Dnevnik 1941. jedno je od najznačajnijih dokumentarno-literarnih svedočanstava o srpskom ustanku protiv fašističke okupacije. Pisan u leto i ranu jesen 1941. godine ovaj dnevnik nastaje bez istorijske distance i bez namere da se oblikuje kao književno delo u užem smislu. Upravo ta okolnost određuje njegovu izuzetnu vrednost, kako dokumentarnu, tako i književnu.
Dudićev Dnevnik 1941. prati dešavanja u zapadnoj Srbiji, pre svega u valjevskom kraju, u trenutku kada se formiraju prve partizanske jedinice i kada ustanak još nema jasno definisanu strukturu. Autor beleži konkretne događaje: oružane akcije, pokrete jedinica, sastanke, razgovore i odluke, ali istovremeno zapisuje i atmosferu neizvesnosti, unutrašnje nedoumice i protivrečnosti koje prate početke ustaničke borbe. Posebno mesto u dnevniku zauzimaju razmišljanja o odnosu običnog naroda prema ustanku, o strahu od odmazdi, ali i o postepenom buđenju otpora.
Kada govori o odnosima partizana i četnika, Dudić ne idealizuje situaciju, niti nastoji da prikrije nesporazume, ideološke razlike ili otvorene sukobe. On beleži stvarnost kakva jeste bila, događaje onako kako su se desili, a ne kako su kasnije stilizovani i doterani, čime njegov zapis dobija karakter „istorije odozdo”, kako je to formulisao Vladimir Dedijer. Često zapisi izgledaju fragmentarno, sirovo i ponekad protivrečno, zato što su, i pored sve objektivnosti opisanog, događaji prelomljeni kroz životno iskustvo i osećanja samog pisca – svakodnevna nadanja i sumnje, strahovi i radosti, fizičku iscrpljenost.
Ivo Andrić je izuzetno cenio Dudićev Dnevnik 1941: „To je jedan od onih zapisa u čijem postanku književni planovi i ambicije nisu igrali nikakvu ulogu, a koji upravo zato imaju i za književnost ogromnu dokumentarnu vrednost, i koji se, što je najčudnije, i sami uzdižu do neposrednog pravog književnog izraza.” Dudićev stil je jednostavan, lišen retorike i patetike, neposredan, i to je ono što daje snagu i uverljivost njegovom izrazu. Književnost ovde nastaje spontano, iz iskrenosti i nužnosti svedočenja, iz čiste potrebe da događaji ostanu zabeleženi, da li zbog nekog komiteta ili budućih generacija, ili je to bio piščev način da bolje razume događaje, da svoje misli bolje organizuje i uredi.
Stoga, Dnevnik 1941. nije samo istorijski izvor, mada jeste i to, već književno delo velike umetničke vrednosti. Ovaj dnevnik nam omogućava da ustanak prestanemo da shvatamo kao posve apstraktan istorijski događaj. On, prelomljen kroz lično iskustvo, postaje živ, dramatičan, napet, emotivan, tragičan. Ovde nam pomaže i činjenica da mi imamo uvide koje pisac nema – mi znamo šta će se desiti sledeće.
Za kraj svedočanstvo da Dnevnik 1941 poseduje snažnu lirsku dimenziju – opis klisure reke Gradac kod Valjeva: „Prošli smo pored crkve u Leliću, a posle smo se spustili niz jednu previše oštru nizbrdicu. Ostali su sjahali na ovoj nizbrdici, a Čiča je ostao na svome konju. Gradac je u ovoj klisuri tako divan da se čoveku mili da ga posmatra. Provlači se između brda plav, bistar kao suza i krivudav kao zmija. Iznad njega čitavi snopovi izronjenog kamena, kao da je tucan, teku ka rečnom koritu. Čitavo kameno dno je golo s raznobojnim linijama odozgo do dole, što ovoj klisuri daje čaroban izgled…” Priroda u ovom delu nije opisana samo informativno, već postaje sastavni deo same družine, saveznik, sinonim za domovinu.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdati i druga manje poznata ratna memoarska dela kao što su: Pod Nemcima Božidara S. Nikolajevića, Uspomene iz okupacije Stevana Maksimovića, Okupacija Dragiše Lapčevića, Moje uspomene Živojina Mišića, Pod okupacijom Borisava Stankovića i mnoga druga.
Sva dela Dragojla Dudića možete videti OVDE, a delo Dnevnik 1941. OVDE.