Knjiga U tihe večeri i Predavanja za narod Jovana Popovića spaja prozne tekstove dva različita žanra, ali koji su u uskoj vezi jer govore o životu naroda, mentalitetu, ponekim lošim navikama, ali i o britkom umu našeg čoveka.
U TIHE VEČERI
Ovaj deo knjige sabira priče koje imaju angdotsko jezgro, i u većini slučajeva sigurni smo da je u pitanju istinita priča. Svakaka od njih upoznaje nas sa ponekim kutkom sveta o kome govori, slika nam prostor i vreme koje ne poznajemo i koji deluje, mirnije, bezbrižnije, obojeno toplinom. Likovi koje prikazuje su ljudi iz naroda sa svojim manama ali istovremeno u srcu dobri. Zato knjiga U tihe večeri i Predavanja za narod na neki način predstavlja štivo o ljusima koje svi poznajemo, ili čak o precima svih nas.
Jedan od najinteresantnijih segmenata knjige U tihe večeri i Predavanja za narod je iz priče o učitelju Vujici, te ga izdvajamo:
– Da ti kažem, gospodine – namršteno se obrati revizoru učitelj Vujica – nisam ja decu ni učio čitanju. Prošle jeseni ja siđem u Gornji Milanovac i razgledam školske knjige. Pa sam, bratac, video da ova deca govore boljim i čistijim jezikom nego što je onaj kojim su knjige pisane. Zašto bih onda učio čitanju: zar da im kvarim ovaj lepi jezik.
Revizor se trže i, nervozan, bio je gotov da plane, ali se naglo smiri kad pogleda buljave oči i natuštene obrve učitelja Vujice.
(…)
– Jeste li predavali poznavanje prirode? – upita revizor.
– E, moj gospodine! Zar kad pošljem đaka u vrt da mi donese papriku, misliš da će mi doneti luk. Ili kad ga pošaljem da donese krompir, misliš da će mi doneti kupus! More, zna on to bolje nego i ja i ti.
PREDAVANJA ZA NAROD
Iako su dva dela knjige U tihe večeri i Predavanja za narod sasvkim različite postoji neka unutrašnja logika koja čini ovaj spoj smislenim. Najpre upoznajemo taj narod i njegov život u prošlosti, a nadalje saznajemo kako su prosvetitelji, učeni ljudi, poput Jovana Popovića pokušavali da pogrešne uvrežene navike iskorene, pogrešna shvatanja zamene naprednijim…Na samom početku ovog dela autor se bavi definisanjem samog prosvećivanja i daje možda najbolje određenje, koje je istovremeno u vezi sa patriotizmom:
„Da se najpre zapitamo šta je to prosvećivanje? Prosvećivanje ne leži samo u gomili znanja i učenosti. Nije stvar u tome zna li čovek mnogo ili malo, već u tome da li je duševno toliko snažan i razvijen da svoja znanja ume samostalno iskoristiti i upotrebiti na napredak svoj i celog čovečanstva.
Prosvećivanje, dakle, znači svestrano razvijanje sposobnosti svakoga čoveka i telesnih i duševnih, da bi mogao učestvovati u privrednom, društvenom i kulturnom životu svoga naroda i svoga vremena.”
Jovan Popović se zapravo u delu Predavanja za narod bavi svim važnim vrednostima koje treba gajiti i razvijati kako bi se nacija popravila, razvijala, kao bi život nio bolji, moral stabilniji, život kvalitetniji, odnosi svrsishodniji i skladniji.
On je tu na tragu mnogih današnjih mislilaca koji preoispituju hrišćanske ideje a koje su deo i našeg dugogodišnjeg vaspitanja i propovedanja od strane intelektualaca i promišljenih ljudi. Zato knjiga U tihe večeri i Predavanja za narod nije nimalo zastarela. Jer je važno shvatiti da su tadašnji umni ljudi koristili svoj razum da daju narodu važne poruke, ali su bili i prenosnici dominantnih evropskih – ideja oni su oh donosili na naše prostore. Tako je i danas ideja hrišćanske ljubavi i značaj porodice ocenjen ne samo kao stabilizujući, koristan za društvo i pojedinca, već i moralan, jer nikoga ne ostavlja povređenim, ili bi tako trebalo da bude.U skladu sa tim i Popović govori o značaju ženidbe iporodice:
„Ženidbom se u čoveku izaziva važna promena: prima na sebe najviše svete dužnosti, prelazi od sebičnosti ka ljubavi, mora da se stara o porodici da bi joj osigurao opstanak; mora da se odrekne mnogo čega za dobro svojih najbližih, jer su mu to najdraža bića. Lep porodični život je slika ljuske sreće. Odani pogled u deteta budi u roditelja osećanje najvrelije ljubavi, izaziva volju, snagu, silu da sve žrtvuje za dobro njegovo. U detetu je produženje sopstvenoga života, ukazivanje na besmrtnost. Besmrtnost kao trajna uspomena na nas u zahvalnog potomstva, jeste besmrtnost idealna, viša, istinska.”
Zdravstveni saveti poklapaju se sa Batutovim i u velikoj meri se bave higijenom, muško-ženskim, odnosima, trudnoćom. A posebno je zanimljiva priča u kojoj se razbija pogrešno narodno tumačenje priče o blagu cara Radovana.
Potalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdao poučna dela Milana Jovanovića Batuta, kao i priče iz prošlosti Svetolika Rankovića, Jovana Protića itd.
Ovu knjigu možete pronaći OVDE.