређење, које је истовремено у вези са патриотизмом:
„Да се најпре запитамо шта је то просвећивање? Просвећивање не лежи само у гомили знања и учености. Није ствар у томе зна ли човек много или мало, већ у томе да ли је душевно толико снажан и развијен да своја знања уме самостално искористити и употребити на напредак свој и целог човечанства.
Просвећивање, дакле, значи свестрано развијање способности свакога човека и телесних и душевних, да би могао учествовати у привредном, друштвеном и културном животу свога народа и свога времена.”
Јован Поповић се заправо у делу Предавања за народ бави свим важним вредностима које треба гајити и развијати како би се нација поправила, развијала, као би живот нио бољи, морал стабилнији, живот квалитетнији, односи сврсисходнији и складнији.
Он је ту на трагу многих данашњих мислилаца који преоиспитују хришћанске идеје а које су део и нашег дугогодишњег васпитања и проповедања од стране интелектуалаца и промишљених људи. Зато књига У тихе вечери и Предавања за народ није нимало застарела. Јер је важно схватити да су тадашњи умни људи користили свој разум да дају народу важне поруке, али су били и преносници доминантних европских – идеја они су ох доносили на наше просторе. Тако је и данас идеја хришћанске љубави и значај породице оцењен не само као стабилизујући, користан за друштво и појединца, већ и моралан, јер никога не оставља повређеним, или би тако требало да буде.У складу са тим и Поповић говори о значају женидбе ипородице:
„Женидбом се у човеку изазива важна промена: прима на себе највише свете дужности, прелази од себичности ка љубави, мора да се стара о породици да би јој осигурао опстанак; мора да се одрекне много чега за добро својих најближих, јер су му то најдража бића. Леп породични живот је слика љуске среће. Одани поглед у детета буди у родитеља осећање најврелије љубави, изазива вољу, снагу, силу да све жртвује за добро његово. У детету је продужење сопственога живота, указивање на бесмртност. Бесмртност као трајна успомена на нас у захвалног потомства, јесте бесмртност идеална, виша, истинска.”
Здравствени савети поклапају се са Батутовим и у великој мери се баве хигијеном, мушко-женским, односима, трудноћом. А посебно је занимљива прича у којој се разбија погрешно народно тумачење приче о благу цара Радована.
Поталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздао поучна дела Милана Јовановића Батута, као и приче из прошлости Светолика Ранковића, Јована Протића итд.
Ову књигу можете пронаћи ОВДЕ.