Организовањем књижевних конкурса Порталибрис жели да подстакне читаоце на проучавање српске историје и културе, као и да их охрабри да пишу и развијају креативност. Победници прошлогодишњих конкурса говорили су о свом учешћу и пренели су нам своје искуство и утиске.
Учествовао сам на три претходна Порталибрисова конкурса („Велики српски XIX век”, Србија на размеђи векова (1878-1918)” и „Строго поверљиво из прошлости Србије”) и на сваком од ових конкурса моје приче су завредиле да се нађу у зборницима који су објављени. Порталибрисови конкурси су најпогоднији за заљубљенике у историју, какав сам ја, те препоручујем свима да се кроз ове конкурсе окушају у писању. Кроз ове конкурсе сам имао прилику да експериментишем са стиловима и тематиком писања, као и да изнесем свој списатељски хоби у јавност без каквог личног улагања (сем креативног, разуме се). Конкурси су заиста отворени за све људе, без обзира на њихово искуство и стил писања. Овогодишњи конкурс чак носи у себи могућност да се окушају и заљубљеници у домаћу митологију и епску традицију, што је свакако један плус.
Никола Илић, аутор награђене приче „Милутин, унук Милутинов”, „У конаку Вренчевића” и „Лађе на Сави”
Као историчар са великом љубављу према књижевности у Порталибрису сам пронашла идеалног савезника за мој даљи књижевни опус. Учествовала сам на свим књижевним конкурсима, добијала награде и као врхунац свега јесте збирка „Прабаба Јулка и хотел Бристол”. Она је продукт наше сарадње и остварење свих мојих снова. Наишла је на велику популарност , радо се тражи и радо се чита. Учествоваћу и даље на свим конкурсима и препоручујем их свим људима који воле и умеју да своје мисли преточе у речи. Као потпуно остварење мојих снова је учешће на Београдском сајму, и тада сам схватила истинитост тврдње да највеће жеље не знају за немогуће.
Марија Алексић, ауторка више награђених прича и збирке „Прабаба Јулка и хотел Бристол”
С обзиром на то да сам одмалена уживао у декору повести, први објављени стихови били су написани управо под њеним окриљем. Пратећи ту нит, убрзо наилазим на литерарни позив издавачке куће Порталибрис, који ме је надахнуо да изађем из окружења удобности, у којем би прозни рукопис био само још један део мог стваралачког штека. Подстакавши ме да загребем површину колективног сећања на судбоносне битке и велике јунаке наше прошлости, Порталибрисов конкурс је постао подстицај да продужим и продубим особени сусрет са књижевношћу истражујући наизглед ситне и незнатне детаље занимљивих догађаја и појединаца за које у званичним страницама историје неоправдано нема места.
Прву кратку причу сам објавио у збирци на књижевном такмичењу „Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне”, предано учествујући и на каснијим конкурсима „Велики српски XIX век” и „Строго поверљиво из прошлости Србије”, који, поред своје књижевне вредности, представљају спасоносне путоказе и малене драгуље на путу повратка сопству и суштаственом. Сваког аутора, поготово оног који је тек на почетку, охрабрује могућност, коју у својим конкурсима пружа Порталибрис, да кроз својеврсно провиђење сопственим стваралаштвом мање или више доприноси богаћењу српске баштине и наставља културолошки, цивилизацијски, специфично људски домет и аманет књижевности.
Алекса Јаџић, аутор прича „Сновиђење”, „Летопис уходе” и „Грешка у операцији Повратак”
Учествовао сам на Порталибрисовим конкурсима 2022. и 2023. године и намеравам да учествујем и ове године. Претходна учешћа су омогућила да се моје приче нађу у штампаној форми, у збиркама које сте објавили, као и у електронској форми, на вашем сајту. Учешће на Порталибрисовим конкурсима ми је помогло да се одржим у свету књижевности, као и да истакнем своју креативност на пољу историје, која је моја професија. У сфери књижевности могу износити неке погледе на историју које не бих могао у историографији, тако да ми је овакав облик дочаравања прошлости привлачан. Књижевност пружа много флексибилнији поглед на прошлост од строгог научног, који захтева историја као академска дисциплина. Упознавао сам и друге колеге историчаре, као и друге љубитеље српских старина да учествују на конкурсу, који би им омогућио велику афирмацију. Такође у своје ученике у средњој школи сам упознавао са конкурсом и пропозицијама у нади да ћу их што више заинтересовати за изучавање националне историје.
Душан Јевтић, аутор награђене приче „Несмотрени хајдук” и приче „Пера Тодоровић”
Волим да пишем, волим српску историју. Порталибрисов конкурс је велики изазов и велика радост, јер се та два интересовања могу спојити у једно, и искрено га препоручујем свим љубитељима писане речи. Како бих своје приче што веродостојније ставила у контекст задате теме, инспирацију проналазим у историјским текстовима, књигама, есејима, чак и романима, којима Порталибрисова едиција „Отргнуто од заборава” обилује. Свака тема, сваки конкурс, доноси ми нова сазнања, нове вредности, нове идеје за писање, а то је непроценљиво.
Ивана Лекић, ауторка награђене приче „Тајне ружиних латица” и приче „Јела”
Славни јуриши, победе, порази, устанци, идеологије… Свака епоха српске историје пуна је догађаја коју су били и остали инспирација музичарима, сликарима, а понајвише писцима. Као историчару, сви ти догађаји добро су ми познати. Ипак, мене је одувек заокупљала судбина „малих” људи. Како су они доживљавали и проживљавали искушења наше богате историје? Порталибрисови конкурси пружили су ми прилику да испричам причу обичног човека у вртлогу великих историјских збивања. Теме конкурса дале су мени и другим младим писцима прилику да наши радови буду виђени и читани, а још важније – да српску историју на један занимљив начин приближимо читаоцима.
Стефан Радосављевић, аутор прича „Цокуле”, „Добровољац” и „Пресуда”
Као неко ко је увек критичан према ономе што напише, није ми било лако да се одлучим да пошаљем причу на претходни конкурс. И, наравно, увек се после нађу детаљи које бих волео да сам променио, исправио, додао…
Пишем приче и текстове у овом или оном облику већ дужи низ година (правилније би било: неколико десетина година), али до прошле године ништа из области фикције није напустило мој рачунар. И морам рећи да је добро, узбудљиво искуство – не сама могућност награде, већ осећај када је имејл са причом послат и знаш да ће га сада проценити (по први пут!) неки стручни људи, да ће твоја прича која је до сада таворила у електронском облику одједном попримити своје нове инкарнације у умовима људи који ће је читати; да ће прича оживети и проходати!
Самим својим занимањем (кустос, историчар уметности) нисам по први пут загазио у воде истраживања историје и културе, али је било инспиришуће радити то на нови начин. Нарочито је било изазовно уклопити измишљене догађаје и ликове са онима који су одиста постојали; за оне који мало више знају о конкретном периоду, ту има и неколико „easter eggs”, односно малих података-посластица, који некоме неће значити ништа, али ће другима додати на наводној „веродостојности” описаних збивања.
Велико вам хвала што организујете овакве конкурсе и тиме омогућавате људима који имају склоности, а немају новаца и реномеа за неке „играче” на пољу издаваштва, да угледају своја дела у штампаном облику! То је вишеструки подстицај, не само за развијање личних литерарних вештина већ и за откривање нових драгоцених детаља из наше прошлости, које онда треба уткати у причу.
Дамир Прашникар, аутор победничке приче „Деда Јовин Ђурђевдан”
