Мјећа (1911) представља прву песничку збирку Станислава Винавера и један од најзанимљивијих стваралачких почетака у српској модерној поезији XX века. Иако настаје у доба када је симболизам и даље снажно присутан у нашој књижевности, ова књига наговештава раскид са његовим каноном и показује тежњу младог песника ка експерименту, поигравању са доминантном поетиком, померању граница ка неизрецивом и преиспитивању саме природе поетског говора.
Симболизам
На први поглед, у Мјећи доминирају особине симболистичке поетике: мистичне слике, унутрашња расположења, сугестивни пејзажи и наглашена музикалност стиха. Винавер гради атмосферу у којој предмети и појаве добијају алузивна, високо асоцијативна значења, а песма се развија на простору наговештаја и сенки, и није више јасна и логички организована целина. Међутим, управо у томе што измиче јасноћи и чврстој смисаоној структури, збирка открива своју новину: песник свесно напушта традиционалне захтеве поезије – јасност, доследну метафоричност и рационалну повезаност мотива – и препушта се слободном току асоцијација.
Попут тонова у музичкој композицији
Винавер своју поезију гради на асоцијативним низовима и необичним, често изненађујућим сликама које се нижу без очигледне логичке везе. Уместо да нам да „смисао” песме у уобичајеном значењу, он нам даје мелодику речи, њихову звучност и ритмичку динамику. Речи се у Мјећи често понашају као тонови у музичкој композицији: важније је како звуче него шта означавају. Такав поступак приближава поезију музици и уводи елементе који ће касније постати кључни у експресионистичкој и авангардној лирици.
Посебно је упадљива Винаверова склоност ка игри речи и звучним експериментима. Алитерације, асонанце, ритмичка понављања и намерно нарушавање синтаксе служе да се пажња читаоца помери са „поруке” песме на сам чин изговора, на звучни ток и интонацију, у којима сада треба да пронађемо емоцију. У појединим песмама чини се да значење измиче управо зато што је песник више заинтересован за звучни ефекат него за описивање конкретног искуства. Такав поступак у односу на традиционалну лирику, која је почивала на јасном емоционалном изразу и препознатљивој тематици, има функцију да подстакне реакцију код читаоца, да изазове узбуђење, да га натера на емоционални одговор.
Иронични и пародични тон
Уз то, Мјећу карактерише и снажан иронични и пародични отклон према предратној лирици. Винавер се подсмева патетици, узвишеним тоновима и „озбиљности” поезије која је доминирала у претходној генерацији. За њега је то само поза, извештаченост, намештеност, смишљена да делује важно, као истина, а у ствари је без суштине и крајње неаутентична. Иронија се не испољава увек отворено, већ често кроз претераност слике, намерну хиперболу или неочекиван спој узвишеног и баналног. На тај начин песник разграђује конвенције и доводи у питање само схватање песника као узвишеног бића.
Експресионизам
У Мјећи су већ јасно видљиве особине које ће обележити читав Винаверов опус: експерименталност, музикалност, склоност ка полемици са традицијом и снажна индивидуалност израза. Збирка није уједначена, али управо у тој неуједначености лежи њена вредност – то је и даље процес тражења, испробавања, што заправо и представља, за експресионисте, суштину уметничког или песничког стварања.
Мјећа има књижевноисторијски значај као прва Винаверова песничка збирка, али и више – као прва збирка у којој се „јасно” наговештава модернистичка и експресионистичка стаза коју ће ускоро узети српска поезија.
Међу нашим издањима можете пронаћи више модернистичких песника као што су: Ристо Ратковић, Бранко Ве Пољански, Сибе Миличић, Растко Петровић, Раде Драинац, Душан Васиљев, Момчило Настасијевић и многи други.
Сва дела Станислава Винавера можете видети ОВДЕ, а књигу Мјећа ОВДЕ.