Павле Поповић (1868‒1939) је био истакнути историчар књижевности, књижевни критичар, академик, професор Филозофског факултета у Београду, председник Српске књижевне задруге, уредник Српског књижевног гласника, члан Српске академије наука и уметности и ректор Београдског универзитета. Важио је за једну од најутицајнијих личности српске науке и културе и једног од најцењенијих професора филологије на нашим просторима. Поред обављања значајних функција, велики допринос српском језику, књижевности и култури дао је оснивањем Друштва за српски језик и књижевност (1910) и часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921).
Издавачка кућа Порталибрис је у оквиру едиције „Отргнуто од заборава” реиздала најпознатије критике Павла Поповића, које су објављене у истакнутим српским књижевним часописима. Критике су подељене по периодима у српској књижевности, те ће читаоци бити у прилици да кроз њих упознају целокупну новију историју српске књижевности, од краја 17. века и просветитељских настојања почетком 18. века, до модерне српске књижевности с почетка 20. века.
Врсни проучавалац попут Павла Поповића је на занимљив начин осликао развој српске књижевности, борбу Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића за народни језик и укључивање српске књижевности у европске токове, као и све промене у српској књижевности током 18‒20. века. Драгоцени и живописни су детаљи из живота писаца, те је тако представљена трагична судбина породице Јована Јовановића Змаја, психофизички и књижевни портрет и, уопште, животни пут Бранка Радичевића и других. Поповић анализира дела писаца, између осталог, повезујући их и са подацима из биографије њихових аутора.
Порталибрис је у оквиру едиције „Отргнуто од заборава” реиздао и дела брата Павла Поповића – Богдана Поповића. Њихов критички апарат, студије и предавања постале су „Библија српскe књижевнe критике”, а Богданова „Антологија новије српске лирике” дуго је била мерило формално и естетички усклађене поезије у српској књижевности.